„Pederi nisu stvoreni za ljubav“?

Citajuci prve kritike i statuse na FB-u, bio sam iznenadjen dobrim, cak odlicnim, prijemom predstave ‘Izopaceni’, premijerno izvedene 30. oktobra u Bitef teatru.

U startu proglasavana kontraverznom, cini se pre svega zbog, navodno, kontraverznog teksta Martina Sermana o stradanju homoseksualaca u nacistickoj nemackoj i koncentracionim logorima, ova predstava u stvari ne daje nista kontraverzno, barem onima koji su makar malo upoznati sa gore pomenutom temom. Bice da vise kontraverze izaziva ljubljenje dva muskarca na sceni jednog beogradskog pozorista, simulacija seksa i travestiranje kao prikaz dekadentnog gay berlinskog klupskog zivota s’ kraja 30-tih proslog veka. Ovo, pak, uopste ne cudi, obzirom da beogradska pozorisna publika sa nelagodom deluje na bilo kakvu nagost na pozorisnoj sceni, a kamoli na scene seksa, bile one eksplicitne ili ne. Dok stariji gledaoci sa gnusanjem negoduju, mladja publika se iritantno smejulji, kao da slicne prizore nije million puta videla u nekom od manje ili vise besmislenih americkih filmova koje guta uglavnom sa ekrana svojih kompjutera/lap-topova, a redje u bioskopima.

Ipak, treba odati priznanje za hrabrost reditelju i glumcima za postavljanje jednog ovakvog komada u danasnoj Srbiji koja, cini se, sve vise srlja u homofobiju. Ili je to samo trenutak u kome je predstava ugledala svetlost dana? I pored upecatljivog igrackog pocetka predstave, prikaza berlinskog gay klupskog zivota uz odlican song u izvodjenju Draska Adzica, kao i ocekivano doajensku glumu Branka Cvejica, i nepogresivu preciznost i osecaj Albana Ukaja (odlican utisak jos iz ’Hipermnezije’), to bi bilo uglavnom sve za pohvaliti.

Ostatak glumacke postave je samo zadovoljavajuci u svom izvodjenju, a moje apsolutno nerazumevanje ide ka izboru plesaca (igraci Bitef dens kompanije) za sporedne uloge. Radovan Vujovic, kao glavni lik, iako mlad glumac, ne moze da pobegne od svoje tipske, a ovde i prilicno povrsne, glume. Ja mu nisam poverovao da je gay, a sumnjam da je i malo ko u publici. Sa druge strane, Alban Ukaj je apsolutno uverljiv i cini se jedini ’krivac’ za emotivni dozivljaj odnosa dvojce logorasa izlozenih brutalnom mucenju Nacista u logorima prikazanog kroz besmisleno premestanje kamenja sa jednog na drugo mesto i obratno.

Iako se Martin Serman u jednom delu svoje drami bavi poredjenjem velicina zrtve koji su u nacistickim logorima podneli homoseksualci i Jevreji, mislim da je svako komentarisanje ovog pitanja (pa cak i ono koje se pojavilo u nekim kritikama) apsolutno neumesno. Sta vise, smatram da je taj deo teksta pre svega trebalo da odslika unutrasnji sukob glavnog junaka i njegovu borbu sa sopstvenim demonima u izboru izmedju zlocina i kazne, zivota i smrti.

Rediteljeva zelja je bila da tekstu da novo tumacenje koje treba da se sagledava u kontekstu diskriminacije u Srbiji, te je, kako sam kaze, uradio obradu poznatog komada. Priznajem da nisam prepoznao kontekst. Promiskuitet medju gay populacijom je opste mesto, stereotip, a razlike u nacinu prihvatanja i iskazivanja sopstvene seksualnosti ni po cemu nisu specificne samo za Srbiju.

Publika na reprizi koju sam gledao, za razliku od premijere, barem prema jednoj recenziji, nije bas zagrejala dlanove na kraju predstave, niti su se glumci vise puta vracali na scenu. Cini se sa razlogom.


P.S. - Cuo sam jednu interesantnu dilemu:“Da li se naziv predstave (’Izopaceni’), iako ne bas veran originalu (’Bent’), odnosi na progonjene ili progonitelje?“ Zaista, da li?

Opet ne razumem! (Deca Sunca, BITEF '12)

Voleo bih da razumem zasto je ziri ovogodisnjeg BITEF-a dodelio Grand prix „Mira Trailovic” predstavi „Deca sunca“.

Takodje bih voleo da razumem zasto je ziri proslogodisnjeg BITEF-a istu nagradu dodelio predstavi „Elijahova Stolica“.
Dakle, ja imam ocigledni problem da razumem ziri BITEF-a. Da li to znaci da imam problem da razumem predstave koje se daju u okviru BITEF-a?

„Deca sunca“ je delo Maksima Gorkog iz 1905. godine, inspirisano Ruskom revolucijom iz te godine. Ipak, osnovna pitanja kojima se drama, pa i predstava bavi su polozaj intelektualca u drustvo i njegovo (ne)snalazenje u realnosti istog. Komplikovana tema, i danas aktuelna, propletena je mnogobrojnim naizgled banalnim odnosima medju akterima: tajne ljubavi koje zbog snage emocija nekotrolisano izbijaju na povrsinu, neke na vreme, neke ne, osecaj usamljenosti, zapostavljenosti, ogorcenosti zbog, u jednom slucaju neadekvatne, a u drugom neuzvracene ljubavi, gnev pojedinaca i mase, ludilo ...

Sve zajedno to cini izuzetno inteligentno zamrsenu potku kojoj je prosto nemoguce se pribliziti (vizuelno, emotivno). Prepreka za to je, barem po meni, holandski jezik i prosto neverovatna hladnoca kojom holnadski glumci igraju uglavnom tragicne ruske likove. Da li je moguce da je razlika u karakteru tolika da holandski glumci jedva da mogu da izraze makar mali deo ruske emocije i topline, ili je takav nacin glume dirigovan od strane rezisera? Kao da sam gledao americke kecere koji pokusavaju da glume Hamleta ili Romea i Juliju. Ili kao da sam prisustvovao citanju ljubavnih vikend romana od strane Hulk Hogana. Neverovatno!

I onda ta klasicna rezija, ponavljam, bez mogucnosti (mozda i zelje) da emotivno angazuje glumacku ekipu, kombinovana sa alternativnom muzikom i video projekcijama na belim zidovima veoma uproscenog scenografskog resenja ruskog doma iz pomenutog doba.

Nista tu nije stimalo, sem eventualno hemijskih eksperimenata koji su izvodjeni na sceni ili mozda realisticnog razbijanja scenografije pred naletom razjarenog proleterijata.
Barem smo na kraju pocasceni fantasticnom ’Exit Music (For a Film)’. Ipak nesto uzivanja posle trocasovnog mucenja (koliko god to da to strogo zvucalo).

Suvise smrtni (BITEF '12)

„Suvise smrtni“ bi verovatno bolje funkcionisala u okviru programa Beogradskog festivala igre, obzirom da se radi o plesnoj predstavi, sa veoma izrazenom koreografijom. Dakle, ne radi se o scenskom pokretu, kao u nekim BITEF-ovkim predstavama, vec o krajnje dinamicnoj, zanimljivoj, provokativnoj i simbolicnoj koreografiji koja vas tera na razmisljanje o nasem odnosu ka smrti, religiji i njenim simbolima. Predstava intrigira samom svojom postavkom obzirom da je pravljena za crkve u evropskim gradovima, ukljucujuci Veneciju, London, Vuster i Stokholm. Drvene klupe, obasjane prigusenom svetloscu i utopljene u belicasti dim, zamenjuju pozornicu i stvaraju utisak creep-i atmosfere iz filma „Nosferatu“ (1922).

Modifikovana crkvena muzika krece i 6 igracica vas uzimaju pod svoje ne dopustajuci svojom posvecenoscu i savrsenstvom pokreta da ni jednog trenutka sklonite pogled sa njih, bez obzira koliko vam se morbidnom ili neprijatnom ucinila atmosfera u kojoj se nalazite.

Intrigantnih 20 minuta prodje za cas i vi ste pusteni u hladnu, maglovitu noc, oslobodjeni osecaja klaustrofobije koji je moguce da ste imali u relativno malom prostoru zemunskog franjevackog manastira.

Efektno i za preporuku, a svakako i za razmisljanje.

Ptice umiru pevajuci (Zivot i vremena - Epizoda 1, BITEF '12)

V: O, Boze! Pevali su tri sata. Vise od tri sata! Aaaaa!!!

P: Daj. Pa sta? Pevali su odlicno.

V: Jesu. OK. Ali, 3 sata??? Zar nije moglo krace?

P: Ma, da li si procitao uvodnik za predstavu:“ Tekst je sastavljen na osnovu zabeležaka jednog 16-satnog telefonskog razgovora i odgovora na pitanje „Možete li da nam ispričate svoj život?““? A u ovoj, prvoj epizodi, peva se, kako si lepo primetio, o životu od rođenja do osme godine.

V: Ha, primetio?! Duhovito! I zamisli, „Epizoda 1“. Vec znam da necu gledati ni „Epizodu 2“, ni „Epizodu 3“, ni jednu posle, ako ih uopste i bude. Ko je lud da to gleda. Radije cu pogledati neki pravi mjuzikl. A sta je ovo? Mos’ misliti?! Prepricavaju neciji zivot. Cuo sam milion takvih prica. I malo njih je bilo dosadnije od ove.

P: I, bre. Nije fazon u samoj prici. I priznaj, nasmejao si se par puta. Zar ne mislis da su hteli nesto da kazu o americkoj kulturi, kulturi govora, americkoj porodici? Zar ti to sve nije licilo na jedno interesantno samoistrazivanje?

V: Ha! Ha! Um! Ha! Ha!, kako su nas lepo naucili glumci. 3 sata sam slusao „Ha! Ha!“ i „Um“, hiljade puta i u hiljadu kombinacija. Sta? Amerikanci ne pricaju tecno? Zaista? Mi ne pravimo pauze u govoru? Stvarno? Hteli su da budu verodostojni? Uuuum....?

P: Ne budi bukvalista! Zar ne vidis ni malo duhovitosti u tome? Pa, konstatno vrckanje, sletovski pokreti i igra sa rekvizitima kao u ritmickoj gimnastici. Pa, beskonacna koreografija. I sve to uz pevanje. Kakva kondicija! I fantastican prateci bend. Kako samo peva onaj sto svira gitaricu.

V: Da, da, kondicija. Jeste. Ali gde je tu smisao? Koreografija je presmesna. I sam si rekao – slet. Vrhunski domet! O ujednacenosti da ne govorim. Tekst, ... Bolje da se ne vracam na tekst. Kriticari mora da pisu hvalospeve ala: „Narativ i atmosfera podseća na prustijansko traganje za izgubljenim vremenom.“ Krs! Uostalom, gledao si „Hipermneziju“. Pocetak, razrada, zakljucak, tok, emocija, hrabrost. Get it?

P: Kako si samo tvrdoglav! Nove tendencije! Novi smer! Novo pozoriste! Bitef!

V: Ja, vala, ne vozim u tom smeru. A ne idem ni peske! O, Boze! Pevali su tri sata...

Mrzim(o) istinu? (BITEF '12)

Mrzim(o) istinu samo kada boli. A u Frljicevom komadu ona razara.

Polurazrusen prostor Istorijskog muzeja Srbije (samo jos jednog u nizu beogradskih muzeja koji su u procesu neverending renoviranja) bio je savrsen ambijent za prikaz Frljiceve disfunkcionalne porodice i njegovog traumaticnog detinjstva u istoj. Sa 16 ju je napustio, a 20-tak godina kasnije pise i rezira tekst kojim se, samo na prvi pogled, ako pojednostavimo, razracunava sa roditeljima. Medjutim, to nije bila primarna Frljiceva ideja. On se kroz ovu predstavu, stavljajuci sebe u centar, hrabro suocava sa demonima iz proslosti, pokusavajuci da ih razume, prihvati i nastavi dalje.

Smestanjem publike u najvise 3 reda oko sobe u kojoj se desava radnja predstave i time znacajno smanjujuci broj gledalaca, predstava dobija na (cini se zeljenoj) intimnosti. Gledaoci nisu ucesnici u radnji, ali kao da svojim polozajem u gledalistu, blizinom glumcima, to postaju, bez mogucnosti ikakvog uticaja.

Fantasticna glumacka ekipa nas vodi kroz uglavnom emotivno teske i bolne porodicne epizode, ali im Frljic svoji tekstom, pored uloga koje igraju, daje mogucnost da i sami komentarisu tok radnje i postupke likova, kao i autenticnost dogadjaja. Naime, „U nastojanju da porodicne epizode koje cine okosnicu Frljicevog teksta izvede sto verodostojnije, ansambl je pocetkom prosle godine proveo mesec dana s njegovom porodicom u Fort Worth-u, u Teksasu, u kojem trenutno zive.Glumci su u mesec dana, uz posmatranje njihove dnevne rutine, razgovore i neobavezna druzenja, napravili i nekoliko proba kojim su prisustvovali Frljicevi roditelji i sestra. Probe su rezultirale dugim raspravama u kojima su roditelji i sestra pokusavali da glumcima objasne kako to sto oni pripremaju nije istina, da se stvari nisu dogodile tako, da niko od njih nije rekao to i to, a da se neke stvari o kojima govore nisu uopšte dogodile.“ Neke od tih rasprava su postale i deo predstave, razbijajuci stereotipnost prikaza ovakvih i slicnih problema i situacija, dajuci predstavi na dinamici i (sto da ne?!) neizvesnosti.

Ovo je neosporno odlicna predstava, za koju, posle duzeg vremena, mogu da kazem da je jedna od najboljih koje sam gledao. Ipak, plasim se da ce faktor poistovecivanja sa likovima i situacijama u kojima se oni nalaze biti glavni koji ce kod gledalaca pomeriti ocenu ka ’fantasticno’ ili je spustiti nize.

Izlet u nepoznato (BITEF '12) ili Black Holes and Revelations

Siguran sam da nisam dovoljno inteligentan i obrazovan da razumem sta je Romeo Castellucci zeleo da nam, na otvaranju ovogodisnjeg BITEF-a, kaze i/ili prikaze u svojoj predstavi « Il Velo Nero Del Pastore/The Four Seasons Restaurant ».

A u manje pristojnom uvodu bih na savim drugaciji nacin mogao da kazem isto sto i u ‘pristojnoj verziji’ s pocetka : Prisustvovali smo, na otvaranju ovogodisnjeg BITEF-a, (siguran sam za mnoge, jos jednoj) intelektualnoj onaniji koju ce kriticari listom hvaliti, pa bicu hrabar da to kazem, pre svega zato sto je cak ni oni (koliko god uceni) ne razumeju.

OK, poznat sam po tome da stalno citiram jednog kustosa Vasingtonskog muzeja savremene umetnosti koji svojim polaznicim kratkog kursa o savremenoj umetnosti objasnjava da ne moraju da razumeju ono sto vide i da se ne bave pitanjem : »Sta je umetnik zeleo da nam kaze, poruci, sta je zeleo da predstavi nedostatkom oblika i jasne forme ? », vec da probaju da u sebi pronadju emotivnu reakciju na ono osto vide. Pitanje je : »Sta osecate? », a ne « Sta vidite ? » i « Da li razumete ? ».

Odsustvo jasne i prepoznatljive forme je odlika i savremenog pozorista. Cak me cesto mozete cuti kako izjavljujem da je neka pozorisna predstava na mene ostavila utisak pokretnog umetnickog dela, kao da sam gledao neku vrstu instalacije stvorene od niza slika.

Romeo Castellucci je u svoju novu predstavu ubacio sve ono sto sam u nekoliko prethodnih godina na BITEF-u ucio i prepoznavao kao elemente savremenog pozorista. Previse, barem za moj ukus ! Izuzetno mracna i destruktvina atmosfera je u apsolutnoj suprostnosti sa bljestavo belom scenografijom fiskulturne sale i mormonskim kostimima mladih i krhkih glumica, koje bi u predstavi trebalo da predstavljaju device. Otuda valjda posle, priznajem, izuzetno inventivne simulacije porodjaja, potpuno nage napustaju scenu. Tekst se izgovara samo na pocetku predstave, da bi glasove postepeno preuzimao zvuk sa kasete pustene u nekom antikvitetnom modelu mini-linije postavljene na sceni. Devojke stiskaju « play » i « stop », dele uloge Empedokla (ah, da, izbor teksta je pao na « Empedoklovu smrt » Fridriha Holderlina (?!)), u pocetku otvarajuci usta za play-back, a kasnije samo mimikom i scenskim pokretom prateci tekst. Scenski pokret, koji je, doduse, sveprisutan u predstavi, na mene je ostavio utisak kao da sam gledao lose glumce u srednjevekovnom pozoristu koji su prenaglasenim pokretima podrazavali tekst koji su izgovarali.

Drugi i , na zalost, mnogo kraci deo predstave pocastio nas je superiornom audio-vizuelnom demonstracijom koju apsolutno nema smisla opisivati. Svaka cast ! Objasniti je, barem meni, je takodje nemoguce, obzirom da se suocavamo sa nizom simbola, za koje bas i nisam uspeo da nadjem vezu sa prvim delom poredstave, osim mozda sa uvodom.

Zvuk koriscen u predstavi je trebalo da predstavlja eksplozije na obodu masivne crne rupe u okviru Mlecnog puta, koji je neki naucnik u NASI ljubazno obradio kako bi ljudsko uho moglo da ga cuje, obzirom da je originalan zvuk nekoliko desetina oktava ispod naseg praga cujnosti . Sta sve covek ne nauci u jednom uvodu za BITEF-ovsku predstavu ?! Ostacete, pak, uskraceni za gomilu astronomskih i astro-fizickih podataka iznesenih u tom istom uvodu, sve kao posledica ogranicenosti kapaciteta moje memorije. Jacina pomenutog zvuka je na trenutke bila nepodnosljiva. Negde sam procitao da su na premijeri delili slusalice/cepice za usi za one kojima bi tolika jacina zvuka mogla da smeta.

Pred predstavu, Castellucci je komentarisuci moto ovogodisnjeg festivala : »Izlet u istinu » istakao da pozoriste ne treba da prikazuje istinu, vec da se krece ka njoj. U stvari, pozoriste treba da se krece oko veliko kruga nistavila, koji u stvari predstavlja istinu. Hm ? Get it?

Slusajte kada vam (opet hrabro) kazem: ova je predstava, u stvari, jedan veliki krug nistavila. Nisam siguran ni da bi sam Castellucci zeleo da nas ubedjuje u suprotno.

 

(Za znatizeljne, vise detalja o predstavi na : http://www.culturebot.net/2012/07/14012/romeo-castelluccis-four-seasons-restaurant-at-the-festival-davignon/)