Nema vise novih formi? - BITEF '13 (2. deo)

29. septembra se u Beogradu dogodio pozorisni zemljotres. U okviru BITEF-a (a pod milicijskom opsadom zbog najavljenog odrzavanja Parade ponosa i pretnji desnicarskih organizacija da ce sve uciniti da ista ne bude odrzana) odigrana je predstava SNP-a „Galeb“, u reziji Tomija Janezica.

Postavlja se pitanje zasto je ovoj predstavi trebalo skoro godinu dana da predje 'citavih' 80-tak km (od Novog Sada do Beograd). Kada vec ne mozemo/ne umemo da dovedemo barem predstave iz regiona na gostovanja na redovnim repertoarima beogradskih pozorista (cast izuzecima), zar je bilo tesko organizovati jednoipocasovni prevoz glumaca, scenografije i ostalih ljudi odgovornih za realizaciju predstave do Beograda? Neshvatljivo!

Ocekujuci najavljeni sestoipocasovni spektakl, reditelj nas pri ulasku u pozorisnu salu, ili preciznije na veliku scenu JDP-a, gde je postavljen sklepani mini amfitetar , obavestava da ce predstava, u stvari, trajati 7 sati. Zahvaljujuci losoj logistickoj organizaciji (osim, ukoliko iza toga zaista ne stoji ozbiljna namera reditelja da (3) pauze zaista toliko traju, kako pise u jednoj od kritika predstave), predstava se produzava na skoro 8 sati. Ipak, sa velikim zadovoljstvom mogu da kazem/napisem da mozda nikada ranije, kada su ovakvi i slicni dogadjaji u pitanju, nisam toliko vreme u kontinuitetu proveo na smisleniji i vise ispunjujuci nacin.

Iako sedite na prilicno neudobnim stolicama, gurajuci se sa ostalim gledaocima i glumcima (koji glume na bukvalno par kvadratnih metara i na samo par desetina centimetara od vas), boreci se sa scenografijom, predstava se gleda u jednom dahu, ili bolje reci cetiri daha (obzirom da postoje 3 pauze).

Tomi kao da je u cetiri cina/prikaza (svaki se odrzava u drugacijoj sceografiji, dok se u trecem delu publika cak seli sa scene u gledaliste) iskoristio sve ono sto je mogao da izvuce iz savremenog pozorista i ono o cemu, siguran sam, predaje svojim studentima na novosadskoj Akademiji. Svaki cin je stilski realizovan kao zasebna celina, a opet deo drame, prilicno teske i sumorne cehovljeve drame, koja se bavi porodicnim odnosima i odnosima medju ljudima uopste u jednoj maloj, ucmaloj sredini. Ipak, Tomi je tu nasao mesta i za analizu, mozda cak i kritiku savremenog pozorista, glume, odnosa glumca i pozorista, dajuci svoj komentar na mogucnost postojanja novih formi i ideja.

Navodeci glumce da se prosetaju od hiper-realnog teatra, preko visoko stilizovane glume do apstrakcije, i sam konstantno ucestvujuci u predstavi, kao domacin, komentator, glumac, sou majstor, Tomi kako iz sebe tako i iz ostalih izvlaci maksimum, ostavljajuci gledaoce odusevljenim, pomalo zbunjenim, na trenutke potresenim do suza (oni osetljiviji su se posteno isplakali), a na trenutke i ozarenih osmehom. Sumnjam da je iko ostao ravnodusan. Bila je to jedna luda voznja kroz teatar koja ce tesko biti zaboravljena.

Nejasno je, ako sam dobro primetio, zasto je festivalski ziri dosao tek na cetvri cin predstave, kao i kako je moguce da ova predstava nije dobila Grand Prix Mira Trailovic, za najbolju predstavu.  

Za zatvaranje BITEF-a odabrana je predstava „Tesko je biti Bog“, Proton Theatre-a iz Budimpeste, ili kako je ja od miloste zovem ’Srpski film’ uzivo. Ovo moje poredjenje je, naravno, preterano jer, cini mi se, jedina stvar koja spaja ova dva dela je brutalnost, ali nikako i besmisao i hiper-egzibicionizam, cak i apsolutno nejasna pretencioznost, kojima ’Srpski film’ odise u velikoj meri.

U pravoj zavrsnici ovogodisnjeg izdanja festivala, za koji se cak sumnjalo da ce uopste biti odrzan, Madjari su nam prikazali savrseno reziran sam zivot, tj. problem tzv. belog roblja, mladih zena koji u potrazi za boljim zivotom zaglave u kandzama onih za koje su samo (potrosna) roba.

U scenografskoj postavci koju cine dve prikolice kamiona sa ciradima (BRAVO!), i koja savrseno odslikava okruzenje u kome se te nesrecne i obmanute mlade zene nalaze, pre svega zahvaljuci svojoj naivnosti, prikazana je sva surovost njihovih sudbina, bezvrednost ljudskog zivota i odsustvo humanosti u danasnjem svetu.

Iako naviknuti na razne oblike devijantnog ljudskog ponasanja, prosto je nemoguce da pojedine scenene ne sokiraju gledaoce svojom hiper-realnoscu. U tom smislu BRAVO! za hrabrost glumica koje nose predstavu.

Cak ni veseli songovi, prepevi popularnih ljiga pop hitova (koje izvodi svi glumci, svirajuci na gomili instrumenata), ne pomazu u opustanju atmosfere. Cak je cine i napetijom.

Ubacujuci Bozijeg izaslanika u predstavu, u ulozi doktora koji se brine o mladim nesrecnim devojkama, sa zadatkom da samo posmatra situaciju, ali ne i da se mesa u tok dogadjaja, cemu on, na kraju, ne moze da odoli, reditelj, cini mi se, pokrece interesantno pitanje smisla postojanja Boga, kao i nekih njegovih odluka, pre svega da ne dela. Mozda reditelj zeli da nam poruci nesto na temu smisla vere, sto bi mozda skroz bilo u skladu sa njegovim radikalnim metodom koji primenjuje u predstavi, ...,  ali ja cu se zadrzati samo na ’mozda’.

Sve u svemu, tesko je bilo biti BITEF ove godine. Nadam se da ce ga, uz znacajno manje teskoca,  biti i u mnogo narednih godina. Jer, iako ga mnogi prozivaju elitistickim, nepotrebnim, samodovoljnim, siguran sam da BITEF mora da postoji kao, prakticno, jedina veza Beograda i Srbije sa savremenim evropskim i svetskim teatrom, mora da se prati i, sto da ne, mora da se postuje, voleli ga vi ili ne.

 

Jebes 50 Eura!

Kisni 13. Oktobar (a kakav bi inace bio?!).

James Blake @ Ancienne Belgique, Brussels, Belgium.

Reguralna cena karte: 27 Euro.

Cena karte kod tapkarosa: 50 Euro (uz komentar:“Ne ide to tako, druze!“ na nas pokusaj da smanjimo cenu karte na 40 Euro).

Alergican sam na tapkarose (da budem pristojan), ali ovo je bila jedinstvena “a dream come true“ prilika koju jednostavno nisam mogao da propustim.

Sada, bas svakog dana, u svakom slobodnom trenutku, imam zelju da cujem neku James-ovu stvar. To dovoljno govori o mom utisku sa koncerta, zar ne?

 

James Blake uzivo daje sasvim novu dimenziju svojoj, po mom misljenu, inace prilicno hermeticnoj muzici. Da se ne zavaravamo, svojim eksperimentalnim electro-pop-om/electro-m James Blake nikada nece biti globalna pop ikona. Medjutim, da su ljudi malo vise otvoreniji, zainteresovaniji, ili da samo imaju malo vise vremena ili para, shvatili bi da je tu mnogo vise od opste poznatih  & sporih „Limit to Your Love“ ili „A Case of You“ ili „Overgrown“ ili „Retrograde“. „CMYK“ vec skoro da moze da se postavi na listu opste poznatih mesta, a James na koncertu otkriva pravu velicinu „Air & Lack Thereof“, „Klavierwerke“, „Voyeur“, izmedju ostalih. To mozda i jesu najveca iznenadjenja, mada (extended ) verzija „Limit to Your Love“ izvedena te veceri svakako pripada prethodno pomenutoj grupi.

„Measurements“, izvedena na bis, zatvara perfektno osmisljenu set listu (90 min) , u okviru koje su James i njegovi skolski drugari, slobodno to mogu da kazem, odrzali lekciju svim onim svojim kolegama koji smatraju da na koncertu samo treba reprodukovati studijske snimke. Mozda cete biti iznenadjeni kada procitate da je atmosfera na koncertu na trenutke podsecala na najbolje zurke elektronske muzike (obratiti paznju na zidavacku kucu/label 1-800 Dinosaur!). Verujem da je malo ko (ko ranije nije gledao koncertne nastupe James Blake-a) to ocekivao.

 

Savrseno! Uzbudljivo! Intrigantno! Emotivno! Zaista!

Iako se koncert moze svrstati u ono sto zovemo ’niskobudzetnim’, svetla i scenografija su bili osmisljeni super-inteligentno i super-efektno. 

Kako je James ’a man of few words’ kontakti sa publikom su bili tek sporadicni i vrlo kratki. Ipak, bio sam iznenadjen reakcijom uglavnom prilicno hladnih Belgijanaca posle svake pesme. Bravo! 

Za kraj moram da dodam da je za jednog Srbina (mene) veoma je cudno i neocekivano (mada ne bi trebalo da bude) da koncert pocinje tacno na vreme (uz, na ekranu, jasno istaknuta vremena kada svira predgrupa, a kada main act), dozvoljeno je unosenje flasica sa picem i staklenih casa sa vinom u salu, karte za stajanje u parteru i sedenje na galeriji/balkonu kostaju isto, dok po zavrsetku koncerta publika na ekranima moze da vidi gde im je najbliza metro/bus/voz stanica i kada polaze poslednji vozovi ka zeljenim destinacijama. Savrseno! 

 

 

 

Set lista:

1.I Never Learnt to Share
2.To the Last
3.Life Round Here
4.Air & Lack Thereof
5.CMYK
6.Overgrown
7.I Am Sold
8.Unluck
9.A Case of You (Joni Mitchell cover)
10.Lindisfarne I
11.Lindisfarne II
12.Limit to Your Love (Feist cover)
13.Klavierwerke
14.Voyeur
15.Retrograde
16.The Wilhelm Scream
Bis:
17.Measurements

Nema vise novih formi? - BITEF '13 (1. deo)

I bas kada je sve pocelo neocekivano dobro (jer tesko je bilo zamisliti da bi BITEF (i) ove godine mogao, uz sve finansijske probleme, da odrzi zadovoljavajuci kvalitet programa), dogodi se, sada vec, posle toliko godina slicnih iskustava, prilicno ocekivano, nekakav fijasko.

 

Iako sam se nadao da ce predstava “Beograd“ (eh, Beograd) u izvodjenju pariske trupe Compagnie Espace commun uspeti da popravi utisak posle problema u organizaciji oko ulaska u stari hangar, Airport City (kasnjenje vise od 30 min), to se, na zalost, nije dogodilo.

Kao i svake godine, prozivam Jovana Cirilova kao glavnog krivca za agoniju oko ulaska na predstave, iako ovog puta nisam bas siguran da je on direktno odgovoran. Ali sve je to zbog njegovog (sada vec neizdrzljivo iritantnog) motoa:“Na predstavu ce uci svi oni koji zele da udju.“ ’E, pa nece, ne mogu i ne bi trebali!“, kazem ja (po ko zna koji put!).

Tako se dogodilo da je neko iz organizacije rekao da svi, i posetioci sa kartama (ocekivano) i posetioci sa akreditacijama (kako se uopste dobijaju te akreditacije?) mogu da udju na predstavu. Al’ avaj, broj mesta za sedenje je ogranicen. Takodje, cinilo se da su svi Francuzi koji su se iz bilo kog razloga zatekli u datom trenutku u Beogradu dosli da vide svoje sunarodnike. Hocu reci, vrlo je verovatno da su sve karte bile rasprodate, te nije moglo biti mesta za ’akreditovane’. Sve to dovelo je do velike guzve, pometnje i zbunjenosti samih organizatora.

A kada smo svi, ili barem veci deo nas usli, docekalo nas je jos jedno razocarenje (mislim da delim misljenje vecine gledalaca te veceri). Dramski tekst poznate performerke i spisateljke Angelice Liddell, koja pise o gradu u kom nikad nije bila - Beogradu, inspirisana medijskom obradom sahrane Slobodana Milosevica, bio je, ispostavlja se, preveliki zalogaj kako za rezisera, tako i za glumce. Nikako nisam mogao da se naviknem na preglumljeno sekspirovsko ’To be or not to…“, uglavnom jednolicno, izgovaranje, na trenutke, filozofskog i brutalnog teksta, kao ni na cinjenicu da srpskog ubicu, koljaca - citaj ratnog zloicinca, ili ogorcenog Srbina sa duznoscu cuvara milosevicoveg groba igraju upeglani Francuzi, na trenutke u stilu Smith Jerrod-a na njegovoj off-off-off-Broadway premijeri, slicno etericnog komada, na cijem se kraju on skida (referenca: Sex and the City). Mnogi su verovatno ocekivali barem slicnu satisfakciju kada je jedan mladjahni Francuz poceo da skida majicu i carape, al’ pantalone ostadose na svom mestu. Pih! Nista od uzbudjenja.

Da, nista od BITEF-ovskog uzbudjenja, nista od kvalitetne glume, nista od zanimljivih reziserskih resenja, plus zbunjujuca scenografija. Samo nepotrebna guzva na ulazu, nervozna meskoljena gledalaca i povremeni izlasci (uz treskanje po montaznim tribinama), zuljanje neudobnih stolica i glasno nezadovoljstvo (dela) publike pri zavrsetku predstave.

Nije mi jasno zasto su selektori uvrstili ovu predstavu u program ovogodisnjeg BITEF-a. Ni po cemu posebna, ni po cemu izazovna i provokativna u izvodjenju, izvedena na novou igranja amaterskih pozorista. Mozda, eto, taj tekst. Malo, vrlo malo. Nedovoljno za festival ovog ranga.

I jos nesto. Zar je tesko bilo obeleziti kako se dolazi do mesta odrzavanja predstave? Airport City nije male povrsine, a neki od nas su ipak prvi put dolazili u stari hangar. Cini se da neki propusti nikada nece biti ispravljeni, na zalost. 

Ipak, BITEF je odlicno poceo. “Before Your Very Eyes“ (Campo, Gent, Belgija & Gob Squad, Berlin, Nemacka) je bio pravi izbor za otvaranje, stavljajuci svima do znanja, jasno i glasno, da je (BITEF), i pored svega, jos uvek ziv, i da takav namerava i da ostane. Fantasticno osmisljena predstava, igra sa vremenom, ogoljavanje zivota do nivoa njegovog predstavljanja kroz nekakvu varijantu realitija Veliki brat. Kako gledaoci nemaju vremena da posmatraju neciji zivot u celini, on je za potrebe predstave ubrzan kako bi stao u 75 minuta, koliko predstava traje. Nadanja, zelje, mogucnosti tinejdzera na pocetku predstave, menjaju se sa godinama i sukobljavaju sa prosloscu kroz fanatasticno osmisljene dijaloge sa snimcima njih samih, napravljenih pre nekoliko godina. Fantasticno, epohalno i zadivljujuce. Bravo za produkciju i kasting.

Neverovatno je da skoro svi tinejdzeri, inace amaterski glumci, glume nadahnutije i, suvise je jednsotavno samo reci bolje, od vise od polovine domacih (skolovanih) glumaca. Pitam se samo da li bi diplomci koji su igrali neke nerazumljive diplomske predstave mogli barem slicno uzbudljivo da odigraju ovakav komad.

I nema tu mnogo da se doda. Kratka predstava, in your face, bez suvise filozofiranja i foliranja. Takav je i moj komentar. Bravo!  

A izmedju ove dve predstave desila se “Europeana“ (Divadlo Na zábradlí, Prag, Ceska). Mozda je trebalo da izbareme glagol ’odigrala’ jer bi on, mozda, na najbolji nacin mogao da opise ono sto smo videli na sceni (ipak praznjikavog) Ateljea 212. Naglasak je svakako bio na pokretu, gestikulaciji, glasu, dok je tekst ostao na nivou scenografije, podloge za rediteljski prikaz Evrope u XX veku. Glumci su taksativno nabrajali istorijske fakte iz datog perioda, neke manje, neke vise zanimljive, opet manje ili vise uspevajuci da ih suprotstave ili udruze u sarkasticni prikaz onoga sto su mnogi od nas proziveli. Tekst i jeste najslabija tacka ovog komada, ali ipak dovoljno dobar da reditelj i glumci na njemu grade dvocasovni, skoro montipajtonovski prikaz ne tako davnog vremena.    

Iako mozda oni koji imaju prilike da prate desavanja u evropskom i svetskom teatru van granica ove zemlje nisu u ovom komadu videli nesto preterano novo, u reziserskom smislu,  siguran sam da su bili iznenadjeni sa vise nego par odlicnih rediteljskih resenja kao i glumom skoro hipnoticki posvecenog ansambla.  

A onda nam je Mestno gledališče ljubljansko priredilo zaista nadahnuto i u savrsenoj meri artisticki promisljeno izvodjenje  ’Oluje’ po, kako se kaze u najavi predstave,“ pomalo zaboravljenom tekstu Ostrovskog, napisanom pre više od sto pedeset godina“. Ljubav, strast, dekadencija, poremeceni porodicni odnosi, zivot u maloj ucmaloj sredini u osnovi price nas uce kako sacuvati moral(ne vrednosti), kako sacuvati sebe i kako svoj zivot uzdici iznad trivijalnosti koje nas okruziju.

Ne tako savrsena glumacka postava, narocito na poziciji glavne glumice (iako joj se trud i predanost nikako ne mogu osporiti), podpomognuta je gudackim triom, postavljenim na sceni sve vreme predstave, i prevacicom koja svojim hipnotisucim glasom nadopunjuje odigranu emociju. Siguran sam da ideja vokalnog podr(a)zavanja emocija nije sasvim nova i originalna, ali zadivljujuce inteligentno osmisljeno od strane reditelja i fantasticno izvedeno do strane pevacice i muzicara, ovakvo, na trenutke vrlo dramaticno izvodjenje se dugo pamti.

A upravo je predstava „Galeb“ Srpskog narodnog pozorista pokazala zasto morate da imate savrsenu glumacku postavu ako imate i vise nego savrsenu reziju. Brilijantno, super inteligentno, intrigantno, uznemirujuce, potresno, hrabro, …, sve se to, i jos mnogo toga u superlativima, moze reci za rad Tomija Janezica na pomenutoj predstavi. (Nastavice se…)

 

Zakasneli suvisni izvestaj - EXIT ’13

 

(pre dva meseca)

Citajuci pojedine naslove i izvestaje u novinama i na Internet-u, zamalo da pomislim da je ove godine u Novom Sadu odrzan Glastonbury, a ne EXIT festival. Prenaduvane cifre posetilaca, preterana euforija oko raspolozenja publike, neizmerna zelja da se na tvrdjavu postavi vecinski srpsko (muzicki osvesteno, avaj) stanovnistvo, hvalospevi o nastupima izvodjaca naveli su me na razmisljanje dali smo ti izvesni izvestaci i ja bili na istom festivali ove godine.

I pored organizacionog i finasisjkog raspada (manje ili vise insajderske informacije), EXIT ’13 je uspeo da odrzi kakav takav kvlitet, i vise, makar na dva glavna stage-a. Iskreno, cim sam cuo da su Atom s For Peace najavljeni kao headliner-i, zakljucio sam da se moja kupovina kompleta karata (za ipak jos jednu godinu), u startu isplatila. Kasnije potvrde: Snoop Dogg, Bloc Party, Nick Cave & the Bad Seeds su to samo potvdili.

Ali, sta se zapravo dogodilo sa EXIT-om? Da li je zaista (R)evoluirao? NIJE!

Broj bina je drasticno smanjen, zadrzane su neke neinteresantne, a nerazumljivo ugasene neke popularnije, ili hajde da kazemo progresivnije. Oduvek sam smatrao da pored opstenarodne zabave EXIT treba da ima i edukativnu funkciju. I u tom smislu, trebalo bi zadrzati stage-ve koji ce predstaviti izvodjace koji imaju da kazu nesto novo u muzici, pa makar to bilo i manje isplativo. Jer, manje je isplativo na kratak rok, ali dugorocno …

Uvek vibrant (sto bi braca Englezi rekli) Pozitive Vibration Reggae Stage, mesto konstantno dobrog raspolozenja, gde ste uvek mogli da sretnete neke interesantne i krajnje opustene i komunikativne likove, ove godine je bio prakticno sablasno prazan. Bio sam sokiran. Fusion Stage je bio vidno manje popunjen u odnosu na prethodne godine. Verujem da je line-up bio jedan od ozbilnijih razloga za to. Konstatno popularan i krcat Silent Disco ove godine nije radio oko 21:30 kada sam, prakticno svakog dana, dolazio na tvrdjavu. Latino Stage su popunjavali samo latino igraci, verovatno angazovani da animiraju publiku. Postojanje HappyNoviSad Stage-a, nikada nisam razumeo, posebno uzimajuci u obzir njegovu lokaciju (odmah uz Dance Arena-u).

Agora Stage, Radio AS FM Stage, Urban Bug Stage nikada nisam smatrao ozbiljnim, te ih ni ovoga puta necu komentarisati.

Svi novi stage-ovi su za mene ostali nepoznanica: od Disco Zone, preko Giaia Experiment Trance Stage-a do R&B (Riffs & Beats, ne Rhytm & Blues), pocevsi od razloga njihovog postojanja, pa do line-up(ova), te nisam ni imao zelju da ih posetim.

EXIT bi morao da se osvesti u smislu toga sta zeli da ponudi, koja je ciljna grupa kojoj se obraca. Drugim recima, EXIT bi morao da shvati da ne treba da bude vasar, da ne treba da bude Guca, da ne treba da bude kupusijada. Ako sve (iz materijalnih razloga) treba svesti na 3-4 stage, OK. Bolje to neko gledati (pre)tuzne prazne, no-name & no concept & no purpose stage-ve. A zaista je bilo tuzno prolaziti pored nekih od njih. U tom smislu je najvise prednjacio OTPevaj stage, gde su, kako je neko vispreno primetio, radnici OTP banke zadovoljavali svoje najnize karaoke potrebe urlajuci u mikrofon, dok ih nekolicina kolege zdusno bodri, a prolaznici se zgrazavaju. Tuzno. Zaista tuzno!

(danas)

Zasto pisem ovo, dva meseca po zavrsetku EXIT-a? Pa, jednostavno, greh bi bilo ne istaci koliko su Atoms for Peace razvalili nastup na tvrdjavi i vise nego opravdali svoju reputaciju tzv. ’rok super-grupe’. To je bio jedan od onih nastup za koji se slobodno moze reci da ga Srbija nije videla, niti ce ga videti u skorijoj buducnosti.

Mnogi su se, kao i ja, uostalom, pribojavali sta bi AFP mogli da nam ponude u svom live izvodjenju, imajuci u vidu zvuk sa njihovog albuma. Medjutim, svako ko je iole zainteresovan za takvu vrstu zvuka, i sire, morao je da, posle nastupa, ode prezadovoljan onim sto je video i cuo. Thom Yorke jeste MEGA r’n’r zvezda i suvereno vlada scenom, kao sto nepogresivo vodi svoje prijatelje u nastupu, pa usudicu se da kazem, svog projekta. OK, Nigel Godrich se tu sigurno nesto pita, ali cini se da je savrseno jasno da je Yorke ipak mastermind iza svega. Uostalom, pored materijala AFP, sve ostale izvedene pesme su Thom-ove, bilo da su objavljene na njegovom solo albumu, albumu Radiohead (neocekivano, bio sam iznenadjen, iako bih voleo da ih je bilo vise) ili kao saradnja sa UNCLE.

Mnogo je momenata tog koncerta koje cu jos dugo pamtiti. Ipak, ako me pitate da li sam ocekivao dvocasovni nastup (jedan objavljen album), nisam. A proslo je tako brzo i zeleo sam jos. OK, bicu potpuni iskren: zeleo sam, ZELIM! da cujem Radiohead. Nadam se da ce neko biti dovoljno pametan i hrabar da ih dovede.       

Flashback: 29. septembar 1995., dakle daaaavno. Buffalo, NY, USA. Radiohead kao predgrupa ’razvaljuje’ headliner-e R.E.M. ’The Bends’, na putu da postane all-time classic. Najava neceg velikog. Zaista nezaboravno!

O ostalima koje sam gledao (i slusao) na EXIT-u 2013 samo kratko:

Viva Vox - nepotrebno, Chic feat. Nile Rodgers - too retro, Alice Russell - Kolarac je bio premali, ali EXIT-ov Main Stage je ipak preveliki, Bad Copy - prejeftino (mada su prakticno samo popunjavali vreme na Main-u), Snoop Dogg aka Snoop Lion - prakticno ponovljen nastup od pre neku godinu; mnogo Dogg, skoro nista Lion, The Prodigy - bolji nego sto sam ocekivao (na moje veliko iznenadjenje; mislio sam da budem samo u prolazu, ali su uspeli da mi privuku paznju), Vrelo - histericno-pomahnitale devojke koje su poverovale onome ko im je rekao da to sto rade na sceni ima smisla, i zestoko se prevarile, nerazumljivo vriste i jodluju u mikrofone u wannabe stilizaciji narodnih nosnji; krajnje nepotrebno i zbunjujuce, Darkwood Dub - tezga, Bloc Party - visak kilograma i manjak koncepta, ili zelje, Nick Cave & The Bad Seeds - Dark, dirty & scary; umetnici na visini zadatka.

Love is Blindness aka Not so Great Gatsby

Zasto je Luhrmann-ov ‘Great Gatsby’ ne tako dobar film:

- Zato sto se Lurhmann najbolje snalazi u mjuziklima I filmovima u kojima muzika ima znacajanu ulogu.

- Zato sto ‘Great Gatsby’ nije mjuzikl, a ocajnicki bi to zeleo da bude.

- Zato sto i raskos streba da ima granice.

- Zato sto se 20’-tih godina nije slusao Jay Z-jevski hip-hop, niti melanhoilicni pop Florence + the Machine i Lana-e del Ray, niti su se Jack White-ovski cepale gitare. I nemojte pogresno da me shvatite, soundratck nije toliko los, ali nije za ovaj film, barem neki njegovi delovi nisu.

- Zato sto je neko ko se bavio muzikom za ovaj film rascepljena licnost.

- Zato sto ne treba svaki film snimati u 3D.

A zasto treba pogledati 2D verziju ovog filma:

- Zato sto je Luhrmann nepogresivi esteta (cak i kada preteruje).

- Zato sto je kastingovao fenomenalnu ekipu glumaca predvodjenu Leonardo DiCaprio-m.

- Zato sto ovo nije jos samo jedna obicna ljubavna prica.

Understand 'Unterstadt'

Potpuno je nejasno zasto je predstava ‘Unterstadt’ skoro potpuno zapostavljena kako u najavama Sterijinog pozorja, tako i u kritikama.


Mozda zbog toga sto nije ucestvovala u glavnom takmicarskom programu, vec u okviru međunarodne selekcije „Krugovi”, zajedno sa koprodukcijskom predstavom SNP-a, Ulysses teatra i mnogih drugih iz okruzenja: ’Odisej’. Ili mozda zbog citave politicke ujdurme oko otvaranja i, kao posledica toga, otkazivanja ucesca Bosanskog narodnog pozorista „Zenica”.

U stvari, cela prica oko Sterijinog pozorja presla ja sa umetnickog na polje politike. Sto zbog vec pomenutog otvaranja, za koje je najavljen Emir Kustirica, sto zbog izbora Selimira Radulovica za direktora Pozorja. G-din Radulovic se smatra zagovornikom nacionalističkih ideja, kako navode jedne nase novine.

Emir Kusturica nije odoleo da se makar asocijacama ne osvrne na politicku situaciju, cak i u samoj Vojvodini (aktuelna deklaracija Skupstine Vojvodine), te je tako i potvrdio sumnje svih protivnika politizovanja Sterijinog pozorja, kao i Selme Spahic, koja je blagovremeno povukla svoju predstavu sa ovogodisnjeg izdanja Pozorja.

Al’ kako su se karte za Frljicevu ’Gospodja ministarku’ mogle naci samo cudom (cudna odluka organizatora da je postavi u malu salu, kao i da ne organizuje drugo ili cak trece igranje predstave ovog popularnog i kontraverznog hrvatskog reditelja), izbor je za ovogodisnje Pozorje pao na ’Unterstadt’ po romanu Ivane Šojat Kuči u izvodjenju ansambla Hrvatskog narodnog kazališta (HNK) iz Osijeka.

Po obimu i velicini produkcije ova predstava bi se mogla porediti sa ’Velikom dramom’ Narodnog pozorista u Beogradu, a po temi sa ’Banatom’ JDP-a. Ipak, obe predstave su, po mom misljenu, bolje od hrvatske.

Predstava prati porodicnu pricu, tacnije tragediju, porodice folksdojcera u istocnom delu Hrvatske, preciznije Osijeku, kroz nekoliko generacija. Katarina, poslednji predstavnik porodice Pavkovic aka Steiner, sto ce tek kasnije spoznati kao svoje pravo prezime, se posle 18 godina vraca iz Zagreba u rodni Osijek „kako bi posjetila teško bolesnu majku. U svome je trošnom domu dočekuje Jozefina u suzama i molitvi za dušu Marije koja je tijekom kćerkina putovanja preminula. Time započinje Katarinino katarzično putovanje kroz obiteljsku prošlost do istine o vlastitu podrijetlu, sudbinama njezinih najbližih koji su poput sramote tajili gorku, tragičnu sudbinu, kalvariju kroz koju su kao pripadnici njemačke nacionalne manjine prošli nakon Drugog svjetskog rata.“

Zaista ambiciozan projekat sa jos ambicioznijom scenografijom i postavkom pocetka predstave jos na ulazu u pozorisnu salu gde gledalac mora da prodje kroz scene iz logora Krdnija (logor za tzv. folksodjcere, organizovan od tadasnje komunisticke vlasti), pa da i sam prodje kroz vrata istog, dobijajuci na ulazu pecat logora na svojoj karti. Intrigantno. 

Ipak, cini mi se da reditelj kao da nije uspeo da se izbori sa toliko zahtevnom pricom, velikim vremenskim razdobljem koje ona pokriva (cetiri generacije), kao ni sa velikim brojem likova izmedju kojih se ne sme ispustiti ni jedna veza, kako bi prica imala logican i smislen tok.

Zbog velicine pozornice i scenografije, glumci moraju da igraju sa bubicama, sto smanjuje komunikativnost medju glumacima, kao i komunikativnost predstave sa publikom. Zvuk npr. dolazi sa zvucnika sa strane, dok se radnja odvija na sredini prilicno velike pozornice.

Cini se da bi se bolja povezanost prica mogla postici skromnijom scenografijom i vecom blizinom glumaca, a onda, zbog toga, i preciznijim osvetljenjem (scena).

Sve u svemu, 2 sata i 45 minuta, koliko predstava traje, ukljucujuci pauzu, bila je previse za skoro trecinu sale. Nerazumljivo je zasto je pocetak predstave zakazan za 20:30. Predstava se zavrsila oko 00:30.

I bez obzir na trajanje, predstavi nije nedostajalo dinamike. Sta vise. Radnje je na pretek, mozda i previse, ali mi se cinilo da likovi nisu bas najbolje profilisani. Kao da nisu imali dovoljno prostora. Takodje mi se ucinilo da nije bas najbolje predstavljen odnos majke i cerke, glavnog lika u predstavi, cime cela prica gubi na dubini. Zbog toga, izmedju ostalog, nisam uspeo da se povezem sa likovima, a to je sigurno uticalo na ne bas povoljan prijem predstave.



2010. sam na Pozorju prisustvovao veoma dobrom izvodjenju „Barbelo, o psima i deci’, Gradskog dramskog kazalište "Gavella" iz Zagreb, ne znam kako sam propustio izdanja 2011 i 2012, a za ovu godinu mi ostaje da sacekam Frljicevu „Ministarku“ ili da skupim hrabrost za sest i po sati „Galeba“, SNP-a iz Novog Sada. Nesto mi govori, ma, znam da mi se ovogodisnji pobednik Pozorja, ’Zona Zamfirova’, Pozorista na Terazijama nece svideti.

Policy of Truth - Depeche Mode u Beogradu, 19.05.2013.

Depeche Mode su konacno stigli u Beograd. Proslo je skoro 20 (eh, 20!) godina od naseg poslednjeg susreta (’Devotional Tour’, Budimpesta, jul 1993.). Iako je, po meni, ’Songs of Faith and Devotion’ njihov najbolji album (mada mozemo polemisati da DM imaju vise najboljih albuma), cak ni tadasnji nastup nisam ubrajao u jedan od (naj)boljih koje sam video. Jos i danas se pitam da li je trebalo mozda da odem na U2 ’Zooropa Tour’ nastup, zakazan samo par dana pre DM. Mozda je trebalo da budem hrabar i odgledam oba. Al’ u to vreme, to se cinilo prakticno nemogucim.


Elem, ’Devotional Tour’ koncert jeste bio spektakularan u svakom smislu te reci: stage, video projekcije, ozvucenje, set-lista, naravno. Sva trojica: Dave, Martin i Andy su bili skroz u elementu, al’ ono sto je nedostajalo je bio bas, za koncert mozda najbitiniji, tzv. ’live’ element. Sve je zvucalo apsolutno kao da ste pustili CD, uz po neki neprepoznatljivi repetitivni intro ili extended mix . Mnogi vole takav nastup, cak vecina. Ja, pak, ocekujem uzbudjenja i iznenadjenja. Ocekujem da nam bend ili izvodjac prikazu sta zaista umeju kao umetnici. CD sam preslusao kod kuce.

Secajuci se koncerta u Budimpesti i utisaka koje sam imao gledajuci video snimke DM turneja odrzanih u medjuvremenu, krenuo sam na beogradski koncert bez velikih nadanja. Cak nisam ni kupio ’Fan pit’ karte, sto pak jesam uradio za prosli, otkazani, koncert, iako mi nadanja ni tada nisu bila prevelika. Nesto mi je govorilo da cu i ovoga puta od DM dobiti nesto slicno sto i prosli put, sada mozda malo umanjeno faktorom iznenadjenja video cudotvorca Anton Corbijn-a, kao i cinjenicom da su Dave, Martin i Andy ipak stariji 20 godina.

I bio sam u pravu. Iako je poslednji album DM mnogo bolji u odnosu na par prethodnih, koji su se isticali odsustvom hitova i prakticno introvertnoscu, mozda cak i lutanjem, set lista nije mogla biti spektakularna kao nekada. Nisam ocekivao ni ’The Greatest Hits’ listu, kojoj su se mnogi nadali posle ogromne medijske pompe i najave. DM su shvatili da njihovim godinama prilici nesto ozbiljnija i mracnija atmosfera i laganiji ritmovi. I priznajem, nije mi bilo dosadno kao kada sam gledao ’Touring the Angel’. A bilo je i iznenadjenja. Pretpostavljam da je malo ko ocekivao ’Black Celebration’ i ’A Question of Time’ koje su pored ocekivane ’Enjoy the Silence’ bile i najbrze pesme. Taman da se razdrma malo uspavana publika koja bas i ne voli male BPM. Ipak, znacajna je cinjenica da je odredjeni deo publike bio mladji od ’Black Celebration’ albuma, te su se, barem u mom okruzenju, nasli u cudu kada su pesme krenule, a pravi fanovi grleno pratili Dave-a.

Dave Gahan je apsolutno iznenadjenje i ove turneje. Posle toliko godina njegovo pevanje je sve bolje i bolje (barem ono sto sam cuo sa drugog seta zvucnika okruzen zaglusujucom bukom publike koja ga je pratila). Iako mu je kretanje donekle umanjeno, energija koju donosi ni malo nije. Svaka cast, Dave!

Martin nikada i nije bio nesto spreman za komunikaciju sa publikom, ali to uveliko nadoknadjuje svojim nezaboravnim izvodjenjima. Koliko bih samo voleo da ga gledam na nekom njegovom solo nastupu. Na koncertu u Budimpesti apsolutni highlight za mene je bilo izvodjenje ’Death’s Door’ (pred totalno zbunjenom budimpestanskom publikom, obzirom da se ovaj singl ne nalazi na DM izdanju, vec na fenomenalnom soundtrack-u Wenders-ovog ’Until the End of the World’), mada je cela kombinacija ’Condemnation’, ’Judas’ i ’Death’s Door’ apsolutno epohalana, nezaboravna, i cini se, neponovljiva.
I ovoga puta, Martinovi nastupi su bili aposlutni highlight, a pre svega ’Home’. Fantasticno je understatement.

Andy, onako udaljen u dnu stage-a, sa svojim sintizajzerom, nije ni pre 20 godina, a ni ovoga puta uspeo da dopre do publike, sto u principu nije bitno. Dave je taj koji vodi ceo koncert, master of ceremony.

Posle toliko godina, DM opet nastupaju bez pratecih vokala. Hrabro!

Onaj ko je, po mom skoromnom misljenju, podbacio je Anton Corbijn. Jeste da mu scenografija, tj. broj i polozaj ekrana nisu dali da se razmahne koliko ume, ali video radovi za ovu turneju su daleko ispod njegovog nivoa. Imao sam osecaj kao da ih je odradio u najbukvalnijem smislu te reci. Bio sam razocaran. A kako sam bio daleko pozicioniran, jedino mi je ostalo da na ekranima posmatram Dave-ovo kretanje i nastup.

Sve u svemu, iako ovo definitivno nije bio najspektakularniji koncert koji je Beograd video, kako su ga mnogi najavljivali, a kasnije i opisivali, vredelo je doci, videti i cuti ga. DM nisu razocarali, ali nisu ni iznenadili. Ostali su u granicama ocekivanja, barem mojih, da ne budem grub i kazem u granicama svojih mogucnosti.

Bravo za publiku, takodje. Izgleda da je Fan pit zaista bio popunjen fanovima, jer je huk koji je odande stizao do nas, nesto dalje pozicioniranih, bio na trenutke zadivljujuci, pa i zastrasujuci.

Set lista:

Intro

1.Welcome to My World, Delta Machine

2.Angel, Delta Machine

3.Walking in My Shoes, Songs of Faith and Devotion

4.Precious, Playing the Angel

5.Black Celebration, Black Celebration

6.Policy of Truth, Violator

7.Should Be Higher, Delta Machine

8.Barrel of a Gun (restarted twice), Ultra

9.Only When I Lose Myself (Sung by Martin), The Singles 86>98

10.When the Body Speaks (Sung by Martin), Exciter

11.Heaven, Delta Machine

12.Soothe My Soul, Delta Machine

13.A Pain That I'm Used To ('Jacques Lu Cont's Remix' version), Playing the Angel

14.A Question of Time, Black Celebration

15.Secret to the End, Delta Machine

16.Enjoy the Silence, Violator

17.Personal Jesus, Violator

18.Goodbye, Delta Machine

Encore:

19.Home (Acoustic), Ultra

20.Halo ('Goldfrapp Remix' version), Violator

21.Just Can't Get Enough, Speak and Spell

22.I Feel You, Songs of Faith and Devotion

23.Never Let Me Down Again, Music for the Masses