Zao mi je sto to moram da kazem, ali ovogodisnji EXIT je bio ubedljivo najgori od svih do sada (mada sam ja preskocio jedan, za koji pouzdano znam da je bio dobar; onaj sa The White Stripes, Fatboyslim itd.).
Pocetni entuzijazam izazvan najavljenim line-up-om istopio se do pocetka festivala u analizi izvodjaca koji je trebalo da dodju. Ne znam, u stvari, sta mi bi da se toliko obradujem imenima kao sto su npr. LCD Soundsystem, Chromeo, Placebo (tu sam znao da nece biti nista!), Royksopp, Missy Elliott, The Chemical Brothers i sl.
Dolazak na polupraznu tvrdjavu prvog dana nikako nije mogao delovati ohrabrujuce (bice da je sistem narukvica umesto cetvorodnevnih kartica-pass-ova ucinio svoje; nije bilo mogucnosti da vise ljudi udju na festival na jednu karticu u razlicitim danima), a totalno zakucavanje doslo je od samih izvodjaca koji su u najvecem broju, pa i zestoko, razocarali.
Al’ da krenemo od boljih i najboljih. Nekako mi je zalosno da na festivalu kakav je EXIT i medju ipak velikim gitarskim imenima najbolji nastup imaju „elektronicari“.
Ubedljivo najbolji nastup, po meni, imao je DJ Shadow. I mada ce se mnogo od vas zapitati:“Kakav bre DJ?“ i „Ke je bre taj?“, mogu samo da kazem da se njegov prvi album „Entroducing“ nalazi bukvalno u svakoj ozbiljnijoj muzickoj enciklopediji kao jedan on najboljih i najprogresivnijih albuma ikada (a i ako se ne nalazi, trebalo bi!), kao i na svakoj iole ozbiljnoj zbirnoj top listi (bilo godisnjoj od te godine ili onim „za sva vremena“ i sl.). I da odmah razjasnimo, covek nije nikakav DJ u klasicnom smislu te reci, barem ne na svojim albumima. On svoju muziku pravi od stotina, hiljada semplova i to zvuci fenomenalno. Istu klasifikuju u ’instrumental trip-hop’ ili ’break-beat’.
Sto se tice njegovog nastupa, na sceni nas je docekala ogromna kugla (precnika jedno 3-4m) od platna na koju su projektovani razni snimci, kao i platno (od prilike) 10x10m iza nje. Zajedno, oni su stvarali utisak jednog nadrealnog, futurustickog prostora koji je apsolutno fenomenalno upotpunjavala isto tako futuristicka muzika koju je, ovoga puta, posle 3 godine pauze, uzivo pravio doticni gospodin. On se, naravno, nalazio u vec pomenutoj kugli i s vremena na vreme pojavljivao, otvarajuci je, cisto da nas ubedi da sve zaista ide live. A bili smo pocasceni i sa par novih stvari, prvi na planeti, kako je Shadow najavio.
Malobrojna publika je bila odusevljena, mada verovatno kao ni ja, nisu bas ocekivali live nastup, vec ’obican’ DJ set. Doduse, bilo je onih koji su nesto bukvalnije shvatili ono DJ iz DJ Shadow, te su zbunjeno reagovali i bucno negodovali zbog nedostatka techno-a, trance-a ili d’n’b-sa, zbog kojih se inace dolazi na Main Stage posle 02:00.
Jako kvalitetani su bili i The Chemical Brothers, u jos jednom od svojih fenomalnih muzicko-scenskih nastupa; gledali smo ih i u Beogradu. Perfektan zvuk i vizuelizacije na (pre)ogromnom ekranu iza njih, ali uz muziku koju je ipak nesto teze pratiti nego DJ Shadow-a. Radi se zapravo o zvuku sa njihova dva poslednja albuma koji se mahom moze okarakterisati kao ’trance’. Moj brat, na primer, nije izdrzao do kraja, sto je mozda i razumljivo, al’ ja sam se zarekao da hocu (i jesam!), iako je to bio poslednji dan i prilicno kasno.
I bio je jos samo jedan nastup koji bih mogao pozitivno da okarakterisem, mada, moram priznati, nisu ispunili (sva) moja ocekivanja. Radi se o LCD Soundsystem. Ocekivao sam malo energicniji nastup i otkaceniji, sto da ne, jer njihova muzika je bas takva: nekakav ludacki disco-pank ili pank-disco, electro-clash, sta god. Moderno, vrlo moderno, u svakom slucaju; novi The Talking Heads, kako ih ja zovem. I cak ako ih nisam razumeo u pocetku (u vreme izdavanja prvog albuma), mnogo sam ih zavoleo kasnije. A sada, posle izdavanja treceg albuma i turneje koja ga prati, vise nece postojati (barem je tako najavljeno). Steta!
Mislim da bi ovakvom nastupu vise odgovarala neka manja hala. Ne mislim da LCD Soundsystem-u treba intimnija atmosfera (njihova muzika prosto nije intimna), ali mi se ucinilo da ih je pojeo otvoreni prostor i tolika udaljenost od publike. Iako poznati na MTV-u, cini mi se da se oni ipak mogu nazvati kultnom grupom.
Chromeo su imali prosecno mlak live nastup na Dance Areni koji je publika neocekivano dobro prihvatila. Dva momka iza sintisajzera (i povremeno gitare) ne mogu bas da naprave uzavrelu atmosferu, jer sve zvuci kao da je sa matrice. Uz to, njihova muzika veoma podseca na Prince-ovu s pocetka 80-tih. Simpaticno!
Od Placebo zaista nista nisam ocekivao, a ponajmanje da ce barem jednom napraviti kompromis i set-listu prilagoditi (ne)kvalitetu svoja poslednja dva albuma. Poznato je koliko ih volim, ali nove pesme nikako ne mogu podici atmosferu na nacin kako su to umele stare stvari. A od starih stvari smo culi samo „Every you, every me“ i „Taste in Men“ (tek na bis). Drugih se ne secam. Malo, malo, malo.
Na Klaxons-ima je toliko bilo dosadno i neinteresantno (mozda ih nismo najbolje razumeli) da smo otisli da gledamo polufinale svetskog prvenstva u fudbalu i prepustili se komarcima da nas zderu. Toliko!
Royksopp, ..., hmm, ..., opet dva momka iza sintisajzera. Iako ih mnogo vise volim nego Chromeo, ne mogu da predjem preko ociglednog playback-a na jednoj od pesama pri kraju nastupa. Sramotno!!!! Znam da ne mogu sa sobom da povedu sve pevacice koje su im ikada pevale na albumima, al’ aman!!! Ne ponizavajte se! Osim toga, Karin Dreijer (The Knife) i Chelonis R. Jones su jedinstvene (pevacice)!
A, da, skidam kapu za „Wuthering Heights” od Kate Bush. Valjda nije bio playback?!
O nastupu Missy Elliot imam samo da kazem: ponizavajuce, vise nego tezgaroski, beskrajno folirantski, umisljeno, krajnje neprofesionalno, dok za faith No More na sve to imam samo jos da dodam: prostacki!
Na kraju mozda mogu da dopisem i nesto o nastupima koje sam samo delimicno video (mada sam i sa Missy otisao). Koliko god da je Mika imao osmisljen nastup i koliko god da je sladak i veseo, to je ipak previse krestanja u jedinici vremena za mene. Does it Offend You, Yeah zvuce prilicno interesantno uzivo, ali morao sam idem kuci u neko doba kako bih ustedeo makar malo energije za nedelju na EXIT-u i Prince-a u Becu, u utorak. Veliki Prezir su bili standarno dobri, ali pred premalo ljudi.
Pitam se, pitam, da li ce sve ovo biti dovoljno da u decembru ipak ne kupim karte za 12. EXIT-ovo izdanje. Uf...
