Nikada nisam voleo pitanja tipa "koja ti je najomiljenija knjiga / film / grupa / izvodjac…?" Jednostavno nemam najomiljenije. Imam uvek gomilu knjiga / filmova / grupa / izvodjaca... koje mi se svidjaju manje ili vise, ili ne, manje ili vise. Jos jedan tip pitanja koja mrzim je "koju bi knjigu/album/film... poneo na pusto ostrvo?" Mislim da bi mi bilo vrlo tesko da izaberem. I tu opet nemam jasnu ideju prioriteta.
Ali, znam zasigurno da bi jedan od albuma, koje bih uvek poneo bilo gde sa sobom "Speak for yourself" Imogen Heap. Zaljubio sam se u taj album jos otkako sam ga prvi put cuo. I zbog njega i raznih spotova Imogen na YouTube-u sam resio da definitivno moram da je cujem uzivo, na koncertu. Mali, ali srecom resivi problem je sto Imogen uglavnom organizuje svirke samo po UK i USA. U ostale delove Evrope i sveta slabo zalazi. Ove godine je resila da malo prosiri, pa su se na spisku pojavile i neke druge zemlje i gradovi, ali Pariz nazalost nije jedan od njih (sramota za nase organizatore! – vrlo me cudi, jer ovde dolazi stvarno sve, i (jos) mnogo manje poznata imena). No, eto izgovora za jos jednu posetu Londonu – koncert 19/02 u O2 Shepherd's Bush Empire.
Za Imogen sam prvi put cuo kada je gostovala kod Urban Species u pesmi "Blanket". Sta reci? Ljubav na prvo slusanje. Od tada pazljivo skupljam sve njene solo albume i one sa grupom Frou Frou.
Back to Jack, tj. nazad na koncert :-). Shepherd's Bush Empire je u stvari pozoriste, napravljeno 1903. godine kao "Music Hall". 1953. godine postaje BBC Television Studio-Theatre, a od 1991. radi kao koncertna sala. Zbog svoje fanstasticne akusticnosti se i ovaj put pokazalo kao idealno mesto za Imogen Heap i njene muzicke akrobacije. Takodje, iako poseduje 3 balkona i, naravno, parter, mesto nije preveliko, pa je i samim tim zadovoljilo potrebe ovog koncerta. Mada, siguran sam i da je vece, Imogen bi ga lako napunila (bar u Engleskoj i njenom rodnom Londonu), jer su karte bile rasprodate vec u novembru prosle godine. Za tili cas, cim se informacija pojavila.
Ova turneja je usledila nakon izdavanja novog albuma "Ellipse", avgusta prosle godine. Po mom skromnom misljenju, odlican album, ali nikako ne moze dosegnuti visine prethodnog, vec pomenutog "Speak for youself". Tako su i repertoar uglavnom cinile stvari sa novog albuma, prosarane ranijim radovima.
Kao prava dobra domacica, Imogen nam se odmah pojavila i najavila svoja 2 gosta – Back Ted N-Ted-a i Tim Exile-a. Dvojicu "elektronicara", cudotvoraca na klavijaturama i kompjuterima, koji su u stvari bili i prateci muzicari u njenom kasnijem delu koncerta.
Back Ted N-Ted nam se predstavio sa nekoliko svojih numera – solo gitara i klavijature uz ostalu muziku pustenu sa matrice. Pevanje je ipak bilo uzivo. Simpaticno, ali nista vise od toga.
Deo Tim Exile-a je bio zanimljiviji i mnogo interaktivniji u kontaktu sa publikom. Sisao bi u publiku, snimio nase uzdahe, uzvike, parole i razne druge neuobicajene zvuke koje bi onda uz pomoc sijaset elektronike pretvorio u nesto sasvim drugo, slusljivo i to ugradio u set elekto DJ-a. Cela numera bi bila sacinjena iskljucivo od toga, nadodatih udaraljki i njegovih dahtanja, sustanja i ustnog beatbox-a. A onda bi se i poigravao sa nama – trazio bi neki, bilo kakav zvuk od volontera iz publike, doticni bi npr. mjauknuo i onda bi od nas zahtevao da mu kazemo u sta zelimo taj zvuk da se pretvori. Neko je dobacio "scuba diving sound" i za tili cas, uz nesto sto bi licilo na deciju igru sa gomilom tastatura i registara bi to preinacio u zvuke koji bi stvarno mogli podsecati na zvuke mehura vazduha ispustenih pod vodom od stane nekog gnjurca.
A onda, posle male pauze je izasla i Imogen, uz pratnju. U startu je sve pokazivalo da ce to biti jedan dobar kontakt s publikom. I bi tako. Izmedju pesama je uvek imala ili neko pitanje za nas ili neku salu ili objasnjenje kako je doticna pesma nastala ili bi nasla za shodno da podeli svoje ideje za naredne projekte na kojima bi zelela da radi...
Za one koji nisu upoznati sa nacinom na koji ona stvara muziku, opis koji mi prvi pada na pamet je "muzicke minijature". Svaka pesma je zaista jedna prica, ispricana tekstom i muzikom. Price, koje su sve inspirisane stvarnim dogadjajima, koje je prozivela. Pocela bi od nekog zvuka – sapata, uzdaha, zvoncica, pucketanja vatre, unapred nasnimljenog cvrkuta ptica u parku, nekakvog cudnog cilindra sa zategnutim zicama preko kojih bi prelazila gudalom, zvuka plasticne, savitljive tube koju vrti iznad glave i mlati po vazduhu... i onda bi uz pomoc raznih minijaturnih zvucnika prikacenih na donji deo rucnih zglobova i u blizini usta to sve prosledila u elektronski mikser i tako usemplovala u pesmu.
Za ilustraciju, pogledati youtube isecke iz gostovanja u emisiji "indie 103.1" losandjeleske alternativne radio stanice (a sve snimljeno kamerom):
part 1: http://www.youtube.com/watch?v=Jjr5Ega_Je8
part 2: http://www.youtube.com/watch?v=l32xrzKX5Jc
part 3: http://www.youtube.com/watch?v=5TFdiN09h40
Razlika izmedju ovih isecaka i koncerta je u tome sto je ovaj poslednji mnogo sveobuhvatniji. U realizaciji pesama ucestvuje i 3-4 prateca muzicara. Dvojica vec gore pomenutih "carobnjaka" na klavijaturama, kompjuterima i gitari i jos jedan "bubnjar/udarac", koji bas i ne koristi klasicni set bubnjeva nego sve moguce i nemoguce udaraljke, zvucnu testeru, zvoncice, gong i razne druge zveckalice...
A za to vreme Imogen peva, sempluje na svom setu sintisajzera, seta neprestano od njih do elektricnog klavira gde odsvira po deonicu ili celu pesmu ili djuska na prednjem delu bine.
Studirala je klasicnu muziku, klavir, celo i klarinet, da bi to svoje znanje i umece kasnije prenela u pisanje i komponovanje pesama i modelovanje i manipulaciju zvucnih efekata. Na taj nacin je i dosla do ideje, koju je prvi put sprovela sada na koncertu. Naime, zamislila je da na svakom koncertu sa ove turneje napravi pesmu-improvizaciju, koju ce posle staviti na svoj sajt (www.imogenheap.com) i pustiti na prodaju, a sva dobit ce ici u dobrotvorne svrhe. Posto je interakcija sa publikom njoj veoma bitna (sto se moze videti i iz e-Blog-ova sa njenog sajta), mi smo ti koji su odlucivali u kom ce tonalitetu i taktu pesma biti. Tako to ovog puta ispade vrlo nezahvalni Cis dur u ¾ taktu :-). I, posle par minuta razmisljanja i isprobavanja raznih stvari, stvori nam iz nicega jedan instrumental, savrseno uspeo. Nadam se da ce se uskoro naci na sajtu.
I jos jedan deo komunikacije sa publikom se sastojao u pripremi – nekoliko pesama je zahtevalo dodatnog prateceg muzicara na celu (cello). Putem e-Blog-a je odradila audiciju i odabrala muzicara za svaki deo turneje.
Sama scena nije bila nesto preterano bogata. Na sredini je stajalo jedno prilicno lepo kartonsko drvo na kome su se projektovale razne scene (vatra - u “Fire“, ptice - u “Little Bird“, i drugi svetlosni efekti tokom drugih pesama) i sa koga su visile udaraljke, gong, zvucna testera i razni zvoncici koje je nas "bubnjar-udarac" obilato koristio. A oko drveta, klavir, proziran, od pleksiglasa sa umetnutim svetlecim cevima i nekoliko setova klavijatura i kompjutera. Oko svega su se povremeno palile razne svetlece trake, narocito u momentima kada je trebalo naglasiti pojedini deo pesme. Sve u svemu slatko, jednostavno i nenapadno. Poptuno u pratnji i funkciji onoga sto se desavalo na sceni.
Kao i svaka bajka, tako je i ova muzicka morala da se zavrsi. Jedno 5 pesama je proslo u stilu "ovo je sad stvarno poslednja pesma za veceras". I svaki put smo bili srecni, sto ipak nije. Ali, dodje i ta poslednja. "Just for now", acapella verzija, u kojoj je publiku podelila na 3 pratece grupe i uz prvobitnu malu vezbu horskog pevanja (a publika je zaista znala da peva!) otpevala svoj, cini mi se, najveci hit. Bez koga po meni ovaj koncert ne bi bio kompletan.
U novembru ce u Royal Albert Hall-u u Londonu prirediti jos jedan, svoj za sada najveci koncert. Ako imate mogucnosti i ako vas je ovaj prikaz zainteresovao za muziku Imogen Heap, pozurite, deo karata je vec rasprodat...
