I dok se polako pripremam i nestrpljivo iskucejuem srpsku verziju “Price o Ronaldu, klovnu iz McDonald’s-a” (secate se moje prethodne recenzije), evo da zavrsim pricu o ovogodisnjem BITEF-u.
Ostao sam vam duzan za dve predstave:
“Jedna i druga”, Slovensko mladinsko gledališče, Ljubljana (Slovenija) –> Nije da sam bas uvek u pravu, ali kao sto napisah u nekom od prethodnih izvestaja, pozoriste nije bioskop. Hocu reci, ne gleda se pozorisna predstava u stranoj produkciji, na stranom jeziku, kao strani film. Jednostavan razlog: jos nisu pronasli nacin da titl smeste ispred scene. Zamisljam kako bi sjajno bilo da je titl u formi holograma, da je transparentan, a opet jasan za citanje. Ovako, kao u ovoj predstavi, titl je negde u zadnjem gornjem desnom uglu scene i zivo me interesuje da li su ljudi sa balkona i visih redova sale BDP-a uspeli da ga procitaju.
Ja, koji kao i imam neke slovenacke krvi, znam par slovenackih reci, sve sam uspeo da vidim, ali nisam uspeo da ispratim. Trebalo je izabrati: jako interesantna scenografija (obicna, ali inteligentno resena), odlicni glumci, komplikovana radnja ili prevod tamo negde iznad. Ugao vida oka nije dovoljno veliki da obuhvati projektovani tekst i scenu na kojoj se celom sirinom nesto desava. A da ne pricam kako teksta ima u ogromnim kolicinama i nije ni malo jednostavan. To su uglavnom razmisljanja na zivotne teme, odnos majka-cerka, odnos dve stare prijateljice koji je previse komplikovan da bi se ukratko opisao, ljubav, usamljenost, smisao zivota i sl. Pa kad titl prestane da prati izgovoren tekst, onda postaje zabavno …
Tekst Botha Straußa spada u one moderne ili post-moderne komade, prilicno komplikovane iz razloga mesanja tema, a rediteljskog mesanja nepovezanih scena koje na kraju u miksu imaju smisao. Ali, treba stici do kraja.
Tu su i muzicke i plesne numere, live instrumenti, sve, ipak rekao bih, u pokusaju dostizanja nivoa modernog i savremenog u zapadnom svetu. Najbolja paralela bila bi sa “Big in Bombay”. Ovde su razlicite scene spojene nemackim baladicama koje izvodi sredovecni gospodin u crnom ili belom taksu sve sa leptir masnom. Totalni kontrapunkt u odnosu na npr. scene svadje izmedju histericno-posesivne majke i ravnodusne cerke koja plete, zatim scene seksa izmedju cerke i njenog decka za koga se ispostavlja da imaju zajednickog oca (tu opet imamo diranje private parts, kao u “Prici o Ronaldu …”, ovoga puta u heteroseksualnom maniru i bez previse stida; Dodje mi da se zapitam da li je sada glavna fora da se muskarac, mozda cak i bespotrebno, obnazuje na sceni), i totalno filozofskih razgovora izmedju dve malopre pomenute sredovecne prijateljice koje su se nekada razisle zbog muskarca, opet malopre pomenutog zajednickog oca dvoje mladjahnih likova u predstavi. Komplikovano, a? Tu sam za dodatna objasnjenja. J
E, sad, kao da radnja/tekst i odnosi izmedju likova nisu dovoljno komplikovani, imamo i inspicijenta koji se slobodno seta po sceni u slucaju da nekome otkaze memorija, najavljivacicu scena (kao da cita nazive pojedinih poglavlja i opisuje mesto desavanja radnje), glumci se presvlace na samoj sceni i sami pomeraju i razmestaju elemente scenografije, a tu su i nekakvi post-moderni simboli: covek u frizideru, redjanje gipsanih figurica po vestackom travnjaku, veoma cudan vid rekeracije itd.
Sve u svemu, da zakljucim i olaksam vam ovo mucenje, ova predstava spada u jednu od onih sa post-modernim tekstom i zeljom da u relaizaciji bude ista takva, post-moderna. Posto realizacija ostaje uglavnom u domenu zelje, to bi bila moja osnovna zamerka. Nisam siguran da je slepo pracenje trendova zapadnih pozorista prava stvar. Ipak su te produkcije jako skupe. Ako nista drugo, trupe koje ih izvode su projekti, a ne stalne pozorisne trupe. Raznovrsnost kultura, podneblja i senzibiliteta koje clanovi takvih trupa doprinose predstavi cine ih, po mom misljenu, interesantnijim.
Ipak, jednu stvar sam ocekivao od Slovenskog Maldisnkog Gledalisca, a to sam i dobio: moderno, izazovno, eksperiment. Doduse, jos ce morati da porade na svemu tome ne bi li uspeli da sustignu zapadnoevropske produkcije. Mozda je kljucna rec: pare, a svi znamo kako je sa parama u kulturi.
“Ballet for Life”, Béjart Ballet Lausanne, Lozana (Švajcarska) -> Svi koji makar nesto znaju o baletu, narocito modernom, culi su za Maurice Béjart-a. Postoje ljudi i iz ove zemlje koji su se kod njega skolovali i igrali u njegovoj trupi. Ova predstava je, kako je BITEF najavio, jedno od njegovih najslavnijih živih ostvarenja (ja se nadam da su pogresili u proceni!). Béjart je ovu predstavu posvetio dvojici umetnika koji su umrli od „kuge našeg vremena” tj., SIDE (prim.aut.): svom dugogodišnjem igraču Jorge Donnu (1947-1992) i Freddy Mercury-ju (1946-1991), pevacu grupe Queen. Po muzici se to odmah moglo i provaliti: Freddy i Queen repertoar presecen na trenutke Mocartovim Rekvijemom, a bogami i po video radu negde pred kraj predstave koji na prilicno morbidan nacin predstavlja talenat pomenutog igraca.
Nema sta, predstava je grandiozna sa, cenim, 30-50 igraca, raskosnim Versace (designed by Donatela Versace) kostimima, interesantnim koreografskim resenjima i bogatom produkcijom. Ali, moram priznati da sam ocekivao vise. Prvo, koreografija, sem na momente, u solistickim deonicama, nije preterano komplikovana i skroz sam ubedjen da neki ljudi koje poznajem to isto mogu da odigraju, uz mozda par proba. Izbor pesama mi je takodje bio problematican, mada priznajem da je bilo par emotivnih momenata. Kombinacija sa Mocartovim Rekvijemom je krajnje nesrecno uradjena tako da mi je klasika ukomponovana u pop-rock izgledala kao predstava u predstavi, bez neke cvrsce veze. Nisam mogao da pronadjem nit predstave, but it’s only me.
Mozda sam ocekivao nesto drugacije. Mozda sam zeleo da budem oduvan idejama koreografa i virtuoznoscu igraca. Ovako, grupne scene su licile na slet, solo scene su cesto bile mesane i paralelno izvodjene, sto je na sceni SC, barem meni, bilo tesko da ispratim, sto je opet bilo potpuno frustrirajuce, jer sam hteo da uhvatim sve detalje. Muzika me bas nije ponela, sem na trenutke.
Napljuva se ja, ali cinjenica je da je ukupni utisak prilicno pozitivan, samo ne znam kako da vas ubedim u to.
Za kraj samo da dodam da smatram da se ova predstava ne uklapa u program BITEF-a, barem onoga kakvim ga ja poznajem, a cinjenica je da ga ne poznajem bas dobro.
Elem, nagrade su ipak dobile predstave koje nisam gledao (izvor: nadlanu.com):
Predstava "Galeb" u režiji Arpada Šilinga proglašena je za najbolju predstavu 40. BITEF-a, jednoglasnom odlukom festivalskog žirija, dok je publika kao svog favorita izglasala predstavu "Jezik zidova" Foruma za ples Baleta Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada (za mene iznenadjenje, prim.aut.)Predstava "Galeb" u izvođenju pozorišta "Kretakor" iz Budimpešte dobilo je festivalski Gran pri "Mira Trailović" za "postavku i izuzetnu rediteljsko-glumačku kreaciju" koja, pored ostalog, "potvrđuje Čehova kao našeg savremenika", naveo je žiri u odluci. (cuo sam kako je predstava zesce teska!, prim.aut.)Specijalna nagrada ovogodišnjeg BITEF-a pripala je predstavi "Samo izgleda da sam mrtav" pozorišta Hotel Pro Forma iz Kopenhagena, u režiji Kirsten Dehlholm. Publika BITEF-a je, posle "Jezika zidova" najveći broj glasova dodelila predstavama "Balet za život" Morisa Bežara (nisam bio upucen da se za ovu predstavu moglo glasati, prim.aut. )i "Cirkus istorija" u režiji Sonje Vukićević a u produkciji BITEF-a.Morisu Bežaru je pripala nagrada lista "Politike".
Sef me je primetio kako kucam ovu poruku i nesto prokomentarisao razrogacenih ociju. Nisam bas tacno cuo sta, ali svakako na temu duzine.
Zar ne mislite da je bilo dovoljno?
уторак, 8. децембар 2009.
Retro BITEF '06 (deo 2) - Happy Meal
Gladan, jedva cekam da odem na rucak, uz Radiohead/Thom Yorke-mozda je pravi trenutak da vam napisem nesto o drugoj predstavi koju sam gledao na BITEF-u. Slucajno ili ne, izgleda se, kada se prica o BITEF-u, uglavnom prica o predstavama koje sam ja izabrao. U to ime, vase nekomentarisanje mog prethodnog review-a shvaticu kao:”Oh, how weird!”
“Prica o ronaldu, klovnu iz McDonalds-a”, La Carnicería teatro, Madrid (Španija). Ne da je to bio samar, kako je to napisano na sajtu BITEF-a, nego SAMARCINA “malograđanskom pozorišnom ukusu i sistemu vrednosti”.
No da krenem od pocetka. Predstava je prvobitno najavljena za BITEF Teatar, da bi, kada sam ja kupovao karte, bila premestena na scenu FDU-a (nisam znao da takvo nesto i postoji), da bi, kako sam savim slucajno saznao u razgovoru sa koleginicom iz kancelarije na dan predstave, definitivno bila smestena na scenu Pionirskog grada, Sportsko rekreativnog centra Pionirski grad, kako ga sada zovu. Verujte, nista se nije promenilo od onda kada smo se tamo bezbrizno igrali kao deca na rekreativnim nastavima i izletima i gledali Radost Evrope i Minju Subotu iz onog kruznog amfitetatra. I upravo taj amfitetar me je radovao kao idealno mesto na kome se pozorisne predstave mogu odrzavati, posebno one malo pomerene, manjkavost forme, interakcija sa publikom i sl. Ali ne, organizator je morao da zasere, da izvinu sve fine dame i gospoda. U sred amfiteatra bila je podignuta skela sa stolicama koja je primala veoma ogranicen broj ljudi. Vecina mesta amfitetara su samim tim bila blokirana, jer se nista nije moglo sa njih videti od kosine skele. Mozda par poslednjih redova, ali, ispostavice se, to je bilo predaleko i preizolovano od onoga sto je predstava pruzala.
(Pauza od par dana i promena muzike –> DJ Kicks, Daddy G)
A i organizatori su bas morali da organizuju predstavu u tom Pionirskom gradu, Bogu iza tregera, mada nikad niasam bio jedan od onih razmazenih koji zahtevaju da im sve bude u centru ili extra dostupno. Hocu reci:”Ako bi mogli da se parkiramo u pozorisnu salu, to bi bilo fantasticno!”. Nego, kada kasnite i pokusavate da se probijete preko Banovog Brda, a pri tom naletite na radove u jedinoj ulici koja vodi od Brda do Kosutnjaka, malo popizdite. Pre svega zbog toga sto vas je organizator preko telefona ubedjivao da je sve dobro oznaceno, a ono em sto je mark, sto ne radi ulicno osvetljenje, sto tabli za Pionirski grad, a kamoli za BITEF NIGDE nema. I sto bih ja uostalom bio obavezan znati gde se nalazi i kako se dolazi do tog Pionirskog grada.
Elem, stigoh ja nekako, iako se svaki semafor trudio da me spreci u istom. I veliki protivnik parkiranja na zelenim povrsinama kakav sam, morao sam to da ucinim, jer drugog izbora nije bilo.
Na ulazu u dvoranu odmah sam primetio promenu publike u odnosu na proslu predstavu. Sada su se tu nasli, pa recimo, REX ekipa (secate se Ring Ring pisanija?) uz koju zalutalu bakicu. I ne mislim da je stvar u predstavi, jer ni “Big in Bombay” nije bas populistickog karaktera, vec:”Ko ce bre da se smara do Kosutnjaka? I da moja fina guza trne u onim plasticnim stolicama? NE! NIKAKO!!!”
Dok sam cekao da nas puste u salu prosto nisam mogao da se otrgnem poredjenju onoga sto sam nekada ziveo u ovom prostoru i onoga sto me je sada cekalo. A bio sam siguran da to nikako nece imati veze sa detinjom nevinoscu i bezbriznoscu. O, kako sam samo bio u pravu!
A sta se, u stvari, desava u predstavi? Uopste ne znam odakle da pocnem. Preporucio bih vam je, ali sam siguran da bi me neki zesce popljuvali. Ne zbog sadrzaja, vec zbog forme. I upravo je forma ono sto me sprecava da opisem ono sto sam te veceri video. Verujem da bi malo vas bilo odusevljeno polivanjem golisavih muskih tela mlekom, sokovima i ko zna jos kakvim tekucinama, i valjanjem, ala koprcanje riba na suvom, po sceni, pa zatim predstavljanjem svog porodicnog stabla pomocu plasticnog izmeta (onaj nalik pscem na pariskim ulicama, nekada vlasnistvo doge ili vucjaka u najmnaju ruku), razbacivanjem svih vrsta namirnica (prasak, kiseli krastavci, paradajz, cips, coca-cola, i ostala roba siroke potrisnje) po sceni sto bas i ne prija culu mirisa, zavlacenjem creva u donju ves, da ne kazem rekt**** i sipanjem coca-cole kroz isto, blasfemicnim aktovima seksa (ne zbaoravite, na sceni su samo muskarci) i diranjem private parts, … I tako bih veovatno mogao u nedogled, ali mislim da vam i je ovo dovoljno da shvatite atmosferu. A atmosfera mozda i jeste kljucna rec za ovu predstavu. Prosto je neverovatno kako nas reditelj, kao na rollercoaster-u, podize u visine dobrog raspolozenja i humora, samo da bi nas trenutak kasnije pustio da nezadzrivo srljamo ka samom dnu. A sve propraceno fantasticnom muzikom koja se krece od cheesy hitica, preko techno-a ka totalnom eksperimentu ala Plastikman ili minimalisticki industrial. I taman kada ti se ucini da je bas zabavno, neocekivanim obrtom shvatas da, u stvari, postoji druga strana – The Dark Side.
Naravno da McDonalds ovde predstavlja sliku potrosackog drustva i olicenje svega vestackog i ready-made za mase koje samo grabe ne razmisljajuci sta je u stvari u tom Happy Meal-u. Svaki od trojce glumaca nam prica svoju vezu sa McDonalds-om, bilo da je to upoznavanje sa seksom, beg od roditeljskog zlostavljanja ili nesto slicno, a pored toga mi ucimo kako je Argentina politickom korupcijom dovedena do dna (izgleda light-motiv ovogodisnjeg BITEF-a), kako crtani film u kome petao besomucno i bez razloga batina zbunjenog psa uce americku decu obrascima ponasanja, zasto je americka administracija najgresnija (kao da to vec ne znamo?) i jos mnogo toga o necemu sto smo, velika je verovatnoca, vec videli, ali nikada na takav nacin nismo razmisljali o tome. Ima tu i mnogo interakcije koja ponekad zbunjuje i dosta improvizacije.
Da, gorak ukus u ustima ostaje posle ove predstave koja se zavrsava snimcima Ronalda, klovnova iz McDonaldsa, koji na rostiljima predano spremaju knjige velikana svetske knjizevnosti i serviraju ih sebi uz kecap, majonez i senf. Strange, a? Mozda i ne toliko.
Sve u svemu, ova predstava ce se pamtiti, sto zbog na trenutke neizdrzivog mirisa/smrada, brutalnih slika i scena, ali ponajvise zbog hrabrog i beskompromisnog cackanja po mozgu gledalaca. Posle nje ne mozete ostati ravnodusni, osim ako nemate mozga. Taj intelektualni izazov, sposobnost autora da vas zaintrigira temama za koje ste mislili da su tako jasno definisane i odavno utemeljene u opste prihvacene drustvene okvire, te im stoga ne treba pridavati neku vecu paznju sem konstatovanja, to mi se dopalo. Ono sto mi se mozda nije dopalo je bas taj into face stav i prenaglaseno brutalan, na trenutke preterano vulgaran, nacin pristup temama. OK, mozda nisam navikao, mozda ne zelim da stvari ogolim bas do kraja. A spanci su mu ga dali bas do kr(j)aja!
Budite hrabri i pogledajte ovu predstavu ako vam se ikada ukaze prilika. Mala napomena: nemojte sesti u prva dva reda. Samo oni koji odu saznace zasto!
“Prica o ronaldu, klovnu iz McDonalds-a”, La Carnicería teatro, Madrid (Španija). Ne da je to bio samar, kako je to napisano na sajtu BITEF-a, nego SAMARCINA “malograđanskom pozorišnom ukusu i sistemu vrednosti”.
No da krenem od pocetka. Predstava je prvobitno najavljena za BITEF Teatar, da bi, kada sam ja kupovao karte, bila premestena na scenu FDU-a (nisam znao da takvo nesto i postoji), da bi, kako sam savim slucajno saznao u razgovoru sa koleginicom iz kancelarije na dan predstave, definitivno bila smestena na scenu Pionirskog grada, Sportsko rekreativnog centra Pionirski grad, kako ga sada zovu. Verujte, nista se nije promenilo od onda kada smo se tamo bezbrizno igrali kao deca na rekreativnim nastavima i izletima i gledali Radost Evrope i Minju Subotu iz onog kruznog amfitetatra. I upravo taj amfitetar me je radovao kao idealno mesto na kome se pozorisne predstave mogu odrzavati, posebno one malo pomerene, manjkavost forme, interakcija sa publikom i sl. Ali ne, organizator je morao da zasere, da izvinu sve fine dame i gospoda. U sred amfiteatra bila je podignuta skela sa stolicama koja je primala veoma ogranicen broj ljudi. Vecina mesta amfitetara su samim tim bila blokirana, jer se nista nije moglo sa njih videti od kosine skele. Mozda par poslednjih redova, ali, ispostavice se, to je bilo predaleko i preizolovano od onoga sto je predstava pruzala.
(Pauza od par dana i promena muzike –> DJ Kicks, Daddy G)
A i organizatori su bas morali da organizuju predstavu u tom Pionirskom gradu, Bogu iza tregera, mada nikad niasam bio jedan od onih razmazenih koji zahtevaju da im sve bude u centru ili extra dostupno. Hocu reci:”Ako bi mogli da se parkiramo u pozorisnu salu, to bi bilo fantasticno!”. Nego, kada kasnite i pokusavate da se probijete preko Banovog Brda, a pri tom naletite na radove u jedinoj ulici koja vodi od Brda do Kosutnjaka, malo popizdite. Pre svega zbog toga sto vas je organizator preko telefona ubedjivao da je sve dobro oznaceno, a ono em sto je mark, sto ne radi ulicno osvetljenje, sto tabli za Pionirski grad, a kamoli za BITEF NIGDE nema. I sto bih ja uostalom bio obavezan znati gde se nalazi i kako se dolazi do tog Pionirskog grada.
Elem, stigoh ja nekako, iako se svaki semafor trudio da me spreci u istom. I veliki protivnik parkiranja na zelenim povrsinama kakav sam, morao sam to da ucinim, jer drugog izbora nije bilo.
Na ulazu u dvoranu odmah sam primetio promenu publike u odnosu na proslu predstavu. Sada su se tu nasli, pa recimo, REX ekipa (secate se Ring Ring pisanija?) uz koju zalutalu bakicu. I ne mislim da je stvar u predstavi, jer ni “Big in Bombay” nije bas populistickog karaktera, vec:”Ko ce bre da se smara do Kosutnjaka? I da moja fina guza trne u onim plasticnim stolicama? NE! NIKAKO!!!”
Dok sam cekao da nas puste u salu prosto nisam mogao da se otrgnem poredjenju onoga sto sam nekada ziveo u ovom prostoru i onoga sto me je sada cekalo. A bio sam siguran da to nikako nece imati veze sa detinjom nevinoscu i bezbriznoscu. O, kako sam samo bio u pravu!
A sta se, u stvari, desava u predstavi? Uopste ne znam odakle da pocnem. Preporucio bih vam je, ali sam siguran da bi me neki zesce popljuvali. Ne zbog sadrzaja, vec zbog forme. I upravo je forma ono sto me sprecava da opisem ono sto sam te veceri video. Verujem da bi malo vas bilo odusevljeno polivanjem golisavih muskih tela mlekom, sokovima i ko zna jos kakvim tekucinama, i valjanjem, ala koprcanje riba na suvom, po sceni, pa zatim predstavljanjem svog porodicnog stabla pomocu plasticnog izmeta (onaj nalik pscem na pariskim ulicama, nekada vlasnistvo doge ili vucjaka u najmnaju ruku), razbacivanjem svih vrsta namirnica (prasak, kiseli krastavci, paradajz, cips, coca-cola, i ostala roba siroke potrisnje) po sceni sto bas i ne prija culu mirisa, zavlacenjem creva u donju ves, da ne kazem rekt**** i sipanjem coca-cole kroz isto, blasfemicnim aktovima seksa (ne zbaoravite, na sceni su samo muskarci) i diranjem private parts, … I tako bih veovatno mogao u nedogled, ali mislim da vam i je ovo dovoljno da shvatite atmosferu. A atmosfera mozda i jeste kljucna rec za ovu predstavu. Prosto je neverovatno kako nas reditelj, kao na rollercoaster-u, podize u visine dobrog raspolozenja i humora, samo da bi nas trenutak kasnije pustio da nezadzrivo srljamo ka samom dnu. A sve propraceno fantasticnom muzikom koja se krece od cheesy hitica, preko techno-a ka totalnom eksperimentu ala Plastikman ili minimalisticki industrial. I taman kada ti se ucini da je bas zabavno, neocekivanim obrtom shvatas da, u stvari, postoji druga strana – The Dark Side.
Naravno da McDonalds ovde predstavlja sliku potrosackog drustva i olicenje svega vestackog i ready-made za mase koje samo grabe ne razmisljajuci sta je u stvari u tom Happy Meal-u. Svaki od trojce glumaca nam prica svoju vezu sa McDonalds-om, bilo da je to upoznavanje sa seksom, beg od roditeljskog zlostavljanja ili nesto slicno, a pored toga mi ucimo kako je Argentina politickom korupcijom dovedena do dna (izgleda light-motiv ovogodisnjeg BITEF-a), kako crtani film u kome petao besomucno i bez razloga batina zbunjenog psa uce americku decu obrascima ponasanja, zasto je americka administracija najgresnija (kao da to vec ne znamo?) i jos mnogo toga o necemu sto smo, velika je verovatnoca, vec videli, ali nikada na takav nacin nismo razmisljali o tome. Ima tu i mnogo interakcije koja ponekad zbunjuje i dosta improvizacije.
Da, gorak ukus u ustima ostaje posle ove predstave koja se zavrsava snimcima Ronalda, klovnova iz McDonaldsa, koji na rostiljima predano spremaju knjige velikana svetske knjizevnosti i serviraju ih sebi uz kecap, majonez i senf. Strange, a? Mozda i ne toliko.
Sve u svemu, ova predstava ce se pamtiti, sto zbog na trenutke neizdrzivog mirisa/smrada, brutalnih slika i scena, ali ponajvise zbog hrabrog i beskompromisnog cackanja po mozgu gledalaca. Posle nje ne mozete ostati ravnodusni, osim ako nemate mozga. Taj intelektualni izazov, sposobnost autora da vas zaintrigira temama za koje ste mislili da su tako jasno definisane i odavno utemeljene u opste prihvacene drustvene okvire, te im stoga ne treba pridavati neku vecu paznju sem konstatovanja, to mi se dopalo. Ono sto mi se mozda nije dopalo je bas taj into face stav i prenaglaseno brutalan, na trenutke preterano vulgaran, nacin pristup temama. OK, mozda nisam navikao, mozda ne zelim da stvari ogolim bas do kraja. A spanci su mu ga dali bas do kr(j)aja!
Budite hrabri i pogledajte ovu predstavu ako vam se ikada ukaze prilika. Mala napomena: nemojte sesti u prva dva reda. Samo oni koji odu saznace zasto!
Retro BITEF '06 (deo 1)
Pravo je cudo kako Lufthansa uspeva da odrzi tako visok nivo na svojim letovima: mlada posada aviona, skroman ali veoma ukusan obrok uz, zamilsite, Twix!, neocekivano veliki razmak izmedju sedista, novi, modernizovani i pre svega ultra cisti avioni, kondenzovan vazduh koji se kao para ubacuje u avion u toku uzletanja, mada ne mogu a da ne priznam da je osecaj malo strange posle svih onih americkih filmova u kojima beli gasovi koji izlaze kroz nevidljive otvore ventilacije i nisu bas svez vazduh. I tako sve na note dok ne stignete na let ka domacoj, tj. srpskoj destinaciji.
E onda, Srbi, za koje su reci pristojno, diskretno, javno mesto i ponasanje kao opsti pojam nepoznate reci, pocinju da pokazuju sve nase i nama tako dobro poznate osobine. Nije da generalizujem, ali mi Srbi … J (ko zna, zna). Kapiram da neko ko je ostvario neki uspeh, ima zelju da to i proslavi. Ali, HELLO!, Pecanje nije kosarka!!! Uostalom, da li je pecanje uopste sport, ili da ga zovemo sportsko pecanje pa da se tripujemo kako jeste? i da ste barem osvojili zlato, nego srebrnu medalju, u sve nekakve tri kategorije (opa, i naucih nesto!). Dakle, bio sam prinudjen da :”SRBIJA!” slusam od Frankfurta do Beograda, a uz to i :”Vaser bite!” (trebalo bi da napisem na cirilici, bilo bi autenticnije) i ko zna sta jos. Nabacio sam svoj MP3 player ne bi li se izolovao od tog izliva bahatosti, nevaspitanja i prostakluka. I posle se pitamo … Ma nema veze. Vrhunac su trubaci na aerodromu. PLEEEASE!!!
Ima bre nesto u tom Parizu, iz koga sam se upravo vratio. Samo kad se setim kako sam sarkasticno komentarisao svaki hvalospev na racun tog grada. Imao sam priliku da ga dozivim na vise nacina i u vise navrata do sada, ali ovoga puta nekako lokalnije, ako tako mogu da se izrazim, zahvaljujuci nasim lokalcima (B&K HVALA!!!). I mozda u prvom trenutku i nisam bas shvatao potrebu za vise nego polucasovnim cekanjem na brunch i to samo da bi se prakticno nekom selo u krilo i tom istom dozvolilo da jede iz vaseg tanjira, bas kao i u svakom drugom très chic dinning mestu. Pri tome se cekanje takodje ponavlja i na tim ostalim très chic mestima. Cekanje, cekanje, cekanje. Cekanje u redu za restoran, u redu za galeriju, u redu za muzej, u redu za metro, u redu za TGV, aaaaaa! … Da, to bi bila prva reakcija. A, kasnije shvatis da je sve to deo rituala, ili da ga ogolim do koske, deo realnosti. I nenako se naviknes, dok si samo u prolazu valjda, dok od onih stalno naseljenih cujem da to bas i nije tako zabavno na duze staze.
Elem, nije mi bila namera da pisem o Parizu (Uostalom da li je to uopste potrebno?), o setnji kroz opusteni Marais u kome je nemoguce ostati neodmeren od strane blejaca po kaficima, o nacinu na koji samo Francuzi umeju da serviraju hranu, o tom neprocenjivom bogatstvu po galerijama i muzejima, o novootkrivenim savrsenim kreacijama mladih kreatora u Les Halles, u kojima se neki pocesto i izgube, o raznovrsnsoti prodavnica posle koje ti dodje samo da places kada se vratis u Beograd i shvatis koliko si vremena izgubio trudeci se da nadjes onu savrsenu stvar koju si upravo video u par varijanti i na par mesta u jednoj opustenoj setnji Parizom, o … Ovaj, da, kao sto rekoh, nisam imao nameru da pisem o tome.
“Big in Bombay”, Dorkypark, Berlin. Da, o tome sam hteo da pisem. Poceo je BITEF 2006. I posle proslogodisnjeg odusevljenja predstavom “Just for Show” DV8 teatra, koja je i dalje za mene na visokom prvom mestu pozorisnih predstava koje sam gledao (a nije dzabe dobila i nagradu publike i specijalnu nagradu zirija na pomenutom festivalu), ove godine sam se odvazio i uzeo karte za cak cetiri predstave. Sve su uglavnom koreodrame, jer kao sto je vec i ova predstava, “Big in Bombay”, pokazala tesko je u pozoristu pratiti nesto sto nije na jeziku koji ne razumes, cak iako postoji titl. On je ipak ili suvise visoko ili suvise po strani. Cinjenica, pozoriste nije bioskop. Jedino nisam odoleo Slovenskom Mladinskom Gledaliscu, a videcemo kako ce to proci.
“Big in Bombay” definitivno spada u grupu modernih predstava, citaj nema jasnu radnju, likovi nisu jednoznacno odredjeni, hocu reci glumci menjaju uloge u toku predstave, ima dosta igrackih delova, ili k’o sto bi cak i u samoj predstavi jedan lik zavapio:”Oh, I just can’t stand this modern dance any more!”, i sve u svemu predstavlja jednu formu haosa.
Da, definitivno haos! Rasulo, bolje receno. Besmisao!
Ma daj, iskuliraj. Haos, rasulo, besmisao, paranoja, trash i jesu teme. I kao sto je “cenjeni” g-din Medenica rekao, svako moze percipirati predstavu na svoj nacin. Uostalom, znam sta hoces da kazes. Predstava, dramaturski posmatrano, mora da ima uvod, razradu i zakljucak, da ne kazem radnju. I to je takav klise! Nije sve u percipiranju radnje i jasnim i logicki povezanim akcijama glavnih likova. Za neke predstave je bitan utisak koji imas dok je gledas, i mozda vaznije, onaj koji ti ostaje posle nje, kada malo razmislis, ako se time uopste bavis. Mnogi bi hteli da im se sve nacrta!
Ma, daj! Kakav utisak? Kakav smisao? Gde je smisao u sceni gde se u jednom trenutku na jednom kraju pozornice kresu ko ludi, na drugom imas brutalno ubistvo VISE PUTA, dok na trecem neko peva i igra u skoro spiritualnom zanosu? Pa bollywood-ske koreografije na hitove 80-tih. Please? Pa te perike, kostimi, kao neko je bas ulozio svoj intelekt u to. Ma nemoj! I kao malo govorimo nemacki (hajde, logicno je, trupa je iz Nemacke), pa onda engleski, a tu i tamo arapski i hebrejski. Ajde sto su pored toga pesme jos na spanksom i portugalskom. OK, odlican bend i live musica u toku predstave. “Ne me quitte pas” (nekako sam licno vezan za tu pesmu) na nemackom. Skroz OK. Moze.
Uopste nisam siguran da ova rasprava ima smisla, ali ajde da se potrudim. Znam da ces reci da se totalno foliram i filozofiram, ali ja stvarno mislim da je glavni kvalitet ove predstave Utisak (sa velikim U). Ako ti u postavljenoj cekaonici na sceni nisi prepoznao svakidasnji javni prostor, u kome se bilo kome moze desiti stvarno bilo sta, ako te ta cekaonica ne asocira na danasnji svet ispunjen haosom i bizarnoscu koji su ovde na sceni samo kondenzovani i lokalizovani u prostoru, ja ne bih znao sta da ti kazem. Ako nisi provalio da sam kasting glumaca razlicitih drzavnosti, maternjih jezika, religijskih ubedjenja dorpinosi prethodno istaknutom … I zasto predstave moraju da se igraju po tekstovima ranije napisanim? Zasto se direktno ne bi govorilo o nekoj temi?
Ma, da. Skroz je “cool” da u jednom trenutku cujemo citavu politicko-istorisjku situaciju u Argentini sazetu u 5 min, socijalizam vs. komunizam vs. korupcija, pa ko stigne da procita titl i isprati sta se desava na sceni SUPER!; pa onda slusamo pljuvanje po Disneyland-u, kao:”Zar niste primetili kako nikad ne vidite odakle se pojavlju zabavljaci u Disneyland-u i cistaci? Citav rad Disneyland-a zasniva se funkcionisanju podzemnog sveta ispod njega u kome zive radnici i zabavljaci … bla, bla, bla” What da f**k!? I sta, vozaci taksija su ludi? Pa, znali smo to. I koga jos interesuje to sto je intimni odnos izmedju tebe i tvoje macke remetilo elektricno polje frizidera, pa si resila da ga zamenis novim? I sada ste bolje? Bozanstveno!!!
OK, OK. Vidim da ovo nema smisla. I zato necu mnogo duziti. Ali moram da kazem da je uvek osvezenje videti nesto novo, a sto da ne i drugacije, drugacije glumce. Prosto je neverovatno sta su sve ovi mogli. Cas sviraju neki instrument, cas igraju, cas izgovaraju dramski tekst, cas pevaju uz prastece gitare. Pitam se da li bi nasi mogli takvo nesto. Pa onda ti hitovi 80-tih. Ja ih volim:. “Gold” Spandau Ballet, “Im Nin Alu” Ofra Haza i sl. I skroz simpaticne koreografije. Ima neceg ironicnog u tome sto su tako komicne. Cuo si da su u Bollywood-u jos odavno ubacivali scene terorizma pracene plesnim tackama ne bi li navikli narod na surovu realnost tadasnje Indije. Znas, sa druge strane, kako americka administracija drzi svoj narod u stalnom strahu dajuci im istovremeno prividni utisak sigurnosti.
A onda, natrag na predstavu, solo tacke posle kojih ne mozes da ne tapses, a ja to tako ne volim da radim u sred perdstave. Ovi su to zasluzili, kao i pet izlazaka na bis posto su propisno isprskani u vestackoj kisi i na vestackom vetru na samom, totalno haosnom, kraju predstave. Ako nista drugo, moras im priznati trud i talenat.
Ma trudili su se, OK. Mozda malo i previse. Al’ ajd’ da vidimo sta nas dalje ceka. Valjda nesto normalnije.
Cuj, cisto sumnjam, jer ovo je ipak BITEF. Ipak, ako ce ti biti lakes, “Just for show” i dalje ostaje predstava broj jedan za mene, a ovu mozda mogu da svrstam negde uz “Alisu”, na nesto visem nivou, doduse.
“Just for Show” rules!
E onda, Srbi, za koje su reci pristojno, diskretno, javno mesto i ponasanje kao opsti pojam nepoznate reci, pocinju da pokazuju sve nase i nama tako dobro poznate osobine. Nije da generalizujem, ali mi Srbi … J (ko zna, zna). Kapiram da neko ko je ostvario neki uspeh, ima zelju da to i proslavi. Ali, HELLO!, Pecanje nije kosarka!!! Uostalom, da li je pecanje uopste sport, ili da ga zovemo sportsko pecanje pa da se tripujemo kako jeste? i da ste barem osvojili zlato, nego srebrnu medalju, u sve nekakve tri kategorije (opa, i naucih nesto!). Dakle, bio sam prinudjen da :”SRBIJA!” slusam od Frankfurta do Beograda, a uz to i :”Vaser bite!” (trebalo bi da napisem na cirilici, bilo bi autenticnije) i ko zna sta jos. Nabacio sam svoj MP3 player ne bi li se izolovao od tog izliva bahatosti, nevaspitanja i prostakluka. I posle se pitamo … Ma nema veze. Vrhunac su trubaci na aerodromu. PLEEEASE!!!
Ima bre nesto u tom Parizu, iz koga sam se upravo vratio. Samo kad se setim kako sam sarkasticno komentarisao svaki hvalospev na racun tog grada. Imao sam priliku da ga dozivim na vise nacina i u vise navrata do sada, ali ovoga puta nekako lokalnije, ako tako mogu da se izrazim, zahvaljujuci nasim lokalcima (B&K HVALA!!!). I mozda u prvom trenutku i nisam bas shvatao potrebu za vise nego polucasovnim cekanjem na brunch i to samo da bi se prakticno nekom selo u krilo i tom istom dozvolilo da jede iz vaseg tanjira, bas kao i u svakom drugom très chic dinning mestu. Pri tome se cekanje takodje ponavlja i na tim ostalim très chic mestima. Cekanje, cekanje, cekanje. Cekanje u redu za restoran, u redu za galeriju, u redu za muzej, u redu za metro, u redu za TGV, aaaaaa! … Da, to bi bila prva reakcija. A, kasnije shvatis da je sve to deo rituala, ili da ga ogolim do koske, deo realnosti. I nenako se naviknes, dok si samo u prolazu valjda, dok od onih stalno naseljenih cujem da to bas i nije tako zabavno na duze staze.
Elem, nije mi bila namera da pisem o Parizu (Uostalom da li je to uopste potrebno?), o setnji kroz opusteni Marais u kome je nemoguce ostati neodmeren od strane blejaca po kaficima, o nacinu na koji samo Francuzi umeju da serviraju hranu, o tom neprocenjivom bogatstvu po galerijama i muzejima, o novootkrivenim savrsenim kreacijama mladih kreatora u Les Halles, u kojima se neki pocesto i izgube, o raznovrsnsoti prodavnica posle koje ti dodje samo da places kada se vratis u Beograd i shvatis koliko si vremena izgubio trudeci se da nadjes onu savrsenu stvar koju si upravo video u par varijanti i na par mesta u jednoj opustenoj setnji Parizom, o … Ovaj, da, kao sto rekoh, nisam imao nameru da pisem o tome.
“Big in Bombay”, Dorkypark, Berlin. Da, o tome sam hteo da pisem. Poceo je BITEF 2006. I posle proslogodisnjeg odusevljenja predstavom “Just for Show” DV8 teatra, koja je i dalje za mene na visokom prvom mestu pozorisnih predstava koje sam gledao (a nije dzabe dobila i nagradu publike i specijalnu nagradu zirija na pomenutom festivalu), ove godine sam se odvazio i uzeo karte za cak cetiri predstave. Sve su uglavnom koreodrame, jer kao sto je vec i ova predstava, “Big in Bombay”, pokazala tesko je u pozoristu pratiti nesto sto nije na jeziku koji ne razumes, cak iako postoji titl. On je ipak ili suvise visoko ili suvise po strani. Cinjenica, pozoriste nije bioskop. Jedino nisam odoleo Slovenskom Mladinskom Gledaliscu, a videcemo kako ce to proci.
“Big in Bombay” definitivno spada u grupu modernih predstava, citaj nema jasnu radnju, likovi nisu jednoznacno odredjeni, hocu reci glumci menjaju uloge u toku predstave, ima dosta igrackih delova, ili k’o sto bi cak i u samoj predstavi jedan lik zavapio:”Oh, I just can’t stand this modern dance any more!”, i sve u svemu predstavlja jednu formu haosa.
Da, definitivno haos! Rasulo, bolje receno. Besmisao!
Ma daj, iskuliraj. Haos, rasulo, besmisao, paranoja, trash i jesu teme. I kao sto je “cenjeni” g-din Medenica rekao, svako moze percipirati predstavu na svoj nacin. Uostalom, znam sta hoces da kazes. Predstava, dramaturski posmatrano, mora da ima uvod, razradu i zakljucak, da ne kazem radnju. I to je takav klise! Nije sve u percipiranju radnje i jasnim i logicki povezanim akcijama glavnih likova. Za neke predstave je bitan utisak koji imas dok je gledas, i mozda vaznije, onaj koji ti ostaje posle nje, kada malo razmislis, ako se time uopste bavis. Mnogi bi hteli da im se sve nacrta!
Ma, daj! Kakav utisak? Kakav smisao? Gde je smisao u sceni gde se u jednom trenutku na jednom kraju pozornice kresu ko ludi, na drugom imas brutalno ubistvo VISE PUTA, dok na trecem neko peva i igra u skoro spiritualnom zanosu? Pa bollywood-ske koreografije na hitove 80-tih. Please? Pa te perike, kostimi, kao neko je bas ulozio svoj intelekt u to. Ma nemoj! I kao malo govorimo nemacki (hajde, logicno je, trupa je iz Nemacke), pa onda engleski, a tu i tamo arapski i hebrejski. Ajde sto su pored toga pesme jos na spanksom i portugalskom. OK, odlican bend i live musica u toku predstave. “Ne me quitte pas” (nekako sam licno vezan za tu pesmu) na nemackom. Skroz OK. Moze.
Uopste nisam siguran da ova rasprava ima smisla, ali ajde da se potrudim. Znam da ces reci da se totalno foliram i filozofiram, ali ja stvarno mislim da je glavni kvalitet ove predstave Utisak (sa velikim U). Ako ti u postavljenoj cekaonici na sceni nisi prepoznao svakidasnji javni prostor, u kome se bilo kome moze desiti stvarno bilo sta, ako te ta cekaonica ne asocira na danasnji svet ispunjen haosom i bizarnoscu koji su ovde na sceni samo kondenzovani i lokalizovani u prostoru, ja ne bih znao sta da ti kazem. Ako nisi provalio da sam kasting glumaca razlicitih drzavnosti, maternjih jezika, religijskih ubedjenja dorpinosi prethodno istaknutom … I zasto predstave moraju da se igraju po tekstovima ranije napisanim? Zasto se direktno ne bi govorilo o nekoj temi?
Ma, da. Skroz je “cool” da u jednom trenutku cujemo citavu politicko-istorisjku situaciju u Argentini sazetu u 5 min, socijalizam vs. komunizam vs. korupcija, pa ko stigne da procita titl i isprati sta se desava na sceni SUPER!; pa onda slusamo pljuvanje po Disneyland-u, kao:”Zar niste primetili kako nikad ne vidite odakle se pojavlju zabavljaci u Disneyland-u i cistaci? Citav rad Disneyland-a zasniva se funkcionisanju podzemnog sveta ispod njega u kome zive radnici i zabavljaci … bla, bla, bla” What da f**k!? I sta, vozaci taksija su ludi? Pa, znali smo to. I koga jos interesuje to sto je intimni odnos izmedju tebe i tvoje macke remetilo elektricno polje frizidera, pa si resila da ga zamenis novim? I sada ste bolje? Bozanstveno!!!
OK, OK. Vidim da ovo nema smisla. I zato necu mnogo duziti. Ali moram da kazem da je uvek osvezenje videti nesto novo, a sto da ne i drugacije, drugacije glumce. Prosto je neverovatno sta su sve ovi mogli. Cas sviraju neki instrument, cas igraju, cas izgovaraju dramski tekst, cas pevaju uz prastece gitare. Pitam se da li bi nasi mogli takvo nesto. Pa onda ti hitovi 80-tih. Ja ih volim:. “Gold” Spandau Ballet, “Im Nin Alu” Ofra Haza i sl. I skroz simpaticne koreografije. Ima neceg ironicnog u tome sto su tako komicne. Cuo si da su u Bollywood-u jos odavno ubacivali scene terorizma pracene plesnim tackama ne bi li navikli narod na surovu realnost tadasnje Indije. Znas, sa druge strane, kako americka administracija drzi svoj narod u stalnom strahu dajuci im istovremeno prividni utisak sigurnosti.
A onda, natrag na predstavu, solo tacke posle kojih ne mozes da ne tapses, a ja to tako ne volim da radim u sred perdstave. Ovi su to zasluzili, kao i pet izlazaka na bis posto su propisno isprskani u vestackoj kisi i na vestackom vetru na samom, totalno haosnom, kraju predstave. Ako nista drugo, moras im priznati trud i talenat.
Ma trudili su se, OK. Mozda malo i previse. Al’ ajd’ da vidimo sta nas dalje ceka. Valjda nesto normalnije.
Cuj, cisto sumnjam, jer ovo je ipak BITEF. Ipak, ako ce ti biti lakes, “Just for show” i dalje ostaje predstava broj jedan za mene, a ovu mozda mogu da svrstam negde uz “Alisu”, na nesto visem nivou, doduse.
“Just for Show” rules!
Пријавите се на:
Постови (Atom)