Maketa logora pokriva citavu scenu, a (ono sto cemo zvati) glumci setaju izmedju zgrada, ograda od bodljikave zice, gasnih komora pomerajuci lutkice i snimajuci. Koriste minijaturne kamere (velicine zrna graska na kraju nekakvog kabla) sa kojih se slika projektuje na platno koje je razvuceno u dnu scene.
I OK, sve je to lepo, zanimljivi su ti uglovi snimanja, nacin na koji gledalac prati predstavu, ali nedostaju, cini mi se, neki osnovni elementi koju bi predstavu cinili predstavom. Ne kazem da su radnja i scenario u predstavi obavezni, ne kazem ni da je prisustvo glumca, barem ne vidljivo prisustvo, obavezno, ali... Prosto ne znam. Ovo je izgledalo kao demonstacija pravljenja animiranog filma uzivo. Zaista! Scene su dobro zamisljene, (nazovi) glimci su zaista vesti sa kamerom i sve to izgeleda zanimljivo na platnu. Ipak, ne razumem poentu svega ovoga, sem podsecanja na hororne stvari koje su se desavale u toku II Svetskog Rata. Mozda je nekome i samo to dovoljan razlog za postojanje ove predstave. Meni nije.
Moram prizanti da mi je jako cudno da na BITEF-u glavnu nagradu dobije neka domaca predstava. I da, ja mislim da svojim kvalitetom nase predstave ne mogu da dostignu inostrane. I to ne zbog toga sto smo mi manje pametni ili mastoviti ili imamo slabije ideje i sposobnost realizacije. Ne. Problem je u ogranicavajucem materijalnom faktoru. Za realizaciju dobre, da ne kazem breaktrough predstave, bitefovske predstave, potreban je novac. OK, ponekad je genijalnost dovoljna.
Ipak, nekim cudom, ove godine Gran pri BITEF-a dodeljen je predstavi „Sanjari“, JDP, Srbija. Ova predstava nije usla u moj uzi izbor za gledanje i to samo iz razloga sto se ona daje na aktuelnom repertoaru JDP-a. Za nju, dakle, ima vremena. Pogledacu je, pa mozda nesto i napisem.
Posle kraceg razmisljanja i razgovora sa ljubaznom gospodjicom na standu za prodaju karata za BITEF, te njene preporuke, odlucio sam da pogledam drugu (od dve) domacu predstavu u ovogodisnjoj selekciji „Brod za lutke“, SNP, Srbija. Osnovni razlog: tekst je pisala Milena Markovic („Paviljoni“, „Sine“, „Suma blista“), a rezirala Ana Tomovic („Creeps“, „Halflife“, ...). Mozda bi neki pohrlili da na sceni vide (bila je to jedinstvena prilika) Darka Rundeka, koji je pisao songove za ovu predstavu. Po meni Darko Rundek=Haustor. Sve posle Haustora nije mi interesantno. A i ne volim songove. Ovo iz predstave „Brod za lutke“ nisam voleo jos vise. Nista mi se nisu svideli. Nit’ ozbiljne muzike, nit’ ozbiljnog teksta.
Sa druge strane, tekst drame je odlican. Glumci takodje. Zaista su se potrudili i pokazali da Beograd ne mora da bude jedini pozorisni centar u Srbiji.
Predstava jeste mracna, pokrece neka ozbiljna i teska pitanja, pitanja kojima ne volimo da se bavimo u nasim vec teskim (a razmisljam se da li u totalnoj kontri da napisem: bezbriznim) zivotima, ali je u isto vreme snazna i ne moze vas ostaviti ravnodusnim. Zato je i preporucujem.
Ali, verovatno cu, u vezi sa ovom predstavom, vise vremena potrositi na jos jednu ogorcenu reakciju.
Svojevremno je Jovan Cirilov u intervjuu za jedne novine rekao:
„Koje predstave biste preporučili gledaocima koji do sada nikada nisu posetili ovaj festival, a koje starim ljubiteljima BITEF-a?
Onima koji do sada nisu bili poručujem da je bolje da i ne dolaze, osim ako je reč o pubertetlijama tek stasalim za pozorište. A dobrim starim bitefovcima predlažem da pogledaju sve predstave, ako imaju para za ulaznice. Ako nemaju, pustićemo ih bez karte.“
Meni se ovaj odgovor uopste nije svideo. No, da sada ne ulazim u detalje, komentarisacu samo ovaj poslednji deo u vezi sa pustanjem na predstave bez karata.
Sta to znaci? Da smo mi koji smo kupili karte ludi, ili u najmanju ruku naivcine? Kao da meni ne bi odgovaralo da ustedim koju hiljadu?
Nepostovanje! Pre svega, nepostovanje je to. Hajde da onda niko ne kupuje karte. Pa, valjda je BITEF, izmedju ostalog, ziveo i od tih kupljenih ulaznica.
Da se razumemo, nemam ja nista protiv da se neki ljudi, a kasnije cu reci i koji, pustaju na predstave kada neko mesto ostane nepopunjeno. Naravno da sto vecem broju ljudi treba omoguciti da pogledaju posebno bitefovske predstave, ukoliko oni nemaju mogucnost da kupe kartu. Pre svega mislim na ucenike, studente i penzionere.
Ali, kada vidite ko sve ulazi bez karte, ljudi za koje ste sigurni, za koji svi znaju da imaju i vise nego dovoljno para da kupe kartu, ljudi cija garderoba vredi mnogo vise od kompleta karata za BITEF, tzv. gradske face, itd., itd., ne mozete a da se ne iznervirate. Posebno naglasavam da medju ove ljude spadaju i priznati dramski umetnici. Sto? Oni ne mogu da kupe kartu i kao gospoda zauzmu mesto koje im dolici?
Ovo je samo jedan od razloga za katastrofalnu organizaciju predstava na BITEF-u koje se odrzavaju u salama sa improvizovanim sedistima. I uostalom, zasto bi se neke predstave na BITEF-u odrzavale bilo gde osim u pozorisnim salama (ne mislim pritom na povremene specijalne scenografske zahteve tipa „Hazarski recnik“)? Zar nemamo dovoljno sala? Nemamo dovoljno para da ih platimo? Interesantno je da maltretiramo publiku?
Na ulaznicama za „Brod za lutke“ bio je oznacen samo red. Sta to znaci? Ko prvi devojci (tj. stolici), njegova je? Uzas!
Takvo resenje dovelo je do toga da je barem 20 ljudi za malo ostalo bez svog mesta na pozornici SC, na kojoj je improvizovano sedenje. Predstava je zbog toga kasnila sigurno pola sata. I ljudima koji su usli bez karte ili sa akreditacijom (koja ne obezbedjuje sedenje) nije padalo na pamet da ustupe mesta onima koji su dali i ne tako male pare. A razvodnice su bile suvise krhke ili suvise nezainteresovane da obezbede mesto za sedenje onima kojima i pripada. Skandal!
Uz sve to da dodam da se iz ovako organizovanog „gledalista“ nije moglo videti barem 40% predstave. Izuzetak je prvi red, dodate stolice u necemu sto bi mogli nazvati „nulti red“ i oni (bez karte) koji su posedali na pod ispred nultog i prvog reda. Ma, fenomenalno! Svima po lazy bag, pa da se lepo opustimo i uzivamo u predstavi. Zar je bitno da li cemo nesto videti? Ionako ima songova. I svira Darko Rundek!
