I dok se polako pripremam i nestrpljivo iskucejuem srpsku verziju “Price o Ronaldu, klovnu iz McDonald’s-a” (secate se moje prethodne recenzije), evo da zavrsim pricu o ovogodisnjem BITEF-u.
Ostao sam vam duzan za dve predstave:
“Jedna i druga”, Slovensko mladinsko gledališče, Ljubljana (Slovenija) –> Nije da sam bas uvek u pravu, ali kao sto napisah u nekom od prethodnih izvestaja, pozoriste nije bioskop. Hocu reci, ne gleda se pozorisna predstava u stranoj produkciji, na stranom jeziku, kao strani film. Jednostavan razlog: jos nisu pronasli nacin da titl smeste ispred scene. Zamisljam kako bi sjajno bilo da je titl u formi holograma, da je transparentan, a opet jasan za citanje. Ovako, kao u ovoj predstavi, titl je negde u zadnjem gornjem desnom uglu scene i zivo me interesuje da li su ljudi sa balkona i visih redova sale BDP-a uspeli da ga procitaju.
Ja, koji kao i imam neke slovenacke krvi, znam par slovenackih reci, sve sam uspeo da vidim, ali nisam uspeo da ispratim. Trebalo je izabrati: jako interesantna scenografija (obicna, ali inteligentno resena), odlicni glumci, komplikovana radnja ili prevod tamo negde iznad. Ugao vida oka nije dovoljno veliki da obuhvati projektovani tekst i scenu na kojoj se celom sirinom nesto desava. A da ne pricam kako teksta ima u ogromnim kolicinama i nije ni malo jednostavan. To su uglavnom razmisljanja na zivotne teme, odnos majka-cerka, odnos dve stare prijateljice koji je previse komplikovan da bi se ukratko opisao, ljubav, usamljenost, smisao zivota i sl. Pa kad titl prestane da prati izgovoren tekst, onda postaje zabavno …
Tekst Botha Straußa spada u one moderne ili post-moderne komade, prilicno komplikovane iz razloga mesanja tema, a rediteljskog mesanja nepovezanih scena koje na kraju u miksu imaju smisao. Ali, treba stici do kraja.
Tu su i muzicke i plesne numere, live instrumenti, sve, ipak rekao bih, u pokusaju dostizanja nivoa modernog i savremenog u zapadnom svetu. Najbolja paralela bila bi sa “Big in Bombay”. Ovde su razlicite scene spojene nemackim baladicama koje izvodi sredovecni gospodin u crnom ili belom taksu sve sa leptir masnom. Totalni kontrapunkt u odnosu na npr. scene svadje izmedju histericno-posesivne majke i ravnodusne cerke koja plete, zatim scene seksa izmedju cerke i njenog decka za koga se ispostavlja da imaju zajednickog oca (tu opet imamo diranje private parts, kao u “Prici o Ronaldu …”, ovoga puta u heteroseksualnom maniru i bez previse stida; Dodje mi da se zapitam da li je sada glavna fora da se muskarac, mozda cak i bespotrebno, obnazuje na sceni), i totalno filozofskih razgovora izmedju dve malopre pomenute sredovecne prijateljice koje su se nekada razisle zbog muskarca, opet malopre pomenutog zajednickog oca dvoje mladjahnih likova u predstavi. Komplikovano, a? Tu sam za dodatna objasnjenja. J
E, sad, kao da radnja/tekst i odnosi izmedju likova nisu dovoljno komplikovani, imamo i inspicijenta koji se slobodno seta po sceni u slucaju da nekome otkaze memorija, najavljivacicu scena (kao da cita nazive pojedinih poglavlja i opisuje mesto desavanja radnje), glumci se presvlace na samoj sceni i sami pomeraju i razmestaju elemente scenografije, a tu su i nekakvi post-moderni simboli: covek u frizideru, redjanje gipsanih figurica po vestackom travnjaku, veoma cudan vid rekeracije itd.
Sve u svemu, da zakljucim i olaksam vam ovo mucenje, ova predstava spada u jednu od onih sa post-modernim tekstom i zeljom da u relaizaciji bude ista takva, post-moderna. Posto realizacija ostaje uglavnom u domenu zelje, to bi bila moja osnovna zamerka. Nisam siguran da je slepo pracenje trendova zapadnih pozorista prava stvar. Ipak su te produkcije jako skupe. Ako nista drugo, trupe koje ih izvode su projekti, a ne stalne pozorisne trupe. Raznovrsnost kultura, podneblja i senzibiliteta koje clanovi takvih trupa doprinose predstavi cine ih, po mom misljenu, interesantnijim.
Ipak, jednu stvar sam ocekivao od Slovenskog Maldisnkog Gledalisca, a to sam i dobio: moderno, izazovno, eksperiment. Doduse, jos ce morati da porade na svemu tome ne bi li uspeli da sustignu zapadnoevropske produkcije. Mozda je kljucna rec: pare, a svi znamo kako je sa parama u kulturi.
“Ballet for Life”, Béjart Ballet Lausanne, Lozana (Švajcarska) -> Svi koji makar nesto znaju o baletu, narocito modernom, culi su za Maurice Béjart-a. Postoje ljudi i iz ove zemlje koji su se kod njega skolovali i igrali u njegovoj trupi. Ova predstava je, kako je BITEF najavio, jedno od njegovih najslavnijih živih ostvarenja (ja se nadam da su pogresili u proceni!). Béjart je ovu predstavu posvetio dvojici umetnika koji su umrli od „kuge našeg vremena” tj., SIDE (prim.aut.): svom dugogodišnjem igraču Jorge Donnu (1947-1992) i Freddy Mercury-ju (1946-1991), pevacu grupe Queen. Po muzici se to odmah moglo i provaliti: Freddy i Queen repertoar presecen na trenutke Mocartovim Rekvijemom, a bogami i po video radu negde pred kraj predstave koji na prilicno morbidan nacin predstavlja talenat pomenutog igraca.
Nema sta, predstava je grandiozna sa, cenim, 30-50 igraca, raskosnim Versace (designed by Donatela Versace) kostimima, interesantnim koreografskim resenjima i bogatom produkcijom. Ali, moram priznati da sam ocekivao vise. Prvo, koreografija, sem na momente, u solistickim deonicama, nije preterano komplikovana i skroz sam ubedjen da neki ljudi koje poznajem to isto mogu da odigraju, uz mozda par proba. Izbor pesama mi je takodje bio problematican, mada priznajem da je bilo par emotivnih momenata. Kombinacija sa Mocartovim Rekvijemom je krajnje nesrecno uradjena tako da mi je klasika ukomponovana u pop-rock izgledala kao predstava u predstavi, bez neke cvrsce veze. Nisam mogao da pronadjem nit predstave, but it’s only me.
Mozda sam ocekivao nesto drugacije. Mozda sam zeleo da budem oduvan idejama koreografa i virtuoznoscu igraca. Ovako, grupne scene su licile na slet, solo scene su cesto bile mesane i paralelno izvodjene, sto je na sceni SC, barem meni, bilo tesko da ispratim, sto je opet bilo potpuno frustrirajuce, jer sam hteo da uhvatim sve detalje. Muzika me bas nije ponela, sem na trenutke.
Napljuva se ja, ali cinjenica je da je ukupni utisak prilicno pozitivan, samo ne znam kako da vas ubedim u to.
Za kraj samo da dodam da smatram da se ova predstava ne uklapa u program BITEF-a, barem onoga kakvim ga ja poznajem, a cinjenica je da ga ne poznajem bas dobro.
Elem, nagrade su ipak dobile predstave koje nisam gledao (izvor: nadlanu.com):
Predstava "Galeb" u režiji Arpada Šilinga proglašena je za najbolju predstavu 40. BITEF-a, jednoglasnom odlukom festivalskog žirija, dok je publika kao svog favorita izglasala predstavu "Jezik zidova" Foruma za ples Baleta Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada (za mene iznenadjenje, prim.aut.)Predstava "Galeb" u izvođenju pozorišta "Kretakor" iz Budimpešte dobilo je festivalski Gran pri "Mira Trailović" za "postavku i izuzetnu rediteljsko-glumačku kreaciju" koja, pored ostalog, "potvrđuje Čehova kao našeg savremenika", naveo je žiri u odluci. (cuo sam kako je predstava zesce teska!, prim.aut.)Specijalna nagrada ovogodišnjeg BITEF-a pripala je predstavi "Samo izgleda da sam mrtav" pozorišta Hotel Pro Forma iz Kopenhagena, u režiji Kirsten Dehlholm. Publika BITEF-a je, posle "Jezika zidova" najveći broj glasova dodelila predstavama "Balet za život" Morisa Bežara (nisam bio upucen da se za ovu predstavu moglo glasati, prim.aut. )i "Cirkus istorija" u režiji Sonje Vukićević a u produkciji BITEF-a.Morisu Bežaru je pripala nagrada lista "Politike".
Sef me je primetio kako kucam ovu poruku i nesto prokomentarisao razrogacenih ociju. Nisam bas tacno cuo sta, ali svakako na temu duzine.
Zar ne mislite da je bilo dovoljno?
уторак, 8. децембар 2009.
Retro BITEF '06 (deo 2) - Happy Meal
Gladan, jedva cekam da odem na rucak, uz Radiohead/Thom Yorke-mozda je pravi trenutak da vam napisem nesto o drugoj predstavi koju sam gledao na BITEF-u. Slucajno ili ne, izgleda se, kada se prica o BITEF-u, uglavnom prica o predstavama koje sam ja izabrao. U to ime, vase nekomentarisanje mog prethodnog review-a shvaticu kao:”Oh, how weird!”
“Prica o ronaldu, klovnu iz McDonalds-a”, La Carnicería teatro, Madrid (Španija). Ne da je to bio samar, kako je to napisano na sajtu BITEF-a, nego SAMARCINA “malograđanskom pozorišnom ukusu i sistemu vrednosti”.
No da krenem od pocetka. Predstava je prvobitno najavljena za BITEF Teatar, da bi, kada sam ja kupovao karte, bila premestena na scenu FDU-a (nisam znao da takvo nesto i postoji), da bi, kako sam savim slucajno saznao u razgovoru sa koleginicom iz kancelarije na dan predstave, definitivno bila smestena na scenu Pionirskog grada, Sportsko rekreativnog centra Pionirski grad, kako ga sada zovu. Verujte, nista se nije promenilo od onda kada smo se tamo bezbrizno igrali kao deca na rekreativnim nastavima i izletima i gledali Radost Evrope i Minju Subotu iz onog kruznog amfitetatra. I upravo taj amfitetar me je radovao kao idealno mesto na kome se pozorisne predstave mogu odrzavati, posebno one malo pomerene, manjkavost forme, interakcija sa publikom i sl. Ali ne, organizator je morao da zasere, da izvinu sve fine dame i gospoda. U sred amfiteatra bila je podignuta skela sa stolicama koja je primala veoma ogranicen broj ljudi. Vecina mesta amfitetara su samim tim bila blokirana, jer se nista nije moglo sa njih videti od kosine skele. Mozda par poslednjih redova, ali, ispostavice se, to je bilo predaleko i preizolovano od onoga sto je predstava pruzala.
(Pauza od par dana i promena muzike –> DJ Kicks, Daddy G)
A i organizatori su bas morali da organizuju predstavu u tom Pionirskom gradu, Bogu iza tregera, mada nikad niasam bio jedan od onih razmazenih koji zahtevaju da im sve bude u centru ili extra dostupno. Hocu reci:”Ako bi mogli da se parkiramo u pozorisnu salu, to bi bilo fantasticno!”. Nego, kada kasnite i pokusavate da se probijete preko Banovog Brda, a pri tom naletite na radove u jedinoj ulici koja vodi od Brda do Kosutnjaka, malo popizdite. Pre svega zbog toga sto vas je organizator preko telefona ubedjivao da je sve dobro oznaceno, a ono em sto je mark, sto ne radi ulicno osvetljenje, sto tabli za Pionirski grad, a kamoli za BITEF NIGDE nema. I sto bih ja uostalom bio obavezan znati gde se nalazi i kako se dolazi do tog Pionirskog grada.
Elem, stigoh ja nekako, iako se svaki semafor trudio da me spreci u istom. I veliki protivnik parkiranja na zelenim povrsinama kakav sam, morao sam to da ucinim, jer drugog izbora nije bilo.
Na ulazu u dvoranu odmah sam primetio promenu publike u odnosu na proslu predstavu. Sada su se tu nasli, pa recimo, REX ekipa (secate se Ring Ring pisanija?) uz koju zalutalu bakicu. I ne mislim da je stvar u predstavi, jer ni “Big in Bombay” nije bas populistickog karaktera, vec:”Ko ce bre da se smara do Kosutnjaka? I da moja fina guza trne u onim plasticnim stolicama? NE! NIKAKO!!!”
Dok sam cekao da nas puste u salu prosto nisam mogao da se otrgnem poredjenju onoga sto sam nekada ziveo u ovom prostoru i onoga sto me je sada cekalo. A bio sam siguran da to nikako nece imati veze sa detinjom nevinoscu i bezbriznoscu. O, kako sam samo bio u pravu!
A sta se, u stvari, desava u predstavi? Uopste ne znam odakle da pocnem. Preporucio bih vam je, ali sam siguran da bi me neki zesce popljuvali. Ne zbog sadrzaja, vec zbog forme. I upravo je forma ono sto me sprecava da opisem ono sto sam te veceri video. Verujem da bi malo vas bilo odusevljeno polivanjem golisavih muskih tela mlekom, sokovima i ko zna jos kakvim tekucinama, i valjanjem, ala koprcanje riba na suvom, po sceni, pa zatim predstavljanjem svog porodicnog stabla pomocu plasticnog izmeta (onaj nalik pscem na pariskim ulicama, nekada vlasnistvo doge ili vucjaka u najmnaju ruku), razbacivanjem svih vrsta namirnica (prasak, kiseli krastavci, paradajz, cips, coca-cola, i ostala roba siroke potrisnje) po sceni sto bas i ne prija culu mirisa, zavlacenjem creva u donju ves, da ne kazem rekt**** i sipanjem coca-cole kroz isto, blasfemicnim aktovima seksa (ne zbaoravite, na sceni su samo muskarci) i diranjem private parts, … I tako bih veovatno mogao u nedogled, ali mislim da vam i je ovo dovoljno da shvatite atmosferu. A atmosfera mozda i jeste kljucna rec za ovu predstavu. Prosto je neverovatno kako nas reditelj, kao na rollercoaster-u, podize u visine dobrog raspolozenja i humora, samo da bi nas trenutak kasnije pustio da nezadzrivo srljamo ka samom dnu. A sve propraceno fantasticnom muzikom koja se krece od cheesy hitica, preko techno-a ka totalnom eksperimentu ala Plastikman ili minimalisticki industrial. I taman kada ti se ucini da je bas zabavno, neocekivanim obrtom shvatas da, u stvari, postoji druga strana – The Dark Side.
Naravno da McDonalds ovde predstavlja sliku potrosackog drustva i olicenje svega vestackog i ready-made za mase koje samo grabe ne razmisljajuci sta je u stvari u tom Happy Meal-u. Svaki od trojce glumaca nam prica svoju vezu sa McDonalds-om, bilo da je to upoznavanje sa seksom, beg od roditeljskog zlostavljanja ili nesto slicno, a pored toga mi ucimo kako je Argentina politickom korupcijom dovedena do dna (izgleda light-motiv ovogodisnjeg BITEF-a), kako crtani film u kome petao besomucno i bez razloga batina zbunjenog psa uce americku decu obrascima ponasanja, zasto je americka administracija najgresnija (kao da to vec ne znamo?) i jos mnogo toga o necemu sto smo, velika je verovatnoca, vec videli, ali nikada na takav nacin nismo razmisljali o tome. Ima tu i mnogo interakcije koja ponekad zbunjuje i dosta improvizacije.
Da, gorak ukus u ustima ostaje posle ove predstave koja se zavrsava snimcima Ronalda, klovnova iz McDonaldsa, koji na rostiljima predano spremaju knjige velikana svetske knjizevnosti i serviraju ih sebi uz kecap, majonez i senf. Strange, a? Mozda i ne toliko.
Sve u svemu, ova predstava ce se pamtiti, sto zbog na trenutke neizdrzivog mirisa/smrada, brutalnih slika i scena, ali ponajvise zbog hrabrog i beskompromisnog cackanja po mozgu gledalaca. Posle nje ne mozete ostati ravnodusni, osim ako nemate mozga. Taj intelektualni izazov, sposobnost autora da vas zaintrigira temama za koje ste mislili da su tako jasno definisane i odavno utemeljene u opste prihvacene drustvene okvire, te im stoga ne treba pridavati neku vecu paznju sem konstatovanja, to mi se dopalo. Ono sto mi se mozda nije dopalo je bas taj into face stav i prenaglaseno brutalan, na trenutke preterano vulgaran, nacin pristup temama. OK, mozda nisam navikao, mozda ne zelim da stvari ogolim bas do kraja. A spanci su mu ga dali bas do kr(j)aja!
Budite hrabri i pogledajte ovu predstavu ako vam se ikada ukaze prilika. Mala napomena: nemojte sesti u prva dva reda. Samo oni koji odu saznace zasto!
“Prica o ronaldu, klovnu iz McDonalds-a”, La Carnicería teatro, Madrid (Španija). Ne da je to bio samar, kako je to napisano na sajtu BITEF-a, nego SAMARCINA “malograđanskom pozorišnom ukusu i sistemu vrednosti”.
No da krenem od pocetka. Predstava je prvobitno najavljena za BITEF Teatar, da bi, kada sam ja kupovao karte, bila premestena na scenu FDU-a (nisam znao da takvo nesto i postoji), da bi, kako sam savim slucajno saznao u razgovoru sa koleginicom iz kancelarije na dan predstave, definitivno bila smestena na scenu Pionirskog grada, Sportsko rekreativnog centra Pionirski grad, kako ga sada zovu. Verujte, nista se nije promenilo od onda kada smo se tamo bezbrizno igrali kao deca na rekreativnim nastavima i izletima i gledali Radost Evrope i Minju Subotu iz onog kruznog amfitetatra. I upravo taj amfitetar me je radovao kao idealno mesto na kome se pozorisne predstave mogu odrzavati, posebno one malo pomerene, manjkavost forme, interakcija sa publikom i sl. Ali ne, organizator je morao da zasere, da izvinu sve fine dame i gospoda. U sred amfiteatra bila je podignuta skela sa stolicama koja je primala veoma ogranicen broj ljudi. Vecina mesta amfitetara su samim tim bila blokirana, jer se nista nije moglo sa njih videti od kosine skele. Mozda par poslednjih redova, ali, ispostavice se, to je bilo predaleko i preizolovano od onoga sto je predstava pruzala.
(Pauza od par dana i promena muzike –> DJ Kicks, Daddy G)
A i organizatori su bas morali da organizuju predstavu u tom Pionirskom gradu, Bogu iza tregera, mada nikad niasam bio jedan od onih razmazenih koji zahtevaju da im sve bude u centru ili extra dostupno. Hocu reci:”Ako bi mogli da se parkiramo u pozorisnu salu, to bi bilo fantasticno!”. Nego, kada kasnite i pokusavate da se probijete preko Banovog Brda, a pri tom naletite na radove u jedinoj ulici koja vodi od Brda do Kosutnjaka, malo popizdite. Pre svega zbog toga sto vas je organizator preko telefona ubedjivao da je sve dobro oznaceno, a ono em sto je mark, sto ne radi ulicno osvetljenje, sto tabli za Pionirski grad, a kamoli za BITEF NIGDE nema. I sto bih ja uostalom bio obavezan znati gde se nalazi i kako se dolazi do tog Pionirskog grada.
Elem, stigoh ja nekako, iako se svaki semafor trudio da me spreci u istom. I veliki protivnik parkiranja na zelenim povrsinama kakav sam, morao sam to da ucinim, jer drugog izbora nije bilo.
Na ulazu u dvoranu odmah sam primetio promenu publike u odnosu na proslu predstavu. Sada su se tu nasli, pa recimo, REX ekipa (secate se Ring Ring pisanija?) uz koju zalutalu bakicu. I ne mislim da je stvar u predstavi, jer ni “Big in Bombay” nije bas populistickog karaktera, vec:”Ko ce bre da se smara do Kosutnjaka? I da moja fina guza trne u onim plasticnim stolicama? NE! NIKAKO!!!”
Dok sam cekao da nas puste u salu prosto nisam mogao da se otrgnem poredjenju onoga sto sam nekada ziveo u ovom prostoru i onoga sto me je sada cekalo. A bio sam siguran da to nikako nece imati veze sa detinjom nevinoscu i bezbriznoscu. O, kako sam samo bio u pravu!
A sta se, u stvari, desava u predstavi? Uopste ne znam odakle da pocnem. Preporucio bih vam je, ali sam siguran da bi me neki zesce popljuvali. Ne zbog sadrzaja, vec zbog forme. I upravo je forma ono sto me sprecava da opisem ono sto sam te veceri video. Verujem da bi malo vas bilo odusevljeno polivanjem golisavih muskih tela mlekom, sokovima i ko zna jos kakvim tekucinama, i valjanjem, ala koprcanje riba na suvom, po sceni, pa zatim predstavljanjem svog porodicnog stabla pomocu plasticnog izmeta (onaj nalik pscem na pariskim ulicama, nekada vlasnistvo doge ili vucjaka u najmnaju ruku), razbacivanjem svih vrsta namirnica (prasak, kiseli krastavci, paradajz, cips, coca-cola, i ostala roba siroke potrisnje) po sceni sto bas i ne prija culu mirisa, zavlacenjem creva u donju ves, da ne kazem rekt**** i sipanjem coca-cole kroz isto, blasfemicnim aktovima seksa (ne zbaoravite, na sceni su samo muskarci) i diranjem private parts, … I tako bih veovatno mogao u nedogled, ali mislim da vam i je ovo dovoljno da shvatite atmosferu. A atmosfera mozda i jeste kljucna rec za ovu predstavu. Prosto je neverovatno kako nas reditelj, kao na rollercoaster-u, podize u visine dobrog raspolozenja i humora, samo da bi nas trenutak kasnije pustio da nezadzrivo srljamo ka samom dnu. A sve propraceno fantasticnom muzikom koja se krece od cheesy hitica, preko techno-a ka totalnom eksperimentu ala Plastikman ili minimalisticki industrial. I taman kada ti se ucini da je bas zabavno, neocekivanim obrtom shvatas da, u stvari, postoji druga strana – The Dark Side.
Naravno da McDonalds ovde predstavlja sliku potrosackog drustva i olicenje svega vestackog i ready-made za mase koje samo grabe ne razmisljajuci sta je u stvari u tom Happy Meal-u. Svaki od trojce glumaca nam prica svoju vezu sa McDonalds-om, bilo da je to upoznavanje sa seksom, beg od roditeljskog zlostavljanja ili nesto slicno, a pored toga mi ucimo kako je Argentina politickom korupcijom dovedena do dna (izgleda light-motiv ovogodisnjeg BITEF-a), kako crtani film u kome petao besomucno i bez razloga batina zbunjenog psa uce americku decu obrascima ponasanja, zasto je americka administracija najgresnija (kao da to vec ne znamo?) i jos mnogo toga o necemu sto smo, velika je verovatnoca, vec videli, ali nikada na takav nacin nismo razmisljali o tome. Ima tu i mnogo interakcije koja ponekad zbunjuje i dosta improvizacije.
Da, gorak ukus u ustima ostaje posle ove predstave koja se zavrsava snimcima Ronalda, klovnova iz McDonaldsa, koji na rostiljima predano spremaju knjige velikana svetske knjizevnosti i serviraju ih sebi uz kecap, majonez i senf. Strange, a? Mozda i ne toliko.
Sve u svemu, ova predstava ce se pamtiti, sto zbog na trenutke neizdrzivog mirisa/smrada, brutalnih slika i scena, ali ponajvise zbog hrabrog i beskompromisnog cackanja po mozgu gledalaca. Posle nje ne mozete ostati ravnodusni, osim ako nemate mozga. Taj intelektualni izazov, sposobnost autora da vas zaintrigira temama za koje ste mislili da su tako jasno definisane i odavno utemeljene u opste prihvacene drustvene okvire, te im stoga ne treba pridavati neku vecu paznju sem konstatovanja, to mi se dopalo. Ono sto mi se mozda nije dopalo je bas taj into face stav i prenaglaseno brutalan, na trenutke preterano vulgaran, nacin pristup temama. OK, mozda nisam navikao, mozda ne zelim da stvari ogolim bas do kraja. A spanci su mu ga dali bas do kr(j)aja!
Budite hrabri i pogledajte ovu predstavu ako vam se ikada ukaze prilika. Mala napomena: nemojte sesti u prva dva reda. Samo oni koji odu saznace zasto!
Retro BITEF '06 (deo 1)
Pravo je cudo kako Lufthansa uspeva da odrzi tako visok nivo na svojim letovima: mlada posada aviona, skroman ali veoma ukusan obrok uz, zamilsite, Twix!, neocekivano veliki razmak izmedju sedista, novi, modernizovani i pre svega ultra cisti avioni, kondenzovan vazduh koji se kao para ubacuje u avion u toku uzletanja, mada ne mogu a da ne priznam da je osecaj malo strange posle svih onih americkih filmova u kojima beli gasovi koji izlaze kroz nevidljive otvore ventilacije i nisu bas svez vazduh. I tako sve na note dok ne stignete na let ka domacoj, tj. srpskoj destinaciji.
E onda, Srbi, za koje su reci pristojno, diskretno, javno mesto i ponasanje kao opsti pojam nepoznate reci, pocinju da pokazuju sve nase i nama tako dobro poznate osobine. Nije da generalizujem, ali mi Srbi … J (ko zna, zna). Kapiram da neko ko je ostvario neki uspeh, ima zelju da to i proslavi. Ali, HELLO!, Pecanje nije kosarka!!! Uostalom, da li je pecanje uopste sport, ili da ga zovemo sportsko pecanje pa da se tripujemo kako jeste? i da ste barem osvojili zlato, nego srebrnu medalju, u sve nekakve tri kategorije (opa, i naucih nesto!). Dakle, bio sam prinudjen da :”SRBIJA!” slusam od Frankfurta do Beograda, a uz to i :”Vaser bite!” (trebalo bi da napisem na cirilici, bilo bi autenticnije) i ko zna sta jos. Nabacio sam svoj MP3 player ne bi li se izolovao od tog izliva bahatosti, nevaspitanja i prostakluka. I posle se pitamo … Ma nema veze. Vrhunac su trubaci na aerodromu. PLEEEASE!!!
Ima bre nesto u tom Parizu, iz koga sam se upravo vratio. Samo kad se setim kako sam sarkasticno komentarisao svaki hvalospev na racun tog grada. Imao sam priliku da ga dozivim na vise nacina i u vise navrata do sada, ali ovoga puta nekako lokalnije, ako tako mogu da se izrazim, zahvaljujuci nasim lokalcima (B&K HVALA!!!). I mozda u prvom trenutku i nisam bas shvatao potrebu za vise nego polucasovnim cekanjem na brunch i to samo da bi se prakticno nekom selo u krilo i tom istom dozvolilo da jede iz vaseg tanjira, bas kao i u svakom drugom très chic dinning mestu. Pri tome se cekanje takodje ponavlja i na tim ostalim très chic mestima. Cekanje, cekanje, cekanje. Cekanje u redu za restoran, u redu za galeriju, u redu za muzej, u redu za metro, u redu za TGV, aaaaaa! … Da, to bi bila prva reakcija. A, kasnije shvatis da je sve to deo rituala, ili da ga ogolim do koske, deo realnosti. I nenako se naviknes, dok si samo u prolazu valjda, dok od onih stalno naseljenih cujem da to bas i nije tako zabavno na duze staze.
Elem, nije mi bila namera da pisem o Parizu (Uostalom da li je to uopste potrebno?), o setnji kroz opusteni Marais u kome je nemoguce ostati neodmeren od strane blejaca po kaficima, o nacinu na koji samo Francuzi umeju da serviraju hranu, o tom neprocenjivom bogatstvu po galerijama i muzejima, o novootkrivenim savrsenim kreacijama mladih kreatora u Les Halles, u kojima se neki pocesto i izgube, o raznovrsnsoti prodavnica posle koje ti dodje samo da places kada se vratis u Beograd i shvatis koliko si vremena izgubio trudeci se da nadjes onu savrsenu stvar koju si upravo video u par varijanti i na par mesta u jednoj opustenoj setnji Parizom, o … Ovaj, da, kao sto rekoh, nisam imao nameru da pisem o tome.
“Big in Bombay”, Dorkypark, Berlin. Da, o tome sam hteo da pisem. Poceo je BITEF 2006. I posle proslogodisnjeg odusevljenja predstavom “Just for Show” DV8 teatra, koja je i dalje za mene na visokom prvom mestu pozorisnih predstava koje sam gledao (a nije dzabe dobila i nagradu publike i specijalnu nagradu zirija na pomenutom festivalu), ove godine sam se odvazio i uzeo karte za cak cetiri predstave. Sve su uglavnom koreodrame, jer kao sto je vec i ova predstava, “Big in Bombay”, pokazala tesko je u pozoristu pratiti nesto sto nije na jeziku koji ne razumes, cak iako postoji titl. On je ipak ili suvise visoko ili suvise po strani. Cinjenica, pozoriste nije bioskop. Jedino nisam odoleo Slovenskom Mladinskom Gledaliscu, a videcemo kako ce to proci.
“Big in Bombay” definitivno spada u grupu modernih predstava, citaj nema jasnu radnju, likovi nisu jednoznacno odredjeni, hocu reci glumci menjaju uloge u toku predstave, ima dosta igrackih delova, ili k’o sto bi cak i u samoj predstavi jedan lik zavapio:”Oh, I just can’t stand this modern dance any more!”, i sve u svemu predstavlja jednu formu haosa.
Da, definitivno haos! Rasulo, bolje receno. Besmisao!
Ma daj, iskuliraj. Haos, rasulo, besmisao, paranoja, trash i jesu teme. I kao sto je “cenjeni” g-din Medenica rekao, svako moze percipirati predstavu na svoj nacin. Uostalom, znam sta hoces da kazes. Predstava, dramaturski posmatrano, mora da ima uvod, razradu i zakljucak, da ne kazem radnju. I to je takav klise! Nije sve u percipiranju radnje i jasnim i logicki povezanim akcijama glavnih likova. Za neke predstave je bitan utisak koji imas dok je gledas, i mozda vaznije, onaj koji ti ostaje posle nje, kada malo razmislis, ako se time uopste bavis. Mnogi bi hteli da im se sve nacrta!
Ma, daj! Kakav utisak? Kakav smisao? Gde je smisao u sceni gde se u jednom trenutku na jednom kraju pozornice kresu ko ludi, na drugom imas brutalno ubistvo VISE PUTA, dok na trecem neko peva i igra u skoro spiritualnom zanosu? Pa bollywood-ske koreografije na hitove 80-tih. Please? Pa te perike, kostimi, kao neko je bas ulozio svoj intelekt u to. Ma nemoj! I kao malo govorimo nemacki (hajde, logicno je, trupa je iz Nemacke), pa onda engleski, a tu i tamo arapski i hebrejski. Ajde sto su pored toga pesme jos na spanksom i portugalskom. OK, odlican bend i live musica u toku predstave. “Ne me quitte pas” (nekako sam licno vezan za tu pesmu) na nemackom. Skroz OK. Moze.
Uopste nisam siguran da ova rasprava ima smisla, ali ajde da se potrudim. Znam da ces reci da se totalno foliram i filozofiram, ali ja stvarno mislim da je glavni kvalitet ove predstave Utisak (sa velikim U). Ako ti u postavljenoj cekaonici na sceni nisi prepoznao svakidasnji javni prostor, u kome se bilo kome moze desiti stvarno bilo sta, ako te ta cekaonica ne asocira na danasnji svet ispunjen haosom i bizarnoscu koji su ovde na sceni samo kondenzovani i lokalizovani u prostoru, ja ne bih znao sta da ti kazem. Ako nisi provalio da sam kasting glumaca razlicitih drzavnosti, maternjih jezika, religijskih ubedjenja dorpinosi prethodno istaknutom … I zasto predstave moraju da se igraju po tekstovima ranije napisanim? Zasto se direktno ne bi govorilo o nekoj temi?
Ma, da. Skroz je “cool” da u jednom trenutku cujemo citavu politicko-istorisjku situaciju u Argentini sazetu u 5 min, socijalizam vs. komunizam vs. korupcija, pa ko stigne da procita titl i isprati sta se desava na sceni SUPER!; pa onda slusamo pljuvanje po Disneyland-u, kao:”Zar niste primetili kako nikad ne vidite odakle se pojavlju zabavljaci u Disneyland-u i cistaci? Citav rad Disneyland-a zasniva se funkcionisanju podzemnog sveta ispod njega u kome zive radnici i zabavljaci … bla, bla, bla” What da f**k!? I sta, vozaci taksija su ludi? Pa, znali smo to. I koga jos interesuje to sto je intimni odnos izmedju tebe i tvoje macke remetilo elektricno polje frizidera, pa si resila da ga zamenis novim? I sada ste bolje? Bozanstveno!!!
OK, OK. Vidim da ovo nema smisla. I zato necu mnogo duziti. Ali moram da kazem da je uvek osvezenje videti nesto novo, a sto da ne i drugacije, drugacije glumce. Prosto je neverovatno sta su sve ovi mogli. Cas sviraju neki instrument, cas igraju, cas izgovaraju dramski tekst, cas pevaju uz prastece gitare. Pitam se da li bi nasi mogli takvo nesto. Pa onda ti hitovi 80-tih. Ja ih volim:. “Gold” Spandau Ballet, “Im Nin Alu” Ofra Haza i sl. I skroz simpaticne koreografije. Ima neceg ironicnog u tome sto su tako komicne. Cuo si da su u Bollywood-u jos odavno ubacivali scene terorizma pracene plesnim tackama ne bi li navikli narod na surovu realnost tadasnje Indije. Znas, sa druge strane, kako americka administracija drzi svoj narod u stalnom strahu dajuci im istovremeno prividni utisak sigurnosti.
A onda, natrag na predstavu, solo tacke posle kojih ne mozes da ne tapses, a ja to tako ne volim da radim u sred perdstave. Ovi su to zasluzili, kao i pet izlazaka na bis posto su propisno isprskani u vestackoj kisi i na vestackom vetru na samom, totalno haosnom, kraju predstave. Ako nista drugo, moras im priznati trud i talenat.
Ma trudili su se, OK. Mozda malo i previse. Al’ ajd’ da vidimo sta nas dalje ceka. Valjda nesto normalnije.
Cuj, cisto sumnjam, jer ovo je ipak BITEF. Ipak, ako ce ti biti lakes, “Just for show” i dalje ostaje predstava broj jedan za mene, a ovu mozda mogu da svrstam negde uz “Alisu”, na nesto visem nivou, doduse.
“Just for Show” rules!
E onda, Srbi, za koje su reci pristojno, diskretno, javno mesto i ponasanje kao opsti pojam nepoznate reci, pocinju da pokazuju sve nase i nama tako dobro poznate osobine. Nije da generalizujem, ali mi Srbi … J (ko zna, zna). Kapiram da neko ko je ostvario neki uspeh, ima zelju da to i proslavi. Ali, HELLO!, Pecanje nije kosarka!!! Uostalom, da li je pecanje uopste sport, ili da ga zovemo sportsko pecanje pa da se tripujemo kako jeste? i da ste barem osvojili zlato, nego srebrnu medalju, u sve nekakve tri kategorije (opa, i naucih nesto!). Dakle, bio sam prinudjen da :”SRBIJA!” slusam od Frankfurta do Beograda, a uz to i :”Vaser bite!” (trebalo bi da napisem na cirilici, bilo bi autenticnije) i ko zna sta jos. Nabacio sam svoj MP3 player ne bi li se izolovao od tog izliva bahatosti, nevaspitanja i prostakluka. I posle se pitamo … Ma nema veze. Vrhunac su trubaci na aerodromu. PLEEEASE!!!
Ima bre nesto u tom Parizu, iz koga sam se upravo vratio. Samo kad se setim kako sam sarkasticno komentarisao svaki hvalospev na racun tog grada. Imao sam priliku da ga dozivim na vise nacina i u vise navrata do sada, ali ovoga puta nekako lokalnije, ako tako mogu da se izrazim, zahvaljujuci nasim lokalcima (B&K HVALA!!!). I mozda u prvom trenutku i nisam bas shvatao potrebu za vise nego polucasovnim cekanjem na brunch i to samo da bi se prakticno nekom selo u krilo i tom istom dozvolilo da jede iz vaseg tanjira, bas kao i u svakom drugom très chic dinning mestu. Pri tome se cekanje takodje ponavlja i na tim ostalim très chic mestima. Cekanje, cekanje, cekanje. Cekanje u redu za restoran, u redu za galeriju, u redu za muzej, u redu za metro, u redu za TGV, aaaaaa! … Da, to bi bila prva reakcija. A, kasnije shvatis da je sve to deo rituala, ili da ga ogolim do koske, deo realnosti. I nenako se naviknes, dok si samo u prolazu valjda, dok od onih stalno naseljenih cujem da to bas i nije tako zabavno na duze staze.
Elem, nije mi bila namera da pisem o Parizu (Uostalom da li je to uopste potrebno?), o setnji kroz opusteni Marais u kome je nemoguce ostati neodmeren od strane blejaca po kaficima, o nacinu na koji samo Francuzi umeju da serviraju hranu, o tom neprocenjivom bogatstvu po galerijama i muzejima, o novootkrivenim savrsenim kreacijama mladih kreatora u Les Halles, u kojima se neki pocesto i izgube, o raznovrsnsoti prodavnica posle koje ti dodje samo da places kada se vratis u Beograd i shvatis koliko si vremena izgubio trudeci se da nadjes onu savrsenu stvar koju si upravo video u par varijanti i na par mesta u jednoj opustenoj setnji Parizom, o … Ovaj, da, kao sto rekoh, nisam imao nameru da pisem o tome.
“Big in Bombay”, Dorkypark, Berlin. Da, o tome sam hteo da pisem. Poceo je BITEF 2006. I posle proslogodisnjeg odusevljenja predstavom “Just for Show” DV8 teatra, koja je i dalje za mene na visokom prvom mestu pozorisnih predstava koje sam gledao (a nije dzabe dobila i nagradu publike i specijalnu nagradu zirija na pomenutom festivalu), ove godine sam se odvazio i uzeo karte za cak cetiri predstave. Sve su uglavnom koreodrame, jer kao sto je vec i ova predstava, “Big in Bombay”, pokazala tesko je u pozoristu pratiti nesto sto nije na jeziku koji ne razumes, cak iako postoji titl. On je ipak ili suvise visoko ili suvise po strani. Cinjenica, pozoriste nije bioskop. Jedino nisam odoleo Slovenskom Mladinskom Gledaliscu, a videcemo kako ce to proci.
“Big in Bombay” definitivno spada u grupu modernih predstava, citaj nema jasnu radnju, likovi nisu jednoznacno odredjeni, hocu reci glumci menjaju uloge u toku predstave, ima dosta igrackih delova, ili k’o sto bi cak i u samoj predstavi jedan lik zavapio:”Oh, I just can’t stand this modern dance any more!”, i sve u svemu predstavlja jednu formu haosa.
Da, definitivno haos! Rasulo, bolje receno. Besmisao!
Ma daj, iskuliraj. Haos, rasulo, besmisao, paranoja, trash i jesu teme. I kao sto je “cenjeni” g-din Medenica rekao, svako moze percipirati predstavu na svoj nacin. Uostalom, znam sta hoces da kazes. Predstava, dramaturski posmatrano, mora da ima uvod, razradu i zakljucak, da ne kazem radnju. I to je takav klise! Nije sve u percipiranju radnje i jasnim i logicki povezanim akcijama glavnih likova. Za neke predstave je bitan utisak koji imas dok je gledas, i mozda vaznije, onaj koji ti ostaje posle nje, kada malo razmislis, ako se time uopste bavis. Mnogi bi hteli da im se sve nacrta!
Ma, daj! Kakav utisak? Kakav smisao? Gde je smisao u sceni gde se u jednom trenutku na jednom kraju pozornice kresu ko ludi, na drugom imas brutalno ubistvo VISE PUTA, dok na trecem neko peva i igra u skoro spiritualnom zanosu? Pa bollywood-ske koreografije na hitove 80-tih. Please? Pa te perike, kostimi, kao neko je bas ulozio svoj intelekt u to. Ma nemoj! I kao malo govorimo nemacki (hajde, logicno je, trupa je iz Nemacke), pa onda engleski, a tu i tamo arapski i hebrejski. Ajde sto su pored toga pesme jos na spanksom i portugalskom. OK, odlican bend i live musica u toku predstave. “Ne me quitte pas” (nekako sam licno vezan za tu pesmu) na nemackom. Skroz OK. Moze.
Uopste nisam siguran da ova rasprava ima smisla, ali ajde da se potrudim. Znam da ces reci da se totalno foliram i filozofiram, ali ja stvarno mislim da je glavni kvalitet ove predstave Utisak (sa velikim U). Ako ti u postavljenoj cekaonici na sceni nisi prepoznao svakidasnji javni prostor, u kome se bilo kome moze desiti stvarno bilo sta, ako te ta cekaonica ne asocira na danasnji svet ispunjen haosom i bizarnoscu koji su ovde na sceni samo kondenzovani i lokalizovani u prostoru, ja ne bih znao sta da ti kazem. Ako nisi provalio da sam kasting glumaca razlicitih drzavnosti, maternjih jezika, religijskih ubedjenja dorpinosi prethodno istaknutom … I zasto predstave moraju da se igraju po tekstovima ranije napisanim? Zasto se direktno ne bi govorilo o nekoj temi?
Ma, da. Skroz je “cool” da u jednom trenutku cujemo citavu politicko-istorisjku situaciju u Argentini sazetu u 5 min, socijalizam vs. komunizam vs. korupcija, pa ko stigne da procita titl i isprati sta se desava na sceni SUPER!; pa onda slusamo pljuvanje po Disneyland-u, kao:”Zar niste primetili kako nikad ne vidite odakle se pojavlju zabavljaci u Disneyland-u i cistaci? Citav rad Disneyland-a zasniva se funkcionisanju podzemnog sveta ispod njega u kome zive radnici i zabavljaci … bla, bla, bla” What da f**k!? I sta, vozaci taksija su ludi? Pa, znali smo to. I koga jos interesuje to sto je intimni odnos izmedju tebe i tvoje macke remetilo elektricno polje frizidera, pa si resila da ga zamenis novim? I sada ste bolje? Bozanstveno!!!
OK, OK. Vidim da ovo nema smisla. I zato necu mnogo duziti. Ali moram da kazem da je uvek osvezenje videti nesto novo, a sto da ne i drugacije, drugacije glumce. Prosto je neverovatno sta su sve ovi mogli. Cas sviraju neki instrument, cas igraju, cas izgovaraju dramski tekst, cas pevaju uz prastece gitare. Pitam se da li bi nasi mogli takvo nesto. Pa onda ti hitovi 80-tih. Ja ih volim:. “Gold” Spandau Ballet, “Im Nin Alu” Ofra Haza i sl. I skroz simpaticne koreografije. Ima neceg ironicnog u tome sto su tako komicne. Cuo si da su u Bollywood-u jos odavno ubacivali scene terorizma pracene plesnim tackama ne bi li navikli narod na surovu realnost tadasnje Indije. Znas, sa druge strane, kako americka administracija drzi svoj narod u stalnom strahu dajuci im istovremeno prividni utisak sigurnosti.
A onda, natrag na predstavu, solo tacke posle kojih ne mozes da ne tapses, a ja to tako ne volim da radim u sred perdstave. Ovi su to zasluzili, kao i pet izlazaka na bis posto su propisno isprskani u vestackoj kisi i na vestackom vetru na samom, totalno haosnom, kraju predstave. Ako nista drugo, moras im priznati trud i talenat.
Ma trudili su se, OK. Mozda malo i previse. Al’ ajd’ da vidimo sta nas dalje ceka. Valjda nesto normalnije.
Cuj, cisto sumnjam, jer ovo je ipak BITEF. Ipak, ako ce ti biti lakes, “Just for show” i dalje ostaje predstava broj jedan za mene, a ovu mozda mogu da svrstam negde uz “Alisu”, na nesto visem nivou, doduse.
“Just for Show” rules!
четвртак, 8. октобар 2009.
Kriza (II deo)
Prosto mi je zao da pljujem predstavu za koju je vise nego evidentno da su se umetnici svojski potrudili da je realizuju. Tri (nazovimo to) glumca i preko 2000 lutkica velicine 5cm u minijaturnoj, savrseno realisticnoj, realizaciji jednog od nacistickih logora. Sve to, naravno, u predstavi „Logor“, Hotel Modern, Holandija.
Maketa logora pokriva citavu scenu, a (ono sto cemo zvati) glumci setaju izmedju zgrada, ograda od bodljikave zice, gasnih komora pomerajuci lutkice i snimajuci. Koriste minijaturne kamere (velicine zrna graska na kraju nekakvog kabla) sa kojih se slika projektuje na platno koje je razvuceno u dnu scene.
I OK, sve je to lepo, zanimljivi su ti uglovi snimanja, nacin na koji gledalac prati predstavu, ali nedostaju, cini mi se, neki osnovni elementi koju bi predstavu cinili predstavom. Ne kazem da su radnja i scenario u predstavi obavezni, ne kazem ni da je prisustvo glumca, barem ne vidljivo prisustvo, obavezno, ali... Prosto ne znam. Ovo je izgledalo kao demonstacija pravljenja animiranog filma uzivo. Zaista! Scene su dobro zamisljene, (nazovi) glimci su zaista vesti sa kamerom i sve to izgeleda zanimljivo na platnu. Ipak, ne razumem poentu svega ovoga, sem podsecanja na hororne stvari koje su se desavale u toku II Svetskog Rata. Mozda je nekome i samo to dovoljan razlog za postojanje ove predstave. Meni nije.
Moram prizanti da mi je jako cudno da na BITEF-u glavnu nagradu dobije neka domaca predstava. I da, ja mislim da svojim kvalitetom nase predstave ne mogu da dostignu inostrane. I to ne zbog toga sto smo mi manje pametni ili mastoviti ili imamo slabije ideje i sposobnost realizacije. Ne. Problem je u ogranicavajucem materijalnom faktoru. Za realizaciju dobre, da ne kazem breaktrough predstave, bitefovske predstave, potreban je novac. OK, ponekad je genijalnost dovoljna.
Ipak, nekim cudom, ove godine Gran pri BITEF-a dodeljen je predstavi „Sanjari“, JDP, Srbija. Ova predstava nije usla u moj uzi izbor za gledanje i to samo iz razloga sto se ona daje na aktuelnom repertoaru JDP-a. Za nju, dakle, ima vremena. Pogledacu je, pa mozda nesto i napisem.
Posle kraceg razmisljanja i razgovora sa ljubaznom gospodjicom na standu za prodaju karata za BITEF, te njene preporuke, odlucio sam da pogledam drugu (od dve) domacu predstavu u ovogodisnjoj selekciji „Brod za lutke“, SNP, Srbija. Osnovni razlog: tekst je pisala Milena Markovic („Paviljoni“, „Sine“, „Suma blista“), a rezirala Ana Tomovic („Creeps“, „Halflife“, ...). Mozda bi neki pohrlili da na sceni vide (bila je to jedinstvena prilika) Darka Rundeka, koji je pisao songove za ovu predstavu. Po meni Darko Rundek=Haustor. Sve posle Haustora nije mi interesantno. A i ne volim songove. Ovo iz predstave „Brod za lutke“ nisam voleo jos vise. Nista mi se nisu svideli. Nit’ ozbiljne muzike, nit’ ozbiljnog teksta.
Sa druge strane, tekst drame je odlican. Glumci takodje. Zaista su se potrudili i pokazali da Beograd ne mora da bude jedini pozorisni centar u Srbiji.
Predstava jeste mracna, pokrece neka ozbiljna i teska pitanja, pitanja kojima ne volimo da se bavimo u nasim vec teskim (a razmisljam se da li u totalnoj kontri da napisem: bezbriznim) zivotima, ali je u isto vreme snazna i ne moze vas ostaviti ravnodusnim. Zato je i preporucujem.
Ali, verovatno cu, u vezi sa ovom predstavom, vise vremena potrositi na jos jednu ogorcenu reakciju.
Svojevremno je Jovan Cirilov u intervjuu za jedne novine rekao:
„Koje predstave biste preporučili gledaocima koji do sada nikada nisu posetili ovaj festival, a koje starim ljubiteljima BITEF-a?
Onima koji do sada nisu bili poručujem da je bolje da i ne dolaze, osim ako je reč o pubertetlijama tek stasalim za pozorište. A dobrim starim bitefovcima predlažem da pogledaju sve predstave, ako imaju para za ulaznice. Ako nemaju, pustićemo ih bez karte.“
Meni se ovaj odgovor uopste nije svideo. No, da sada ne ulazim u detalje, komentarisacu samo ovaj poslednji deo u vezi sa pustanjem na predstave bez karata.
Sta to znaci? Da smo mi koji smo kupili karte ludi, ili u najmanju ruku naivcine? Kao da meni ne bi odgovaralo da ustedim koju hiljadu?
Nepostovanje! Pre svega, nepostovanje je to. Hajde da onda niko ne kupuje karte. Pa, valjda je BITEF, izmedju ostalog, ziveo i od tih kupljenih ulaznica.
Da se razumemo, nemam ja nista protiv da se neki ljudi, a kasnije cu reci i koji, pustaju na predstave kada neko mesto ostane nepopunjeno. Naravno da sto vecem broju ljudi treba omoguciti da pogledaju posebno bitefovske predstave, ukoliko oni nemaju mogucnost da kupe kartu. Pre svega mislim na ucenike, studente i penzionere.
Ali, kada vidite ko sve ulazi bez karte, ljudi za koje ste sigurni, za koji svi znaju da imaju i vise nego dovoljno para da kupe kartu, ljudi cija garderoba vredi mnogo vise od kompleta karata za BITEF, tzv. gradske face, itd., itd., ne mozete a da se ne iznervirate. Posebno naglasavam da medju ove ljude spadaju i priznati dramski umetnici. Sto? Oni ne mogu da kupe kartu i kao gospoda zauzmu mesto koje im dolici?
Ovo je samo jedan od razloga za katastrofalnu organizaciju predstava na BITEF-u koje se odrzavaju u salama sa improvizovanim sedistima. I uostalom, zasto bi se neke predstave na BITEF-u odrzavale bilo gde osim u pozorisnim salama (ne mislim pritom na povremene specijalne scenografske zahteve tipa „Hazarski recnik“)? Zar nemamo dovoljno sala? Nemamo dovoljno para da ih platimo? Interesantno je da maltretiramo publiku?
Na ulaznicama za „Brod za lutke“ bio je oznacen samo red. Sta to znaci? Ko prvi devojci (tj. stolici), njegova je? Uzas!
Takvo resenje dovelo je do toga da je barem 20 ljudi za malo ostalo bez svog mesta na pozornici SC, na kojoj je improvizovano sedenje. Predstava je zbog toga kasnila sigurno pola sata. I ljudima koji su usli bez karte ili sa akreditacijom (koja ne obezbedjuje sedenje) nije padalo na pamet da ustupe mesta onima koji su dali i ne tako male pare. A razvodnice su bile suvise krhke ili suvise nezainteresovane da obezbede mesto za sedenje onima kojima i pripada. Skandal!
Uz sve to da dodam da se iz ovako organizovanog „gledalista“ nije moglo videti barem 40% predstave. Izuzetak je prvi red, dodate stolice u necemu sto bi mogli nazvati „nulti red“ i oni (bez karte) koji su posedali na pod ispred nultog i prvog reda. Ma, fenomenalno! Svima po lazy bag, pa da se lepo opustimo i uzivamo u predstavi. Zar je bitno da li cemo nesto videti? Ionako ima songova. I svira Darko Rundek!
Maketa logora pokriva citavu scenu, a (ono sto cemo zvati) glumci setaju izmedju zgrada, ograda od bodljikave zice, gasnih komora pomerajuci lutkice i snimajuci. Koriste minijaturne kamere (velicine zrna graska na kraju nekakvog kabla) sa kojih se slika projektuje na platno koje je razvuceno u dnu scene.
I OK, sve je to lepo, zanimljivi su ti uglovi snimanja, nacin na koji gledalac prati predstavu, ali nedostaju, cini mi se, neki osnovni elementi koju bi predstavu cinili predstavom. Ne kazem da su radnja i scenario u predstavi obavezni, ne kazem ni da je prisustvo glumca, barem ne vidljivo prisustvo, obavezno, ali... Prosto ne znam. Ovo je izgledalo kao demonstacija pravljenja animiranog filma uzivo. Zaista! Scene su dobro zamisljene, (nazovi) glimci su zaista vesti sa kamerom i sve to izgeleda zanimljivo na platnu. Ipak, ne razumem poentu svega ovoga, sem podsecanja na hororne stvari koje su se desavale u toku II Svetskog Rata. Mozda je nekome i samo to dovoljan razlog za postojanje ove predstave. Meni nije.
Moram prizanti da mi je jako cudno da na BITEF-u glavnu nagradu dobije neka domaca predstava. I da, ja mislim da svojim kvalitetom nase predstave ne mogu da dostignu inostrane. I to ne zbog toga sto smo mi manje pametni ili mastoviti ili imamo slabije ideje i sposobnost realizacije. Ne. Problem je u ogranicavajucem materijalnom faktoru. Za realizaciju dobre, da ne kazem breaktrough predstave, bitefovske predstave, potreban je novac. OK, ponekad je genijalnost dovoljna.
Ipak, nekim cudom, ove godine Gran pri BITEF-a dodeljen je predstavi „Sanjari“, JDP, Srbija. Ova predstava nije usla u moj uzi izbor za gledanje i to samo iz razloga sto se ona daje na aktuelnom repertoaru JDP-a. Za nju, dakle, ima vremena. Pogledacu je, pa mozda nesto i napisem.
Posle kraceg razmisljanja i razgovora sa ljubaznom gospodjicom na standu za prodaju karata za BITEF, te njene preporuke, odlucio sam da pogledam drugu (od dve) domacu predstavu u ovogodisnjoj selekciji „Brod za lutke“, SNP, Srbija. Osnovni razlog: tekst je pisala Milena Markovic („Paviljoni“, „Sine“, „Suma blista“), a rezirala Ana Tomovic („Creeps“, „Halflife“, ...). Mozda bi neki pohrlili da na sceni vide (bila je to jedinstvena prilika) Darka Rundeka, koji je pisao songove za ovu predstavu. Po meni Darko Rundek=Haustor. Sve posle Haustora nije mi interesantno. A i ne volim songove. Ovo iz predstave „Brod za lutke“ nisam voleo jos vise. Nista mi se nisu svideli. Nit’ ozbiljne muzike, nit’ ozbiljnog teksta.
Sa druge strane, tekst drame je odlican. Glumci takodje. Zaista su se potrudili i pokazali da Beograd ne mora da bude jedini pozorisni centar u Srbiji.
Predstava jeste mracna, pokrece neka ozbiljna i teska pitanja, pitanja kojima ne volimo da se bavimo u nasim vec teskim (a razmisljam se da li u totalnoj kontri da napisem: bezbriznim) zivotima, ali je u isto vreme snazna i ne moze vas ostaviti ravnodusnim. Zato je i preporucujem.
Ali, verovatno cu, u vezi sa ovom predstavom, vise vremena potrositi na jos jednu ogorcenu reakciju.
Svojevremno je Jovan Cirilov u intervjuu za jedne novine rekao:
„Koje predstave biste preporučili gledaocima koji do sada nikada nisu posetili ovaj festival, a koje starim ljubiteljima BITEF-a?
Onima koji do sada nisu bili poručujem da je bolje da i ne dolaze, osim ako je reč o pubertetlijama tek stasalim za pozorište. A dobrim starim bitefovcima predlažem da pogledaju sve predstave, ako imaju para za ulaznice. Ako nemaju, pustićemo ih bez karte.“
Meni se ovaj odgovor uopste nije svideo. No, da sada ne ulazim u detalje, komentarisacu samo ovaj poslednji deo u vezi sa pustanjem na predstave bez karata.
Sta to znaci? Da smo mi koji smo kupili karte ludi, ili u najmanju ruku naivcine? Kao da meni ne bi odgovaralo da ustedim koju hiljadu?
Nepostovanje! Pre svega, nepostovanje je to. Hajde da onda niko ne kupuje karte. Pa, valjda je BITEF, izmedju ostalog, ziveo i od tih kupljenih ulaznica.
Da se razumemo, nemam ja nista protiv da se neki ljudi, a kasnije cu reci i koji, pustaju na predstave kada neko mesto ostane nepopunjeno. Naravno da sto vecem broju ljudi treba omoguciti da pogledaju posebno bitefovske predstave, ukoliko oni nemaju mogucnost da kupe kartu. Pre svega mislim na ucenike, studente i penzionere.
Ali, kada vidite ko sve ulazi bez karte, ljudi za koje ste sigurni, za koji svi znaju da imaju i vise nego dovoljno para da kupe kartu, ljudi cija garderoba vredi mnogo vise od kompleta karata za BITEF, tzv. gradske face, itd., itd., ne mozete a da se ne iznervirate. Posebno naglasavam da medju ove ljude spadaju i priznati dramski umetnici. Sto? Oni ne mogu da kupe kartu i kao gospoda zauzmu mesto koje im dolici?
Ovo je samo jedan od razloga za katastrofalnu organizaciju predstava na BITEF-u koje se odrzavaju u salama sa improvizovanim sedistima. I uostalom, zasto bi se neke predstave na BITEF-u odrzavale bilo gde osim u pozorisnim salama (ne mislim pritom na povremene specijalne scenografske zahteve tipa „Hazarski recnik“)? Zar nemamo dovoljno sala? Nemamo dovoljno para da ih platimo? Interesantno je da maltretiramo publiku?
Na ulaznicama za „Brod za lutke“ bio je oznacen samo red. Sta to znaci? Ko prvi devojci (tj. stolici), njegova je? Uzas!
Takvo resenje dovelo je do toga da je barem 20 ljudi za malo ostalo bez svog mesta na pozornici SC, na kojoj je improvizovano sedenje. Predstava je zbog toga kasnila sigurno pola sata. I ljudima koji su usli bez karte ili sa akreditacijom (koja ne obezbedjuje sedenje) nije padalo na pamet da ustupe mesta onima koji su dali i ne tako male pare. A razvodnice su bile suvise krhke ili suvise nezainteresovane da obezbede mesto za sedenje onima kojima i pripada. Skandal!
Uz sve to da dodam da se iz ovako organizovanog „gledalista“ nije moglo videti barem 40% predstave. Izuzetak je prvi red, dodate stolice u necemu sto bi mogli nazvati „nulti red“ i oni (bez karte) koji su posedali na pod ispred nultog i prvog reda. Ma, fenomenalno! Svima po lazy bag, pa da se lepo opustimo i uzivamo u predstavi. Zar je bitno da li cemo nesto videti? Ionako ima songova. I svira Darko Rundek!
понедељак, 28. септембар 2009.
Kriza (I deo)
Mnogo mi je trebalo da pronadjem programe prethodnh BITEF-a na Net-u. Ne znam zasto je to tako. Ali znam zasto sam ih trazio. Pokusao sam da se prisetim svih onih fantasticnih predstava koje sam gledao na BITEF-u prethodnih godina. Hteo sam da ih pobrojim ovde. A zbog cega? Pa, zbog toga sto ove godine nije bilo takvih predstava. Zao mi je sto to moram da kazem. A bas ove godine sam imao prilike da pogledam vise predstava nego inace. “Kriza kapitala – Umetnost krize”. Ja bih rekao “Kriza kapitala – Kriza umetnosti?”.
I opet, zao mi je. Da li je moguce da se i posle 4 godine secam “Just for Show” (DV8 Theatre, UK) kao najbolje predstave koju sam ikada gledao (poslednja kupljena karta za to izvodjenje, na balkonu JDP-a, skroz levo)? Pa, kada sam se vec potrudio da pronadjem tacne nazive, da njoj dodam i nezaboravne: “Priča o Ronaldu, klovnu McDonaldsa“ (La Carnicería Teatro, Španija), „Brisel #04“ (Societas Raffaello Sanzio, Italija), „Manje vise beskonacno“ (CIE 111, Francuska). Eto, razloga za rubriku „Retro“.
Ne umem da objasnim sta je bio problem ove godine. Moj reakcije posle svake od predstava koju sam gledao su bile prilicno mlake. Kao da sam to vec negde video („Sutra“, Sadler's Wells Theatre, , UK), ili (bicu nemilosrdan) losa gluma („Plavi zmaj“, Ex Machina, Kanada), ili losa organizacija + ne bas najbolja rezija („Brod za lutke“, Srpsko Narodno Pozorište, Srbija), ili „Bas ste se potrudili, ali cemu sve to?“ („Logor“, Hotel Modern, Holandija), ili ... Jedino taj „Pisac“, Jo Stromgren Company, Norveška. Luda ideja da ste jedini glumac na sceni i baratate sa dve lutke, dok treca koja zauzima pola scene funkcionise sama za sebe. Nadrealno!
I sve pored odlicne scenografije, super teksta i nadahnutosti glavne glumice, ne mozete a da ne primetite da ovde bas nedostaje momenat pravog trbuhozborstva da bi predstava zaista mogla da se proglasi odlicnom. Ipak, kada igrate sa lutkama koje komuniciraju sa vama, cini mi se da bi bilo dobro da se ne vidi da ste vi jedini izvor glasa. A u ovoj predstavi, glumica ozivljava dve lutke, u nekim trenutcima i istovremeno. Fantasticno je to kako se ona seli iz lika u lik, menja boju klasu, dikciju, ritam, ali to prokleto otvaranje usta...
Prica o piscu, Knutu Hamsunu, je intrigantna u startu. Ljudi ga uglavnom znaju kao Nobelovca nacistu. Ali tu je i Knut Hamsun-suprug, Kunt Hamsun-otac, Knut Hamsun-usamljenik. Da li je bilo pametno u jednoj predstavi mesati sve ove aspekte njegovog zivota i da li su oni dovoljno dobro obradjeni mogu da kazu samo dobri poznavaoci njegovog zivota i rada. Ja nisam jedan od njih, te su na mene najveci utisak ostavila njegova samopreispitivanje. Autenticna ili ne, nije bitno. Bitna je emocija, a u ovoj predstavi je ima.
„Sutra“, Sadler's Wells Theatre, UK, za otvaranje. A otvaranje, kao valjda i svako otvaranje, veliko, pompezno, teatralno (?!), napadacko. I OK, dobri su ti svi Shaolin momci koji nam prikazuju svoje kung-fu umece, ali ja u toj njihovoj vestini nisam uspeo da prepoznam umetnost. Nemojte me pogresno shvatiti. Predstava je visokih umetnickih dometa: vizuelno, sadrzajem, muzikom (uzivo na tradicionalnim azijskim instrumentima!), pokretom (soliste), ....
Samo, ja sam se cesto pitao da li prisustvujem demonstraciji borilackih vestina (vise puta odrzanoj u toj istoj sali SC) ili predstavi modernog baleta, teatru pokreta u krajnjem slucaju. Ocekivao sam da ce umece Shaolin majstora biti iskorisceno na kreativniji nacin. Od svega, najvise su mi legle Tai –chi deonice. Fenomenalan sklad pokreta i senzibilnost naizgled surovih momaka.
Solista i u isto vreme koreograf predstave je bio zaista fenomenalan. Ipak, retki su bili momenti u kojima sam pronalazio vezu izmedju njegove igre i egzibicija Shaolin monaha.
13 drvenih sanduka na sceni u pojedinim trenucima deluju impozantno; premestaju ih, spajaju, obrcu, ulaze/izlaze iz njih ... Ipak, kao da smo to vec negde videli. Neozbiljan clue: Madonna, „Human nature“.
Sve u svemu: leeepo, ali ne i neophodno.
Najvise se ocekivalo od predstave „Plavi zmaj“, Ex Machina, Kanada. I potpuno mi je jasno zasto. Scenografija! Cini mi se da nikada nisam video tako dobro osmisljenu scenografiju. Toliko fleksibilna, apsolutno modularna da omogucava neverovatnu raznovrsnost ambijenata i utisak gledanja filma. Nema bezbrojnih black-out-ova u kojima tehnicari pomeraju stvari, sklanjaju, ubacuju rekvizite, ...
I oooodlicna rezija! Zasluzena Politikina nagrada za najbolju reziju.
Al’ gluma. Ah, gluma. Nisam ni dan danas siguran da li je problem u talentu ili u losem znanju engleskog jezika. Glumci jesu iz Kanade, ali iz francuskog govornog podrucja. Na trenutke sam imao utisak da se njih dvoje od troje zaista muce da iznesu tekst. A skoro celu predstavu sam imao utisak da im koncentracija koju trose na savladavanje engleskog teksta ne ostavlja dovoljno energije da na pravi nacin odigraju svoje uloge. Izuzetak je bila azijatkinja koja se super snasla i u engleskom i u kineskom i u igri i u glumi. Odlicno!
Priznajem, ocekivao sam angazovaniji tekst. Ipak, tema je odnos istoka i zapada, komunizma i kapitalizma, kultoroloske i istorijske razlike, ili mozda slicnosti.
Ovako, ostadosmo, na zalost, samo sa relativno interesantnom pricom podrzanom neverovatno realisticnom scenografskom realizacijom.
(nastavice se)
I opet, zao mi je. Da li je moguce da se i posle 4 godine secam “Just for Show” (DV8 Theatre, UK) kao najbolje predstave koju sam ikada gledao (poslednja kupljena karta za to izvodjenje, na balkonu JDP-a, skroz levo)? Pa, kada sam se vec potrudio da pronadjem tacne nazive, da njoj dodam i nezaboravne: “Priča o Ronaldu, klovnu McDonaldsa“ (La Carnicería Teatro, Španija), „Brisel #04“ (Societas Raffaello Sanzio, Italija), „Manje vise beskonacno“ (CIE 111, Francuska). Eto, razloga za rubriku „Retro“.
Ne umem da objasnim sta je bio problem ove godine. Moj reakcije posle svake od predstava koju sam gledao su bile prilicno mlake. Kao da sam to vec negde video („Sutra“, Sadler's Wells Theatre, , UK), ili (bicu nemilosrdan) losa gluma („Plavi zmaj“, Ex Machina, Kanada), ili losa organizacija + ne bas najbolja rezija („Brod za lutke“, Srpsko Narodno Pozorište, Srbija), ili „Bas ste se potrudili, ali cemu sve to?“ („Logor“, Hotel Modern, Holandija), ili ... Jedino taj „Pisac“, Jo Stromgren Company, Norveška. Luda ideja da ste jedini glumac na sceni i baratate sa dve lutke, dok treca koja zauzima pola scene funkcionise sama za sebe. Nadrealno!
I sve pored odlicne scenografije, super teksta i nadahnutosti glavne glumice, ne mozete a da ne primetite da ovde bas nedostaje momenat pravog trbuhozborstva da bi predstava zaista mogla da se proglasi odlicnom. Ipak, kada igrate sa lutkama koje komuniciraju sa vama, cini mi se da bi bilo dobro da se ne vidi da ste vi jedini izvor glasa. A u ovoj predstavi, glumica ozivljava dve lutke, u nekim trenutcima i istovremeno. Fantasticno je to kako se ona seli iz lika u lik, menja boju klasu, dikciju, ritam, ali to prokleto otvaranje usta...
Prica o piscu, Knutu Hamsunu, je intrigantna u startu. Ljudi ga uglavnom znaju kao Nobelovca nacistu. Ali tu je i Knut Hamsun-suprug, Kunt Hamsun-otac, Knut Hamsun-usamljenik. Da li je bilo pametno u jednoj predstavi mesati sve ove aspekte njegovog zivota i da li su oni dovoljno dobro obradjeni mogu da kazu samo dobri poznavaoci njegovog zivota i rada. Ja nisam jedan od njih, te su na mene najveci utisak ostavila njegova samopreispitivanje. Autenticna ili ne, nije bitno. Bitna je emocija, a u ovoj predstavi je ima.
„Sutra“, Sadler's Wells Theatre, UK, za otvaranje. A otvaranje, kao valjda i svako otvaranje, veliko, pompezno, teatralno (?!), napadacko. I OK, dobri su ti svi Shaolin momci koji nam prikazuju svoje kung-fu umece, ali ja u toj njihovoj vestini nisam uspeo da prepoznam umetnost. Nemojte me pogresno shvatiti. Predstava je visokih umetnickih dometa: vizuelno, sadrzajem, muzikom (uzivo na tradicionalnim azijskim instrumentima!), pokretom (soliste), ....
Samo, ja sam se cesto pitao da li prisustvujem demonstraciji borilackih vestina (vise puta odrzanoj u toj istoj sali SC) ili predstavi modernog baleta, teatru pokreta u krajnjem slucaju. Ocekivao sam da ce umece Shaolin majstora biti iskorisceno na kreativniji nacin. Od svega, najvise su mi legle Tai –chi deonice. Fenomenalan sklad pokreta i senzibilnost naizgled surovih momaka.
Solista i u isto vreme koreograf predstave je bio zaista fenomenalan. Ipak, retki su bili momenti u kojima sam pronalazio vezu izmedju njegove igre i egzibicija Shaolin monaha.
13 drvenih sanduka na sceni u pojedinim trenucima deluju impozantno; premestaju ih, spajaju, obrcu, ulaze/izlaze iz njih ... Ipak, kao da smo to vec negde videli. Neozbiljan clue: Madonna, „Human nature“.
Sve u svemu: leeepo, ali ne i neophodno.
Najvise se ocekivalo od predstave „Plavi zmaj“, Ex Machina, Kanada. I potpuno mi je jasno zasto. Scenografija! Cini mi se da nikada nisam video tako dobro osmisljenu scenografiju. Toliko fleksibilna, apsolutno modularna da omogucava neverovatnu raznovrsnost ambijenata i utisak gledanja filma. Nema bezbrojnih black-out-ova u kojima tehnicari pomeraju stvari, sklanjaju, ubacuju rekvizite, ...
I oooodlicna rezija! Zasluzena Politikina nagrada za najbolju reziju.
Al’ gluma. Ah, gluma. Nisam ni dan danas siguran da li je problem u talentu ili u losem znanju engleskog jezika. Glumci jesu iz Kanade, ali iz francuskog govornog podrucja. Na trenutke sam imao utisak da se njih dvoje od troje zaista muce da iznesu tekst. A skoro celu predstavu sam imao utisak da im koncentracija koju trose na savladavanje engleskog teksta ne ostavlja dovoljno energije da na pravi nacin odigraju svoje uloge. Izuzetak je bila azijatkinja koja se super snasla i u engleskom i u kineskom i u igri i u glumi. Odlicno!
Priznajem, ocekivao sam angazovaniji tekst. Ipak, tema je odnos istoka i zapada, komunizma i kapitalizma, kultoroloske i istorijske razlike, ili mozda slicnosti.
Ovako, ostadosmo, na zalost, samo sa relativno interesantnom pricom podrzanom neverovatno realisticnom scenografskom realizacijom.
(nastavice se)
среда, 23. септембар 2009.
Zivot i smrt
„Zivot i smrt porno bande” se ipak prikazuje u tzv. „normalnim terminima“ u beogradskim bisokopima, tj. u jednom (ali vrednom!) od njih. Pa, onda, hajde svi vi hrabri i zeljni neceg novog i provokativnog pohrlite u isti. Ceka vas veliko iznenadjenje, a mozda i osvescenje. A vi drugi, a pre svega vi slabijeg srca, zaobidjite ovaj film. Repertoar beogradskih bioskopa je ionako pun raznih oblika razbibrige na koje cete, verujem, radje potrositi svoje vreme.
Pricalo se da ce „Porno banda“ u bioskopima biti prikazivana samo posle 22h i to samo za punoletne osobe. Ovako ce, siguran sam, film naci svoj put do mnogo sire publike, sto, po mom misljenju uopste nije lose. A zasto? Zasto ja mislim da je dobro da ljudi gledaju eksplicitno snimljene scene seksa, pa cak i gay seksa, scene drogiranja, ubijanja, bilo da su u pitanju ubistva ili samoubistva; golih tela na sve strane, muskih i zenskih polnih organa (BRAVO! za hrabrost), spricevi, presecanje vena, krv koja siklja, slomljene lobanje, ...?
Pa zato sto poenta uopste nije u tome. I ako se, cak i da ste veoma gadljivi, hipnotisete da je sve to film, hocu reci „niko od glumaca nije zaista povredjen“, prelazite na neki sasvim drugi nivo, dolazite do sustine. A sustina je ovde, kao i umnogim drugim angazovanim filmovima, u uvek bolnim temama socijalno-ekonomskog dna na kome se Srbija nalazi, krizi svih mogucih vrednosti i pervertiranju smisla i vrednosti covekovog zivota i postojanja u sredini kao sto je nasa. Sve eksplicitno zastrasujuce stvari koje gledamo su u stvari samo scenografija za pravi horor koji izvire iz ljudskih prica u i oko bande.
Treba zaista biti htabar i snimiti ovakav film. To vazi i za reditelja i za glumce, a bogami i za Ministarstvo kulture koje je finansijski podrzalo ovaj film. Cudno je to kada posle svega vidjenog na platnu, a kada kazem ’svega’, zaista mislim ’Svega’, vidite potpisano Ministarstvo kulture (ili kako god da se sada zove). Mozda ipak ima nade za nas.
Ovakav film je bio potreban srpskoj filmskoj industriji i Srbiji uopste. Ipak, iako mislim da je on revolucionaran pre svega u svojoj hrabrosti, a onda, u srpskim okvirima, i u nacinu na koji je snimljen, tj. u nacinu na koji se tema tretira, ne mislim da ce on revolucionarno uticati na razvoj srpskog filma. Ne mislim da ce neki drugi autori crpeti ideje iz njega. Koncept pricanja price iz prvog lica kroz snimanje video dnevnika vec je vidjen u svetu. Eksplicitni sadrzaji su takodje vec vidjeni. Ako nista drugo, Tarantino ih je uneo u svet main-stream-a i za one koji mozda ne prate autorski ili nezavisni film. Teme su zato samo nase i to ovaj film cini posebnim i, siguran sam, interesantnim za stranu publiku. U vezi sa tim, upravo mi, eto, padose na pamet (rekao bih: ogromne) razlike u nacinu obradjivanja srpske mitologije i legendi u „Carlstonu za Ognjenku“ i u ovom filmu.
Pored toga, ne bih bas mogao da kazem da je, i pored visokog nivoa realisticnosti, gluma bas najkonzistentnija. To vazi i za reziju. Ali, podvedite to pod moju strogost. Jer, ovaj film definitvno treba podrzati.
Pricalo se da ce „Porno banda“ u bioskopima biti prikazivana samo posle 22h i to samo za punoletne osobe. Ovako ce, siguran sam, film naci svoj put do mnogo sire publike, sto, po mom misljenju uopste nije lose. A zasto? Zasto ja mislim da je dobro da ljudi gledaju eksplicitno snimljene scene seksa, pa cak i gay seksa, scene drogiranja, ubijanja, bilo da su u pitanju ubistva ili samoubistva; golih tela na sve strane, muskih i zenskih polnih organa (BRAVO! za hrabrost), spricevi, presecanje vena, krv koja siklja, slomljene lobanje, ...?
Pa zato sto poenta uopste nije u tome. I ako se, cak i da ste veoma gadljivi, hipnotisete da je sve to film, hocu reci „niko od glumaca nije zaista povredjen“, prelazite na neki sasvim drugi nivo, dolazite do sustine. A sustina je ovde, kao i umnogim drugim angazovanim filmovima, u uvek bolnim temama socijalno-ekonomskog dna na kome se Srbija nalazi, krizi svih mogucih vrednosti i pervertiranju smisla i vrednosti covekovog zivota i postojanja u sredini kao sto je nasa. Sve eksplicitno zastrasujuce stvari koje gledamo su u stvari samo scenografija za pravi horor koji izvire iz ljudskih prica u i oko bande.
Treba zaista biti htabar i snimiti ovakav film. To vazi i za reditelja i za glumce, a bogami i za Ministarstvo kulture koje je finansijski podrzalo ovaj film. Cudno je to kada posle svega vidjenog na platnu, a kada kazem ’svega’, zaista mislim ’Svega’, vidite potpisano Ministarstvo kulture (ili kako god da se sada zove). Mozda ipak ima nade za nas.
Ovakav film je bio potreban srpskoj filmskoj industriji i Srbiji uopste. Ipak, iako mislim da je on revolucionaran pre svega u svojoj hrabrosti, a onda, u srpskim okvirima, i u nacinu na koji je snimljen, tj. u nacinu na koji se tema tretira, ne mislim da ce on revolucionarno uticati na razvoj srpskog filma. Ne mislim da ce neki drugi autori crpeti ideje iz njega. Koncept pricanja price iz prvog lica kroz snimanje video dnevnika vec je vidjen u svetu. Eksplicitni sadrzaji su takodje vec vidjeni. Ako nista drugo, Tarantino ih je uneo u svet main-stream-a i za one koji mozda ne prate autorski ili nezavisni film. Teme su zato samo nase i to ovaj film cini posebnim i, siguran sam, interesantnim za stranu publiku. U vezi sa tim, upravo mi, eto, padose na pamet (rekao bih: ogromne) razlike u nacinu obradjivanja srpske mitologije i legendi u „Carlstonu za Ognjenku“ i u ovom filmu.
Pored toga, ne bih bas mogao da kazem da je, i pored visokog nivoa realisticnosti, gluma bas najkonzistentnija. To vazi i za reziju. Ali, podvedite to pod moju strogost. Jer, ovaj film definitvno treba podrzati.
недеља, 6. септембар 2009.
Leonard Cohen u Beogradu ili Bahatost i njene prijateljice
O Leonard Cohen-u
Odmah da na pocetku budem jasan, Leonard Cohen nema apsolutno nikakve veze sa bahatoscu iz naslova ili bilo kojom drugom bahatoscu. Naprotiv! Retko se moze videti covek takve smirenosti, produhovljenosti i pun zadovoljstva (sopstvenim) zivotom. Cini se da se nijedna negativna osobina ni u kom slucaju ne moze pripisati ovom sedamdesetogodisnjaku koji sa takvom poniznoscu i zahvalnoscu skida svoj sesir publica koja freneticnim apluzom pozdravlja svaku njegovu pesmu da prosto ne mozete da ne pomislite:“Dobrota, ona izvorna dobrota, zaista (jos uvek) postoji.“ Hallelujah!
Koncert koji pocinje tacno u zakazano vreme. Sok za razmazenu beogradsku publiku. Ali, ko je tada mogao ocekivati da ce koncert trajati skoro puna tri sata?! I onda uz duboki, duboki muski glas izuzetne cistine pracen andjeoskim, nepretencioznim, a opet sveprisutnim glasovima pratecih vokala, Leonard Cohen vas polako uvlaci u svoj svet. Dobrih sigurno 15 minuta (uz, tada mi se cinilo, beskonacno dugacko ulazenje publike iznenadjene tacnoscu pocetka koncerta i ostalih side-efekata ponasanja u savremenom (srpskom) drustvu) mi je trebalo da se iz ludnice i histerije svakodnevnog zivota dovoljno umirim da bih mogao da primim ono sto mi Cohen nudi. I ne samo meni. Puna Beogradska Arena! Neverovatno! Pa neke mnogo aktuelnije zvezde nisu mogle da popune Arenu ni do pola. Medjutim, i ovoga puta se pokazalo da su neke velicine vanvremenske i da traju bez obzira na to koliko se (ne) eksponiraju, (ne) reklamiraju ili povlace u osamu.
I pre nego sto nastavim sa hvalospevima reci su ovo: Ja nisam ono sto bi se moglo nazvati fan Leonard Coehan-a. Ne mislim da su njegove pesme nedostizna remek-dela. Ipak, volim ono sto radi i dosao sam na koncert da uzivam. Ne moram da znam ceo njegov repertoar, ne moram da znam reci njegovih pesama (mada ako ste ga ikada slusali znate da ne mozete odoleti geniju i senzibilitetu njegovih stihova).
I posle ovih malopredjasnih ograda, siguran sam da ce ovo sto cu sada reci imati mozda vecu tezinu: Biti zvezda znaci mnogo rada, mnogo truda, mnogo odricanja, sve u svemu mnogo napora. Taj napor se u velikom broju slucajeva i vidi. I ti onda kazes:“Vredelo je! Uspelo je! Super je on/ona/oni!“ Medjutim, postoje neke zvezde koje su to prirodno. Postoje zvezde za koje niko ni govori da su to, jer svi to vec znaju i nema potrebe to naglasavati. I nema pompe, nema ’silovanja’, nema tog vidljivog truda kojima nam oni porucuju:“Ja sam zveda (, jel?)“ Postoje zvezde koje samo sijaju i cini vam se da je to nesto najprirodnije. E, Leonard Cohen je takva zvezda!
I ne znam da vam mnogo kazem o njegovom zivotu ili karijeri, i nisam prepoznao sve pesme na njegovom nastupu, radovao sam se nekim mojim favoritima, uglavnom se moje odusevljenje nije poklapalo sa najjacim ovacijama publike, iskren da budem ne razumem zasto su neki njegovi hitovi bas te pesme i izvinjavam se svim najokorelijim fanovima na ovoj izjavi, ali (kao sto rekoh) ja sam na ovaj koncert isao da uzivam, a vec i ono malo preostalih vrabaca na granama u Beogradu (jer uskoro cemo postati NYC, grad bez ptica) znaju da su moje ’recenzije’ (hajde da ih tako nazovemo) pre svega subjektivne i uglavnom vrlo licne.
A sta tek reci za super raspolozeni bend i fenomenalne, fantasticne, preslatke pratece vokale, dame, sa velikim D, pre svega. Jedna od njih je Coehan-a saradnica na pisanju pesama i ko-napisala je sve njegove novije hitove (Sharon Robinson). Barsunasti, predivno i izuzetno nadahnuto kontrolisan glas crnkinje (ko-autorke) uz nesto vise i, pokusavam da shvatim zasto ovde zelim da napisem, ’mozda folk obojene’ glasove sestara Webb, druga dva prateca vokala. Njihove zasebne solo vokalne deonice bile su pravi mali biseri ovog koncerta. Od jazzy-soul-gospel nastupa (Boogie Street) do skoro keltskih (ne znam, verovatno lupetam; sta cu mini-harfa i akusticna gitara sa kojima su sestre nastupale to izvlace iz mene) napeva (If It Be Your Will). Mozda je bolja odrednica ’There’s no Need to Argue’ od Cranberries, ili mozda cak ’In this Heart’ Sinead O’Connor, ali nekako neznije i suptilnije. A da cekirate Youtube?
A tek duvacki orkestar olicen u jednom jedinom coveku koji se selio sa saksofona na tenor saksofon, na nesto sto ne znam kako se zove ali svakako proizvodi zvuke kada se u njega duva, na usnu harmoniku, na klavijature, na ko zna sta jos... A pri tome i peva pratece vokale, djuska, zabavlja publiku, sve u svemu super se provodi. Pa zar to nije ideja?!
Hammond klavijature, klasican (veliki) kontrabas, lauta, mandolina, sta god, cudni oblici zicanih instrumenata (o kako sam samo mogao zaboraviti virtuoza na svim tim divnim akusticnim instrumentima?!) su jos vise doprineli toplini i intimi koncerta, iako je isti odrzan u Areni. Da, verujte, moguce je napraviti intiman koncert u Areni. Ali valjda moras da budes Leonard Cohen za takvo nesto!
O bahatosti
Mozda ovaj nastavak i ne treba da bude deo price o necemu tako cistom i duhovnom, i mozda cu odluciti da ga odvojim od prethodnog dela, ali cinjenica je da su oni medjusobno povezani.
Mesecima se vec kanim da izbacim iz sebe sada vec prekomerno nagomilani bes zbog prostakluka, bahatosti i uzasne sebicnosti i nevaspitanosti ljudi (ako su isti zasluzili da se nazivaju ljudi!) koji idu na koncerte. Mislim pre svega na dogadjaje za koje se prodaju samo sedeca mesta ili pored stajanja u parteru postoji i sedenje na tribinama.
Ja zaista ne razumem!!!
Ja zaista ne razumem zasto neko ko je kupio kartu ne sedne na svoje mesto nego uporno pokusava da se probije u skuplji sektor ili odmah do bine, na prostor koji i nije predvidjen za stajanje publike. Hello, neko je kupio te skuplje (i to ne za malo skuplje) karte da bi bio blizi, da bi bolje video, da bi imao veci komfor ... Neko ko je kupio skuplje karte ne zeli da pomahnitali ludaci skacu po njemu i da ga gaze ili da gleda njihova dupeta, niti da slusa njihovu opustenu kafansku konverzaciju, kao ni prepirku sa obezbedjenjem kada im se kaze da ne mogu stajati u prolazima i da se moraju vratiti na svoja mesta. Ali ne, ti bahati idioti smatraju da imaju veca prava od drugih, smatraju da mogu cak i da se raspravljaju sa obezbedjenjem o svojim pravima iako vide da recimo, u gruboj proceni, 99% ljudi postuje prava drugih shvatajuci da se ne nalazi kod svoje kuce nego u javnom koncertnom/pozorisnom prostoru.
Ako treba da nas ogradjuju kao ovce, i brendiraju na kraju krajeva, let it be! Samo da bi neki naucili da je covek civilizovano drustveno bice, da granice postoje i da nije bas sve dozvoljeno. Plasim se da bi i tada nestasne ovcice htele da preskacu ogradu, ali onda bih ja primenio sledeci nivo zastite: electric fence.
Ja zaista ne razumem da ljudi koji udju na koncert/predstavu bez karte (i to je skroz u redu; nemam nista protiv toga; niti svi mogu, niti svi moraju da plate) imaju ideju da bi mogli da sednu na najskuplja mesta. Bez blama! Zaista da se zapitas:“Da li vi stvrano mislite da smo mi koji smo platili kartu majmuni?! I da li mislite da ce najbolja mesta u nekakvoj kombinaciji zaista biti slobodna? Da samo vas cekaju?“
Ja zaista ne razumem da ljudi ne kapiraju da prolazi i stepenice moraju biti slobodni iz bezbednosnih razloga. Ne treba da budes mnogo inteligentan da bi to shvatio. Ili da mozda sacekamo da se desi nesto strasno, pa da krivimo bas njih. I sta bi nam to onda vredelo?
I sta je nerazumljivo na onom vrlo jednostavnom belom kruznom znaku sa crvenim okvirom i prekrizenom cigaretom? Ne, ne, taj znak ne oznacava da tu ne mogu da se kupe cigare. I taj znak nije iz grupe onih koji nesto prepurucuju. Taj znak kaze: ZABRANJENO PUSENJE!!! Ili bi oko toga mogli malo da se raspravljate:“A zasto je pusenje zabranjeno bas ovde? A jel’ mogu jednu da zapalim? Samo jednu? Joooj, tako bi mi prijala! Kako bi mi legla bas uz ovu pesmu!“
Sasvim drugaciju tezinu (mislim: DODATNU!) ima ako pusite u sali/hali gde je to zabranjeno, a pri tom ste i javna licnost. Ne, to ne porucuje:“Ja sam cool, ja sam buntovnik, I’m the Man!“ To porucuje, ..., ne zelite da znate sta to tacno porucuje (niti bih ja to ovde napisao), ali svakako u sebi sadrzi par vise nego pogrdnih karakterizacija, diskvalifikacija i najgorih uvreda. Ili sto bi rekla jedna fina gospodja kojoj ne prilici da psuje:“Smatrajte se uvredjenim!“
Eto. Moze li to neko da mi objasni? Zaista bih voleo da cujem...
Odmah da na pocetku budem jasan, Leonard Cohen nema apsolutno nikakve veze sa bahatoscu iz naslova ili bilo kojom drugom bahatoscu. Naprotiv! Retko se moze videti covek takve smirenosti, produhovljenosti i pun zadovoljstva (sopstvenim) zivotom. Cini se da se nijedna negativna osobina ni u kom slucaju ne moze pripisati ovom sedamdesetogodisnjaku koji sa takvom poniznoscu i zahvalnoscu skida svoj sesir publica koja freneticnim apluzom pozdravlja svaku njegovu pesmu da prosto ne mozete da ne pomislite:“Dobrota, ona izvorna dobrota, zaista (jos uvek) postoji.“ Hallelujah!
Koncert koji pocinje tacno u zakazano vreme. Sok za razmazenu beogradsku publiku. Ali, ko je tada mogao ocekivati da ce koncert trajati skoro puna tri sata?! I onda uz duboki, duboki muski glas izuzetne cistine pracen andjeoskim, nepretencioznim, a opet sveprisutnim glasovima pratecih vokala, Leonard Cohen vas polako uvlaci u svoj svet. Dobrih sigurno 15 minuta (uz, tada mi se cinilo, beskonacno dugacko ulazenje publike iznenadjene tacnoscu pocetka koncerta i ostalih side-efekata ponasanja u savremenom (srpskom) drustvu) mi je trebalo da se iz ludnice i histerije svakodnevnog zivota dovoljno umirim da bih mogao da primim ono sto mi Cohen nudi. I ne samo meni. Puna Beogradska Arena! Neverovatno! Pa neke mnogo aktuelnije zvezde nisu mogle da popune Arenu ni do pola. Medjutim, i ovoga puta se pokazalo da su neke velicine vanvremenske i da traju bez obzira na to koliko se (ne) eksponiraju, (ne) reklamiraju ili povlace u osamu.
I pre nego sto nastavim sa hvalospevima reci su ovo: Ja nisam ono sto bi se moglo nazvati fan Leonard Coehan-a. Ne mislim da su njegove pesme nedostizna remek-dela. Ipak, volim ono sto radi i dosao sam na koncert da uzivam. Ne moram da znam ceo njegov repertoar, ne moram da znam reci njegovih pesama (mada ako ste ga ikada slusali znate da ne mozete odoleti geniju i senzibilitetu njegovih stihova).
I posle ovih malopredjasnih ograda, siguran sam da ce ovo sto cu sada reci imati mozda vecu tezinu: Biti zvezda znaci mnogo rada, mnogo truda, mnogo odricanja, sve u svemu mnogo napora. Taj napor se u velikom broju slucajeva i vidi. I ti onda kazes:“Vredelo je! Uspelo je! Super je on/ona/oni!“ Medjutim, postoje neke zvezde koje su to prirodno. Postoje zvezde za koje niko ni govori da su to, jer svi to vec znaju i nema potrebe to naglasavati. I nema pompe, nema ’silovanja’, nema tog vidljivog truda kojima nam oni porucuju:“Ja sam zveda (, jel?)“ Postoje zvezde koje samo sijaju i cini vam se da je to nesto najprirodnije. E, Leonard Cohen je takva zvezda!
I ne znam da vam mnogo kazem o njegovom zivotu ili karijeri, i nisam prepoznao sve pesme na njegovom nastupu, radovao sam se nekim mojim favoritima, uglavnom se moje odusevljenje nije poklapalo sa najjacim ovacijama publike, iskren da budem ne razumem zasto su neki njegovi hitovi bas te pesme i izvinjavam se svim najokorelijim fanovima na ovoj izjavi, ali (kao sto rekoh) ja sam na ovaj koncert isao da uzivam, a vec i ono malo preostalih vrabaca na granama u Beogradu (jer uskoro cemo postati NYC, grad bez ptica) znaju da su moje ’recenzije’ (hajde da ih tako nazovemo) pre svega subjektivne i uglavnom vrlo licne.
A sta tek reci za super raspolozeni bend i fenomenalne, fantasticne, preslatke pratece vokale, dame, sa velikim D, pre svega. Jedna od njih je Coehan-a saradnica na pisanju pesama i ko-napisala je sve njegove novije hitove (Sharon Robinson). Barsunasti, predivno i izuzetno nadahnuto kontrolisan glas crnkinje (ko-autorke) uz nesto vise i, pokusavam da shvatim zasto ovde zelim da napisem, ’mozda folk obojene’ glasove sestara Webb, druga dva prateca vokala. Njihove zasebne solo vokalne deonice bile su pravi mali biseri ovog koncerta. Od jazzy-soul-gospel nastupa (Boogie Street) do skoro keltskih (ne znam, verovatno lupetam; sta cu mini-harfa i akusticna gitara sa kojima su sestre nastupale to izvlace iz mene) napeva (If It Be Your Will). Mozda je bolja odrednica ’There’s no Need to Argue’ od Cranberries, ili mozda cak ’In this Heart’ Sinead O’Connor, ali nekako neznije i suptilnije. A da cekirate Youtube?
A tek duvacki orkestar olicen u jednom jedinom coveku koji se selio sa saksofona na tenor saksofon, na nesto sto ne znam kako se zove ali svakako proizvodi zvuke kada se u njega duva, na usnu harmoniku, na klavijature, na ko zna sta jos... A pri tome i peva pratece vokale, djuska, zabavlja publiku, sve u svemu super se provodi. Pa zar to nije ideja?!
Hammond klavijature, klasican (veliki) kontrabas, lauta, mandolina, sta god, cudni oblici zicanih instrumenata (o kako sam samo mogao zaboraviti virtuoza na svim tim divnim akusticnim instrumentima?!) su jos vise doprineli toplini i intimi koncerta, iako je isti odrzan u Areni. Da, verujte, moguce je napraviti intiman koncert u Areni. Ali valjda moras da budes Leonard Cohen za takvo nesto!
O bahatosti
Mozda ovaj nastavak i ne treba da bude deo price o necemu tako cistom i duhovnom, i mozda cu odluciti da ga odvojim od prethodnog dela, ali cinjenica je da su oni medjusobno povezani.
Mesecima se vec kanim da izbacim iz sebe sada vec prekomerno nagomilani bes zbog prostakluka, bahatosti i uzasne sebicnosti i nevaspitanosti ljudi (ako su isti zasluzili da se nazivaju ljudi!) koji idu na koncerte. Mislim pre svega na dogadjaje za koje se prodaju samo sedeca mesta ili pored stajanja u parteru postoji i sedenje na tribinama.
Ja zaista ne razumem!!!
Ja zaista ne razumem zasto neko ko je kupio kartu ne sedne na svoje mesto nego uporno pokusava da se probije u skuplji sektor ili odmah do bine, na prostor koji i nije predvidjen za stajanje publike. Hello, neko je kupio te skuplje (i to ne za malo skuplje) karte da bi bio blizi, da bi bolje video, da bi imao veci komfor ... Neko ko je kupio skuplje karte ne zeli da pomahnitali ludaci skacu po njemu i da ga gaze ili da gleda njihova dupeta, niti da slusa njihovu opustenu kafansku konverzaciju, kao ni prepirku sa obezbedjenjem kada im se kaze da ne mogu stajati u prolazima i da se moraju vratiti na svoja mesta. Ali ne, ti bahati idioti smatraju da imaju veca prava od drugih, smatraju da mogu cak i da se raspravljaju sa obezbedjenjem o svojim pravima iako vide da recimo, u gruboj proceni, 99% ljudi postuje prava drugih shvatajuci da se ne nalazi kod svoje kuce nego u javnom koncertnom/pozorisnom prostoru.
Ako treba da nas ogradjuju kao ovce, i brendiraju na kraju krajeva, let it be! Samo da bi neki naucili da je covek civilizovano drustveno bice, da granice postoje i da nije bas sve dozvoljeno. Plasim se da bi i tada nestasne ovcice htele da preskacu ogradu, ali onda bih ja primenio sledeci nivo zastite: electric fence.
Ja zaista ne razumem da ljudi koji udju na koncert/predstavu bez karte (i to je skroz u redu; nemam nista protiv toga; niti svi mogu, niti svi moraju da plate) imaju ideju da bi mogli da sednu na najskuplja mesta. Bez blama! Zaista da se zapitas:“Da li vi stvrano mislite da smo mi koji smo platili kartu majmuni?! I da li mislite da ce najbolja mesta u nekakvoj kombinaciji zaista biti slobodna? Da samo vas cekaju?“
Ja zaista ne razumem da ljudi ne kapiraju da prolazi i stepenice moraju biti slobodni iz bezbednosnih razloga. Ne treba da budes mnogo inteligentan da bi to shvatio. Ili da mozda sacekamo da se desi nesto strasno, pa da krivimo bas njih. I sta bi nam to onda vredelo?
I sta je nerazumljivo na onom vrlo jednostavnom belom kruznom znaku sa crvenim okvirom i prekrizenom cigaretom? Ne, ne, taj znak ne oznacava da tu ne mogu da se kupe cigare. I taj znak nije iz grupe onih koji nesto prepurucuju. Taj znak kaze: ZABRANJENO PUSENJE!!! Ili bi oko toga mogli malo da se raspravljate:“A zasto je pusenje zabranjeno bas ovde? A jel’ mogu jednu da zapalim? Samo jednu? Joooj, tako bi mi prijala! Kako bi mi legla bas uz ovu pesmu!“
Sasvim drugaciju tezinu (mislim: DODATNU!) ima ako pusite u sali/hali gde je to zabranjeno, a pri tom ste i javna licnost. Ne, to ne porucuje:“Ja sam cool, ja sam buntovnik, I’m the Man!“ To porucuje, ..., ne zelite da znate sta to tacno porucuje (niti bih ja to ovde napisao), ali svakako u sebi sadrzi par vise nego pogrdnih karakterizacija, diskvalifikacija i najgorih uvreda. Ili sto bi rekla jedna fina gospodja kojoj ne prilici da psuje:“Smatrajte se uvredjenim!“
Eto. Moze li to neko da mi objasni? Zaista bih voleo da cujem...
Svaki pocetak je tezak
Pa da probamo.
Prvo prvi tekst, a onda i objasnjenje zasto Blog. Mada, oni koji me poznaju znace.
V.
Prvo prvi tekst, a onda i objasnjenje zasto Blog. Mada, oni koji me poznaju znace.
V.
Пријавите се на:
Постови (Atom)