Kriza (I deo)

Mnogo mi je trebalo da pronadjem programe prethodnh BITEF-a na Net-u. Ne znam zasto je to tako. Ali znam zasto sam ih trazio. Pokusao sam da se prisetim svih onih fantasticnih predstava koje sam gledao na BITEF-u prethodnih godina. Hteo sam da ih pobrojim ovde. A zbog cega? Pa, zbog toga sto ove godine nije bilo takvih predstava. Zao mi je sto to moram da kazem. A bas ove godine sam imao prilike da pogledam vise predstava nego inace. “Kriza kapitala – Umetnost krize”. Ja bih rekao “Kriza kapitala – Kriza umetnosti?”.

I opet, zao mi je. Da li je moguce da se i posle 4 godine secam “Just for Show” (DV8 Theatre, UK) kao najbolje predstave koju sam ikada gledao (poslednja kupljena karta za to izvodjenje, na balkonu JDP-a, skroz levo)? Pa, kada sam se vec potrudio da pronadjem tacne nazive, da njoj dodam i nezaboravne: “Priča o Ronaldu, klovnu McDonaldsa“ (La Carnicería Teatro, Španija), „Brisel #04“ (Societas Raffaello Sanzio, Italija), „Manje vise beskonacno“ (CIE 111, Francuska). Eto, razloga za rubriku „Retro“.

Ne umem da objasnim sta je bio problem ove godine. Moj reakcije posle svake od predstava koju sam gledao su bile prilicno mlake. Kao da sam to vec negde video („Sutra“, Sadler's Wells Theatre, , UK), ili (bicu nemilosrdan) losa gluma („Plavi zmaj“, Ex Machina, Kanada), ili losa organizacija + ne bas najbolja rezija („Brod za lutke“, Srpsko Narodno Pozorište, Srbija), ili „Bas ste se potrudili, ali cemu sve to?“ („Logor“, Hotel Modern, Holandija), ili ... Jedino taj „Pisac“, Jo Stromgren Company, Norveška. Luda ideja da ste jedini glumac na sceni i baratate sa dve lutke, dok treca koja zauzima pola scene funkcionise sama za sebe. Nadrealno!




I sve pored odlicne scenografije, super teksta i nadahnutosti glavne glumice, ne mozete a da ne primetite da ovde bas nedostaje momenat pravog trbuhozborstva da bi predstava zaista mogla da se proglasi odlicnom. Ipak, kada igrate sa lutkama koje komuniciraju sa vama, cini mi se da bi bilo dobro da se ne vidi da ste vi jedini izvor glasa. A u ovoj predstavi, glumica ozivljava dve lutke, u nekim trenutcima i istovremeno. Fantasticno je to kako se ona seli iz lika u lik, menja boju klasu, dikciju, ritam, ali to prokleto otvaranje usta...
Prica o piscu, Knutu Hamsunu, je intrigantna u startu. Ljudi ga uglavnom znaju kao Nobelovca nacistu. Ali tu je i Knut Hamsun-suprug, Kunt Hamsun-otac, Knut Hamsun-usamljenik. Da li je bilo pametno u jednoj predstavi mesati sve ove aspekte njegovog zivota i da li su oni dovoljno dobro obradjeni mogu da kazu samo dobri poznavaoci njegovog zivota i rada. Ja nisam jedan od njih, te su na mene najveci utisak ostavila njegova samopreispitivanje. Autenticna ili ne, nije bitno. Bitna je emocija, a u ovoj predstavi je ima.

„Sutra“, Sadler's Wells Theatre, UK, za otvaranje. A otvaranje, kao valjda i svako otvaranje, veliko, pompezno, teatralno (?!), napadacko. I OK, dobri su ti svi Shaolin momci koji nam prikazuju svoje kung-fu umece, ali ja u toj njihovoj vestini nisam uspeo da prepoznam umetnost. Nemojte me pogresno shvatiti. Predstava je visokih umetnickih dometa: vizuelno, sadrzajem, muzikom (uzivo na tradicionalnim azijskim instrumentima!), pokretom (soliste), ....




Samo, ja sam se cesto pitao da li prisustvujem demonstraciji borilackih vestina (vise puta odrzanoj u toj istoj sali SC) ili predstavi modernog baleta, teatru pokreta u krajnjem slucaju. Ocekivao sam da ce umece Shaolin majstora biti iskorisceno na kreativniji nacin. Od svega, najvise su mi legle Tai –chi deonice. Fenomenalan sklad pokreta i senzibilnost naizgled surovih momaka.
Solista i u isto vreme koreograf predstave je bio zaista fenomenalan. Ipak, retki su bili momenti u kojima sam pronalazio vezu izmedju njegove igre i egzibicija Shaolin monaha.
13 drvenih sanduka na sceni u pojedinim trenucima deluju impozantno; premestaju ih, spajaju, obrcu, ulaze/izlaze iz njih ... Ipak, kao da smo to vec negde videli. Neozbiljan clue: Madonna, „Human nature“.
Sve u svemu: leeepo, ali ne i neophodno.

Najvise se ocekivalo od predstave „Plavi zmaj“, Ex Machina, Kanada. I potpuno mi je jasno zasto. Scenografija! Cini mi se da nikada nisam video tako dobro osmisljenu scenografiju. Toliko fleksibilna, apsolutno modularna da omogucava neverovatnu raznovrsnost ambijenata i utisak gledanja filma. Nema bezbrojnih black-out-ova u kojima tehnicari pomeraju stvari, sklanjaju, ubacuju rekvizite, ...




I oooodlicna rezija! Zasluzena Politikina nagrada za najbolju reziju.
Al’ gluma. Ah, gluma. Nisam ni dan danas siguran da li je problem u talentu ili u losem znanju engleskog jezika. Glumci jesu iz Kanade, ali iz francuskog govornog podrucja. Na trenutke sam imao utisak da se njih dvoje od troje zaista muce da iznesu tekst. A skoro celu predstavu sam imao utisak da im koncentracija koju trose na savladavanje engleskog teksta ne ostavlja dovoljno energije da na pravi nacin odigraju svoje uloge. Izuzetak je bila azijatkinja koja se super snasla i u engleskom i u kineskom i u igri i u glumi. Odlicno!
Priznajem, ocekivao sam angazovaniji tekst. Ipak, tema je odnos istoka i zapada, komunizma i kapitalizma, kultoroloske i istorijske razlike, ili mozda slicnosti.
Ovako, ostadosmo, na zalost, samo sa relativno interesantnom pricom podrzanom neverovatno realisticnom scenografskom realizacijom.

(nastavice se)

Zivot i smrt

„Zivot i smrt porno bande” se ipak prikazuje u tzv. „normalnim terminima“ u beogradskim bisokopima, tj. u jednom (ali vrednom!) od njih. Pa, onda, hajde svi vi hrabri i zeljni neceg novog i provokativnog pohrlite u isti. Ceka vas veliko iznenadjenje, a mozda i osvescenje. A vi drugi, a pre svega vi slabijeg srca, zaobidjite ovaj film. Repertoar beogradskih bioskopa je ionako pun raznih oblika razbibrige na koje cete, verujem, radje potrositi svoje vreme.

Pricalo se da ce „Porno banda“ u bioskopima biti prikazivana samo posle 22h i to samo za punoletne osobe. Ovako ce, siguran sam, film naci svoj put do mnogo sire publike, sto, po mom misljenju uopste nije lose. A zasto? Zasto ja mislim da je dobro da ljudi gledaju eksplicitno snimljene scene seksa, pa cak i gay seksa, scene drogiranja, ubijanja, bilo da su u pitanju ubistva ili samoubistva; golih tela na sve strane, muskih i zenskih polnih organa (BRAVO! za hrabrost), spricevi, presecanje vena, krv koja siklja, slomljene lobanje, ...?
Pa zato sto poenta uopste nije u tome. I ako se, cak i da ste veoma gadljivi, hipnotisete da je sve to film, hocu reci „niko od glumaca nije zaista povredjen“, prelazite na neki sasvim drugi nivo, dolazite do sustine. A sustina je ovde, kao i umnogim drugim angazovanim filmovima, u uvek bolnim temama socijalno-ekonomskog dna na kome se Srbija nalazi, krizi svih mogucih vrednosti i pervertiranju smisla i vrednosti covekovog zivota i postojanja u sredini kao sto je nasa. Sve eksplicitno zastrasujuce stvari koje gledamo su u stvari samo scenografija za pravi horor koji izvire iz ljudskih prica u i oko bande.

Treba zaista biti htabar i snimiti ovakav film. To vazi i za reditelja i za glumce, a bogami i za Ministarstvo kulture koje je finansijski podrzalo ovaj film. Cudno je to kada posle svega vidjenog na platnu, a kada kazem ’svega’, zaista mislim ’Svega’, vidite potpisano Ministarstvo kulture (ili kako god da se sada zove). Mozda ipak ima nade za nas.

Ovakav film je bio potreban srpskoj filmskoj industriji i Srbiji uopste. Ipak, iako mislim da je on revolucionaran pre svega u svojoj hrabrosti, a onda, u srpskim okvirima, i u nacinu na koji je snimljen, tj. u nacinu na koji se tema tretira, ne mislim da ce on revolucionarno uticati na razvoj srpskog filma. Ne mislim da ce neki drugi autori crpeti ideje iz njega. Koncept pricanja price iz prvog lica kroz snimanje video dnevnika vec je vidjen u svetu. Eksplicitni sadrzaji su takodje vec vidjeni. Ako nista drugo, Tarantino ih je uneo u svet main-stream-a i za one koji mozda ne prate autorski ili nezavisni film. Teme su zato samo nase i to ovaj film cini posebnim i, siguran sam, interesantnim za stranu publiku. U vezi sa tim, upravo mi, eto, padose na pamet (rekao bih: ogromne) razlike u nacinu obradjivanja srpske mitologije i legendi u „Carlstonu za Ognjenku“ i u ovom filmu.
Pored toga, ne bih bas mogao da kazem da je, i pored visokog nivoa realisticnosti, gluma bas najkonzistentnija. To vazi i za reziju. Ali, podvedite to pod moju strogost. Jer, ovaj film definitvno treba podrzati.

Leonard Cohen u Beogradu ili Bahatost i njene prijateljice

O Leonard Cohen-u

Odmah da na pocetku budem jasan, Leonard Cohen nema apsolutno nikakve veze sa bahatoscu iz naslova ili bilo kojom drugom bahatoscu. Naprotiv! Retko se moze videti covek takve smirenosti, produhovljenosti i pun zadovoljstva (sopstvenim) zivotom. Cini se da se nijedna negativna osobina ni u kom slucaju ne moze pripisati ovom sedamdesetogodisnjaku koji sa takvom poniznoscu i zahvalnoscu skida svoj sesir publica koja freneticnim apluzom pozdravlja svaku njegovu pesmu da prosto ne mozete da ne pomislite:“Dobrota, ona izvorna dobrota, zaista (jos uvek) postoji.“ Hallelujah!

Koncert koji pocinje tacno u zakazano vreme. Sok za razmazenu beogradsku publiku. Ali, ko je tada mogao ocekivati da ce koncert trajati skoro puna tri sata?! I onda uz duboki, duboki muski glas izuzetne cistine pracen andjeoskim, nepretencioznim, a opet sveprisutnim glasovima pratecih vokala, Leonard Cohen vas polako uvlaci u svoj svet. Dobrih sigurno 15 minuta (uz, tada mi se cinilo, beskonacno dugacko ulazenje publike iznenadjene tacnoscu pocetka koncerta i ostalih side-efekata ponasanja u savremenom (srpskom) drustvu) mi je trebalo da se iz ludnice i histerije svakodnevnog zivota dovoljno umirim da bih mogao da primim ono sto mi Cohen nudi. I ne samo meni. Puna Beogradska Arena! Neverovatno! Pa neke mnogo aktuelnije zvezde nisu mogle da popune Arenu ni do pola. Medjutim, i ovoga puta se pokazalo da su neke velicine vanvremenske i da traju bez obzira na to koliko se (ne) eksponiraju, (ne) reklamiraju ili povlace u osamu.
I pre nego sto nastavim sa hvalospevima reci su ovo: Ja nisam ono sto bi se moglo nazvati fan Leonard Coehan-a. Ne mislim da su njegove pesme nedostizna remek-dela. Ipak, volim ono sto radi i dosao sam na koncert da uzivam. Ne moram da znam ceo njegov repertoar, ne moram da znam reci njegovih pesama (mada ako ste ga ikada slusali znate da ne mozete odoleti geniju i senzibilitetu njegovih stihova).
I posle ovih malopredjasnih ograda, siguran sam da ce ovo sto cu sada reci imati mozda vecu tezinu: Biti zvezda znaci mnogo rada, mnogo truda, mnogo odricanja, sve u svemu mnogo napora. Taj napor se u velikom broju slucajeva i vidi. I ti onda kazes:“Vredelo je! Uspelo je! Super je on/ona/oni!“ Medjutim, postoje neke zvezde koje su to prirodno. Postoje zvezde za koje niko ni govori da su to, jer svi to vec znaju i nema potrebe to naglasavati. I nema pompe, nema ’silovanja’, nema tog vidljivog truda kojima nam oni porucuju:“Ja sam zveda (, jel?)“ Postoje zvezde koje samo sijaju i cini vam se da je to nesto najprirodnije. E, Leonard Cohen je takva zvezda!
I ne znam da vam mnogo kazem o njegovom zivotu ili karijeri, i nisam prepoznao sve pesme na njegovom nastupu, radovao sam se nekim mojim favoritima, uglavnom se moje odusevljenje nije poklapalo sa najjacim ovacijama publike, iskren da budem ne razumem zasto su neki njegovi hitovi bas te pesme i izvinjavam se svim najokorelijim fanovima na ovoj izjavi, ali (kao sto rekoh) ja sam na ovaj koncert isao da uzivam, a vec i ono malo preostalih vrabaca na granama u Beogradu (jer uskoro cemo postati NYC, grad bez ptica) znaju da su moje ’recenzije’ (hajde da ih tako nazovemo) pre svega subjektivne i uglavnom vrlo licne.

A sta tek reci za super raspolozeni bend i fenomenalne, fantasticne, preslatke pratece vokale, dame, sa velikim D, pre svega. Jedna od njih je Coehan-a saradnica na pisanju pesama i ko-napisala je sve njegove novije hitove (Sharon Robinson). Barsunasti, predivno i izuzetno nadahnuto kontrolisan glas crnkinje (ko-autorke) uz nesto vise i, pokusavam da shvatim zasto ovde zelim da napisem, ’mozda folk obojene’ glasove sestara Webb, druga dva prateca vokala. Njihove zasebne solo vokalne deonice bile su pravi mali biseri ovog koncerta. Od jazzy-soul-gospel nastupa (Boogie Street) do skoro keltskih (ne znam, verovatno lupetam; sta cu mini-harfa i akusticna gitara sa kojima su sestre nastupale to izvlace iz mene) napeva (If It Be Your Will). Mozda je bolja odrednica ’There’s no Need to Argue’ od Cranberries, ili mozda cak ’In this Heart’ Sinead O’Connor, ali nekako neznije i suptilnije. A da cekirate Youtube?
A tek duvacki orkestar olicen u jednom jedinom coveku koji se selio sa saksofona na tenor saksofon, na nesto sto ne znam kako se zove ali svakako proizvodi zvuke kada se u njega duva, na usnu harmoniku, na klavijature, na ko zna sta jos... A pri tome i peva pratece vokale, djuska, zabavlja publiku, sve u svemu super se provodi. Pa zar to nije ideja?!
Hammond klavijature, klasican (veliki) kontrabas, lauta, mandolina, sta god, cudni oblici zicanih instrumenata (o kako sam samo mogao zaboraviti virtuoza na svim tim divnim akusticnim instrumentima?!) su jos vise doprineli toplini i intimi koncerta, iako je isti odrzan u Areni. Da, verujte, moguce je napraviti intiman koncert u Areni. Ali valjda moras da budes Leonard Cohen za takvo nesto!


O bahatosti

Mozda ovaj nastavak i ne treba da bude deo price o necemu tako cistom i duhovnom, i mozda cu odluciti da ga odvojim od prethodnog dela, ali cinjenica je da su oni medjusobno povezani.

Mesecima se vec kanim da izbacim iz sebe sada vec prekomerno nagomilani bes zbog prostakluka, bahatosti i uzasne sebicnosti i nevaspitanosti ljudi (ako su isti zasluzili da se nazivaju ljudi!) koji idu na koncerte. Mislim pre svega na dogadjaje za koje se prodaju samo sedeca mesta ili pored stajanja u parteru postoji i sedenje na tribinama.

Ja zaista ne razumem!!!

Ja zaista ne razumem zasto neko ko je kupio kartu ne sedne na svoje mesto nego uporno pokusava da se probije u skuplji sektor ili odmah do bine, na prostor koji i nije predvidjen za stajanje publike. Hello, neko je kupio te skuplje (i to ne za malo skuplje) karte da bi bio blizi, da bi bolje video, da bi imao veci komfor ... Neko ko je kupio skuplje karte ne zeli da pomahnitali ludaci skacu po njemu i da ga gaze ili da gleda njihova dupeta, niti da slusa njihovu opustenu kafansku konverzaciju, kao ni prepirku sa obezbedjenjem kada im se kaze da ne mogu stajati u prolazima i da se moraju vratiti na svoja mesta. Ali ne, ti bahati idioti smatraju da imaju veca prava od drugih, smatraju da mogu cak i da se raspravljaju sa obezbedjenjem o svojim pravima iako vide da recimo, u gruboj proceni, 99% ljudi postuje prava drugih shvatajuci da se ne nalazi kod svoje kuce nego u javnom koncertnom/pozorisnom prostoru.
Ako treba da nas ogradjuju kao ovce, i brendiraju na kraju krajeva, let it be! Samo da bi neki naucili da je covek civilizovano drustveno bice, da granice postoje i da nije bas sve dozvoljeno. Plasim se da bi i tada nestasne ovcice htele da preskacu ogradu, ali onda bih ja primenio sledeci nivo zastite: electric fence.

Ja zaista ne razumem da ljudi koji udju na koncert/predstavu bez karte (i to je skroz u redu; nemam nista protiv toga; niti svi mogu, niti svi moraju da plate) imaju ideju da bi mogli da sednu na najskuplja mesta. Bez blama! Zaista da se zapitas:“Da li vi stvrano mislite da smo mi koji smo platili kartu majmuni?! I da li mislite da ce najbolja mesta u nekakvoj kombinaciji zaista biti slobodna? Da samo vas cekaju?“

Ja zaista ne razumem da ljudi ne kapiraju da prolazi i stepenice moraju biti slobodni iz bezbednosnih razloga. Ne treba da budes mnogo inteligentan da bi to shvatio. Ili da mozda sacekamo da se desi nesto strasno, pa da krivimo bas njih. I sta bi nam to onda vredelo?

I sta je nerazumljivo na onom vrlo jednostavnom belom kruznom znaku sa crvenim okvirom i prekrizenom cigaretom? Ne, ne, taj znak ne oznacava da tu ne mogu da se kupe cigare. I taj znak nije iz grupe onih koji nesto prepurucuju. Taj znak kaze: ZABRANJENO PUSENJE!!! Ili bi oko toga mogli malo da se raspravljate:“A zasto je pusenje zabranjeno bas ovde? A jel’ mogu jednu da zapalim? Samo jednu? Joooj, tako bi mi prijala! Kako bi mi legla bas uz ovu pesmu!“
Sasvim drugaciju tezinu (mislim: DODATNU!) ima ako pusite u sali/hali gde je to zabranjeno, a pri tom ste i javna licnost. Ne, to ne porucuje:“Ja sam cool, ja sam buntovnik, I’m the Man!“ To porucuje, ..., ne zelite da znate sta to tacno porucuje (niti bih ja to ovde napisao), ali svakako u sebi sadrzi par vise nego pogrdnih karakterizacija, diskvalifikacija i najgorih uvreda. Ili sto bi rekla jedna fina gospodja kojoj ne prilici da psuje:“Smatrajte se uvredjenim!“

Eto. Moze li to neko da mi objasni? Zaista bih voleo da cujem...

Svaki pocetak je tezak

Pa da probamo.

Prvo prvi tekst, a onda i objasnjenje zasto Blog. Mada, oni koji me poznaju znace.

V.