Zao mi je sto to moram da kazem, ali ovogodisnji EXIT je bio ubedljivo najgori od svih do sada (mada sam ja preskocio jedan, za koji pouzdano znam da je bio dobar; onaj sa The White Stripes, Fatboyslim itd.).
Pocetni entuzijazam izazvan najavljenim line-up-om istopio se do pocetka festivala u analizi izvodjaca koji je trebalo da dodju. Ne znam, u stvari, sta mi bi da se toliko obradujem imenima kao sto su npr. LCD Soundsystem, Chromeo, Placebo (tu sam znao da nece biti nista!), Royksopp, Missy Elliott, The Chemical Brothers i sl.
Dolazak na polupraznu tvrdjavu prvog dana nikako nije mogao delovati ohrabrujuce (bice da je sistem narukvica umesto cetvorodnevnih kartica-pass-ova ucinio svoje; nije bilo mogucnosti da vise ljudi udju na festival na jednu karticu u razlicitim danima), a totalno zakucavanje doslo je od samih izvodjaca koji su u najvecem broju, pa i zestoko, razocarali.
Al’ da krenemo od boljih i najboljih. Nekako mi je zalosno da na festivalu kakav je EXIT i medju ipak velikim gitarskim imenima najbolji nastup imaju „elektronicari“.
Ubedljivo najbolji nastup, po meni, imao je DJ Shadow. I mada ce se mnogo od vas zapitati:“Kakav bre DJ?“ i „Ke je bre taj?“, mogu samo da kazem da se njegov prvi album „Entroducing“ nalazi bukvalno u svakoj ozbiljnijoj muzickoj enciklopediji kao jedan on najboljih i najprogresivnijih albuma ikada (a i ako se ne nalazi, trebalo bi!), kao i na svakoj iole ozbiljnoj zbirnoj top listi (bilo godisnjoj od te godine ili onim „za sva vremena“ i sl.). I da odmah razjasnimo, covek nije nikakav DJ u klasicnom smislu te reci, barem ne na svojim albumima. On svoju muziku pravi od stotina, hiljada semplova i to zvuci fenomenalno. Istu klasifikuju u ’instrumental trip-hop’ ili ’break-beat’.
Sto se tice njegovog nastupa, na sceni nas je docekala ogromna kugla (precnika jedno 3-4m) od platna na koju su projektovani razni snimci, kao i platno (od prilike) 10x10m iza nje. Zajedno, oni su stvarali utisak jednog nadrealnog, futurustickog prostora koji je apsolutno fenomenalno upotpunjavala isto tako futuristicka muzika koju je, ovoga puta, posle 3 godine pauze, uzivo pravio doticni gospodin. On se, naravno, nalazio u vec pomenutoj kugli i s vremena na vreme pojavljivao, otvarajuci je, cisto da nas ubedi da sve zaista ide live. A bili smo pocasceni i sa par novih stvari, prvi na planeti, kako je Shadow najavio.
Malobrojna publika je bila odusevljena, mada verovatno kao ni ja, nisu bas ocekivali live nastup, vec ’obican’ DJ set. Doduse, bilo je onih koji su nesto bukvalnije shvatili ono DJ iz DJ Shadow, te su zbunjeno reagovali i bucno negodovali zbog nedostatka techno-a, trance-a ili d’n’b-sa, zbog kojih se inace dolazi na Main Stage posle 02:00.
Jako kvalitetani su bili i The Chemical Brothers, u jos jednom od svojih fenomalnih muzicko-scenskih nastupa; gledali smo ih i u Beogradu. Perfektan zvuk i vizuelizacije na (pre)ogromnom ekranu iza njih, ali uz muziku koju je ipak nesto teze pratiti nego DJ Shadow-a. Radi se zapravo o zvuku sa njihova dva poslednja albuma koji se mahom moze okarakterisati kao ’trance’. Moj brat, na primer, nije izdrzao do kraja, sto je mozda i razumljivo, al’ ja sam se zarekao da hocu (i jesam!), iako je to bio poslednji dan i prilicno kasno.
I bio je jos samo jedan nastup koji bih mogao pozitivno da okarakterisem, mada, moram priznati, nisu ispunili (sva) moja ocekivanja. Radi se o LCD Soundsystem. Ocekivao sam malo energicniji nastup i otkaceniji, sto da ne, jer njihova muzika je bas takva: nekakav ludacki disco-pank ili pank-disco, electro-clash, sta god. Moderno, vrlo moderno, u svakom slucaju; novi The Talking Heads, kako ih ja zovem. I cak ako ih nisam razumeo u pocetku (u vreme izdavanja prvog albuma), mnogo sam ih zavoleo kasnije. A sada, posle izdavanja treceg albuma i turneje koja ga prati, vise nece postojati (barem je tako najavljeno). Steta!
Mislim da bi ovakvom nastupu vise odgovarala neka manja hala. Ne mislim da LCD Soundsystem-u treba intimnija atmosfera (njihova muzika prosto nije intimna), ali mi se ucinilo da ih je pojeo otvoreni prostor i tolika udaljenost od publike. Iako poznati na MTV-u, cini mi se da se oni ipak mogu nazvati kultnom grupom.
Chromeo su imali prosecno mlak live nastup na Dance Areni koji je publika neocekivano dobro prihvatila. Dva momka iza sintisajzera (i povremeno gitare) ne mogu bas da naprave uzavrelu atmosferu, jer sve zvuci kao da je sa matrice. Uz to, njihova muzika veoma podseca na Prince-ovu s pocetka 80-tih. Simpaticno!
Od Placebo zaista nista nisam ocekivao, a ponajmanje da ce barem jednom napraviti kompromis i set-listu prilagoditi (ne)kvalitetu svoja poslednja dva albuma. Poznato je koliko ih volim, ali nove pesme nikako ne mogu podici atmosferu na nacin kako su to umele stare stvari. A od starih stvari smo culi samo „Every you, every me“ i „Taste in Men“ (tek na bis). Drugih se ne secam. Malo, malo, malo.
Na Klaxons-ima je toliko bilo dosadno i neinteresantno (mozda ih nismo najbolje razumeli) da smo otisli da gledamo polufinale svetskog prvenstva u fudbalu i prepustili se komarcima da nas zderu. Toliko!
Royksopp, ..., hmm, ..., opet dva momka iza sintisajzera. Iako ih mnogo vise volim nego Chromeo, ne mogu da predjem preko ociglednog playback-a na jednoj od pesama pri kraju nastupa. Sramotno!!!! Znam da ne mogu sa sobom da povedu sve pevacice koje su im ikada pevale na albumima, al’ aman!!! Ne ponizavajte se! Osim toga, Karin Dreijer (The Knife) i Chelonis R. Jones su jedinstvene (pevacice)!
A, da, skidam kapu za „Wuthering Heights” od Kate Bush. Valjda nije bio playback?!
O nastupu Missy Elliot imam samo da kazem: ponizavajuce, vise nego tezgaroski, beskrajno folirantski, umisljeno, krajnje neprofesionalno, dok za faith No More na sve to imam samo jos da dodam: prostacki!
Na kraju mozda mogu da dopisem i nesto o nastupima koje sam samo delimicno video (mada sam i sa Missy otisao). Koliko god da je Mika imao osmisljen nastup i koliko god da je sladak i veseo, to je ipak previse krestanja u jedinici vremena za mene. Does it Offend You, Yeah zvuce prilicno interesantno uzivo, ali morao sam idem kuci u neko doba kako bih ustedeo makar malo energije za nedelju na EXIT-u i Prince-a u Becu, u utorak. Veliki Prezir su bili standarno dobri, ali pred premalo ljudi.
Pitam se, pitam, da li ce sve ovo biti dovoljno da u decembru ipak ne kupim karte za 12. EXIT-ovo izdanje. Uf...
уторак, 20. јул 2010.
понедељак, 21. јун 2010.
Courage by Erlend Øye
Beograd me je ponovo iznenadio i odusevio! Onakav prijem kod publike kao sto su imali The Whitest Boy Alive (TWBA) odavno nisam video u Beogradu. Moje zadovoljstvo malopre recenim pojacava cinjenica da TWBA i nisu neki poznat bend, da bas ne koristim rec opskuran, apsolutno su nepretenciozni (mozda i nepretenciozniji od prve Erlend-ove inkaranacije The Kings of Convenience) i vrlno skromni i artisticni. Kakav bend takva i ekipa koja se pojavila na koncertu. Opet, kako to cesto volim da istaknem, “onaj drugi Beograd”, koji na koncerte i druga desavanja ne ide zbog toga sto ih reklamira RTV Pink. Neki lepi ljudi... I dosta stranaca.
Svirka je opet pocela, za moj ukus, prilicno kasno: 22:45, a sutra bese radni dan. Bila je i predgrupa: makedonski Bei the Fish, ali o tome ne mogu ama bas nista reci, jer sam na koncert stigao taman toliko ranije da mogu da kupim pice za lagano cuganje uz umilne zvuke TWBA.
Priznajem da sam ocekivao da instrumenati budu vise tonski uskladjeni i iskombinovani u nesto nezniji zvuk, ali su me docekali skoro perfektno izdiferenciran zvuci na sceni prisutnih (samo) gitare, basa, bubnejva i klavijatura. Gitara je umela da iznenada odsecno zapara vazduh, isticuci se nad ostalim instrumentima, bubanj mi je delovao malo suplje, dok je cak i glas ponekad nadjacavao sve instrumente. Cudno. Ipak, sve se perfektno culo, kao sto rekoh.
Mozda je razlog za ovakav utisak to sto se koncert odrzavao na otvorenom, ali u jednom od kalemegdanskih rovova, pa se tonci mozda nisu snasli. Ili je skoro celopopodnevno nevreme ucinilo svoje. Ili sam samo mozda ocekivao nesto drugaciji zvuk.
Bilo kako bilo, bio je to odlican i pre svega superopusten provod. Ispred bine ljudi su skakali, djuskali, mahali rukama, pevali u glas svaki stih, dok smo mi pozadi uglavnom lagano njihali kukovima, mrdali guzma, ponekad zaigrali i sve vreme pijuckali svoja picenca i pomagali onima napred u tapsanju i pravljenju buke.
Napravljen je odlican kontakt izmedju Erlend-a, njegove ekipe i publike. Sam Erlend je dosta pricao izmedju pesama – eto konkurencije Bebi Dol, bio potpuno opusten u svirci, na trenutke i improvizovao, a na kraju nas pocastio, ako se dobro secam sa tri bisa. Jedan od njih je bio obrada dens hitica: “Show Me Love”, potpuno neprepoznatljivog u njegovom izvodjenju. I to nije bila jedina obrada. Mozda su moja ocekivanja zbog njegovog DJ Kicks-a bila velika, ali ne i prevelika, kako se pokazalo. Pocasceni smo sa “The Wicked Game”. Mozete li zamisliti svu patetiku Chris Isaak-a provucenu kroz uvrnutost Erlend Øye-a. Zaista neprocenjivo.
A mozete li zamisliti Erlend Øye-a kako djuska tik pored vas ili sa vama i kako ga koji trenutak kasnije publika nosi na rukama kao na nekom pravom rock’n’roll spektaklu? Uf, voleo bih da sam bio napred.
Bravo, bravo, bravo za Erlend-a i ekipu! Dodjite nam opet, u kojoj god varijanti: TWBA, Kings of Convenience, pa cak i u DJ Kicks like set-u (uz ocekivano dopevavanje). Cekamo vas!
уторак, 1. јун 2010.
Glasao sam protiv Milana Stankovica
ili Thievery Corporation Across the (Serbian) Nation
Kaj’te se, zestoko se kaj’te svi vi koji niste bili sinoc (31.05.2010.) na koncertu Thievery Corporation (Belexpo centar, Beograd)! Propustili ste skoro dva i po sata onoga sto zaista ima pravo da se zove etno, tj. world music.
Belexpo centar sa jedne strane i nije najsrecnije mesto za odrzavanje koncerata, pre svega zbog problema sa akustikom, ali je svakako odlicno resenje kada morate da se izborite sa potop pljuskom kakav je juce napao Beograd. Kakav bi to samo bio dozivljaj da su nas TC zabavljali u nekoj prirodi, pod zvezdanim nebom, a mi u bermudama/sorcicima, majcama i japankama. Ufff...
Elem, taman dok smo stigli da otresemo pljusak sa jakni i pantalona, malo se zagrejemo i popijemo po neko picence, zasvirala je ’Lebanese Blonde’. I sta cete vise od takvog pocetka?! Savrsen uvod za fenomenalan nastup koji sledi. I koji se na drugom i trecem bisu zavrsava sa ’Marching the Hate Machines’ i ’Heaven’s Gonna Burn Your Eyes’. Neki ljudi vole (i neki izvodjaci misle da tako treba) da ih na kraju razvale sa najzescim mogucim nastupom. Ja sam pak vise u varijanti da se kulminacija dostigne negde pred kraj koncerta (ili par puta u toku trajanja koncerta, ako je to ikako moguce :-) ), a da se na bis sviraju neke cool stvari, nesto sto je od srca, a ne ’by popular demand’. Ponekad se ’by popular demand’ poklopi sa cool, i to je ovde bio slucaj. Lucky me! Slatka je ta borba sa sobom kada si rastrzan izmedju obaveze da krenes kuci jer je vec skoro 01:00, a sutra se radi, i zelje da jos malo uzivas u live izvodjenju necega sto si do sada slusao samo na kucnom player-u i mastao, o da mastao, o tome da ga nekad i negde cujes u pravom ambijentu.
Digresija: Nikada necu zaboraviti trenutak srece kada je DJ u tom skroz posh klubu u Parizu, ispod Trijumfalne kapije, pustio ’Lebanese Blond’ ili vec nesto slicno od TC. A grickali su se racici i ostale djakonije i pilo divno francusko vino. Iako su iz Washington-a, TC muzika apsolutno pripada pariskim lounge prostorima.
TC su za koncert u Beogradu najavljeni u punoj postavi, 20 ljudi. I tako bi, recimo, jer me je mrzelo bas da prebrojavam. Bend ne tako veliki (Rob i Eric za svojim masinicama, dva seta perkusija, gitara, gitara/sitar, saksofon i truba), ali zato pevace nisi mogao da prebrojis. Recimo da ih je bilo negde izmedju 6 i 10. A ako se malo napregnem, mogao bih da ih se setim barem 8: 4 zene i 4 muskarca, iz Huston-a, NYC, Argentine, Brazila, Irana, sa Jamajke, ko zna sve odakle. Sto bi rekli: miltinacionalni projekat.
A svirao se ’indijski’ repertoar, rege, raga, brazil, ... Uzivao sam uz umilne zvuke sitara, tako tipicne za TC. Apsolutno me je iznenadilo koliko sam igrao uz rege i raga, koje inace bas i ne volim (toliko o tome koliko je bilo dobro!). A i fenomenalni su bili dvojca mrsavih rasta momaka koji su svasta nesto trucali u svoje mikrofone. Brazilski deo nije nesto na sta sam navikao od TC, a i ucinilo mi se da je pevacica za taj segment, iako super seksi i slatka, bila nesto slabija u odnosu na ostale. Pesmice na francuskom, ili sto bih ja rekao: “francuski lounge deo“ je bio pravi mali dragulj. Mozda na trenutke komplikovan u kombinaciji melodije muzike i melodije pevanja, ipak osvaja svojom specificnoscu i (francuskom) uvrnutoscu. Veliki deo zasluge ovde ipak nosi super (zenski) vokal.
Ukupnom utisku svakako je doprinela super ekipa koja je dosla na koncert. Sto bi moja pratilja rekla:“U Beogradu jos uvek postoje interesantni ljudi od 25,30 godina i vise! Videla sam ih!“
Beograd ne tako retko ume da me odusevi. I sinoc sam bio ponosan. Nisu dzaba TC izasli na treci bis! Publika je sinoc to sigurno zasluzila, mada se mora priznati da je dobar deo napustio salu cak i pre drugog bisa. Jer, kao sto rekoh, bilo je prilicno kasno.
A Milan Stankovic na ESC? Ma, koga je jos briga za tog nesrecnog decka, jos nesrecniji nastup i najnesrecniju pesmu koju smo ikada i ikako mogli da izaberemo da nas predstavlja pred Evropom (a vala i svetom)! Zaista!
Kaj’te se, zestoko se kaj’te svi vi koji niste bili sinoc (31.05.2010.) na koncertu Thievery Corporation (Belexpo centar, Beograd)! Propustili ste skoro dva i po sata onoga sto zaista ima pravo da se zove etno, tj. world music. Belexpo centar sa jedne strane i nije najsrecnije mesto za odrzavanje koncerata, pre svega zbog problema sa akustikom, ali je svakako odlicno resenje kada morate da se izborite sa potop pljuskom kakav je juce napao Beograd. Kakav bi to samo bio dozivljaj da su nas TC zabavljali u nekoj prirodi, pod zvezdanim nebom, a mi u bermudama/sorcicima, majcama i japankama. Ufff...
Elem, taman dok smo stigli da otresemo pljusak sa jakni i pantalona, malo se zagrejemo i popijemo po neko picence, zasvirala je ’Lebanese Blonde’. I sta cete vise od takvog pocetka?! Savrsen uvod za fenomenalan nastup koji sledi. I koji se na drugom i trecem bisu zavrsava sa ’Marching the Hate Machines’ i ’Heaven’s Gonna Burn Your Eyes’. Neki ljudi vole (i neki izvodjaci misle da tako treba) da ih na kraju razvale sa najzescim mogucim nastupom. Ja sam pak vise u varijanti da se kulminacija dostigne negde pred kraj koncerta (ili par puta u toku trajanja koncerta, ako je to ikako moguce :-) ), a da se na bis sviraju neke cool stvari, nesto sto je od srca, a ne ’by popular demand’. Ponekad se ’by popular demand’ poklopi sa cool, i to je ovde bio slucaj. Lucky me! Slatka je ta borba sa sobom kada si rastrzan izmedju obaveze da krenes kuci jer je vec skoro 01:00, a sutra se radi, i zelje da jos malo uzivas u live izvodjenju necega sto si do sada slusao samo na kucnom player-u i mastao, o da mastao, o tome da ga nekad i negde cujes u pravom ambijentu.
Digresija: Nikada necu zaboraviti trenutak srece kada je DJ u tom skroz posh klubu u Parizu, ispod Trijumfalne kapije, pustio ’Lebanese Blond’ ili vec nesto slicno od TC. A grickali su se racici i ostale djakonije i pilo divno francusko vino. Iako su iz Washington-a, TC muzika apsolutno pripada pariskim lounge prostorima.
TC su za koncert u Beogradu najavljeni u punoj postavi, 20 ljudi. I tako bi, recimo, jer me je mrzelo bas da prebrojavam. Bend ne tako veliki (Rob i Eric za svojim masinicama, dva seta perkusija, gitara, gitara/sitar, saksofon i truba), ali zato pevace nisi mogao da prebrojis. Recimo da ih je bilo negde izmedju 6 i 10. A ako se malo napregnem, mogao bih da ih se setim barem 8: 4 zene i 4 muskarca, iz Huston-a, NYC, Argentine, Brazila, Irana, sa Jamajke, ko zna sve odakle. Sto bi rekli: miltinacionalni projekat.
A svirao se ’indijski’ repertoar, rege, raga, brazil, ... Uzivao sam uz umilne zvuke sitara, tako tipicne za TC. Apsolutno me je iznenadilo koliko sam igrao uz rege i raga, koje inace bas i ne volim (toliko o tome koliko je bilo dobro!). A i fenomenalni su bili dvojca mrsavih rasta momaka koji su svasta nesto trucali u svoje mikrofone. Brazilski deo nije nesto na sta sam navikao od TC, a i ucinilo mi se da je pevacica za taj segment, iako super seksi i slatka, bila nesto slabija u odnosu na ostale. Pesmice na francuskom, ili sto bih ja rekao: “francuski lounge deo“ je bio pravi mali dragulj. Mozda na trenutke komplikovan u kombinaciji melodije muzike i melodije pevanja, ipak osvaja svojom specificnoscu i (francuskom) uvrnutoscu. Veliki deo zasluge ovde ipak nosi super (zenski) vokal.
Ukupnom utisku svakako je doprinela super ekipa koja je dosla na koncert. Sto bi moja pratilja rekla:“U Beogradu jos uvek postoje interesantni ljudi od 25,30 godina i vise! Videla sam ih!“
Beograd ne tako retko ume da me odusevi. I sinoc sam bio ponosan. Nisu dzaba TC izasli na treci bis! Publika je sinoc to sigurno zasluzila, mada se mora priznati da je dobar deo napustio salu cak i pre drugog bisa. Jer, kao sto rekoh, bilo je prilicno kasno.
A Milan Stankovic na ESC? Ma, koga je jos briga za tog nesrecnog decka, jos nesrecniji nastup i najnesrecniju pesmu koju smo ikada i ikako mogli da izaberemo da nas predstavlja pred Evropom (a vala i svetom)! Zaista!
четвртак, 4. март 2010.
Mesec ljubavi (deo 2)
FEST ’10, SC/DKC, 19-28.02.2010.
Uf, bila je to bas naporna nedelja. A kada se svakodnevnim projekcijama doda i gledanje pre svega curling-a na OI do kasnih vecernjih/ranih jutarnji sati , eto idealnog recepta za pad imuniteta i vitaliteta organizma. Al’ izdrzalo se!
Taking Woodstock, Ang Lee – Kako je neko ko je odrastao u Kini i na Tajvanu resio, a bogami i uspeo, da snimi film o Woodstock-u nikako mi nije jasno. A mozda je slicno trebalo da se zapitam i posle rezije ’Sense and Sensibility’.
Ne znam, doduse, zasto sam uopste i sumnjao da bi Ange Lee mogao verno da prenese bilo kakvu emociju, vezanu za bilo koji dogadjaj ili epohu. Pa, ako neko to moze, onda je to zasigurno on.
I ovoga puta je uspeo. Ovo je jos jedan njegov film-emocija. Ovo je film o Woodstock-u bez Woodstock-a. Da, muzicki festival jeste u centru svega, ali od njega u toku filma vidimo samo jedan majusni (ali bukvalno majusni) deo. Prica prati momka koji, nicim izazvano, postaje jedan od glavnih ljudi u organizaciji cuvenog hipi festivala u svom malom rodnom mestu.
Da li treba da napominjem da je rezija kao i obicno fantasticna, kamera i scenario takodje, a nisam siguran ni da li kasting moze biti bolji. Moj predlog za Oskara za sporednu zensku ulogu: Imelda Staunton za ulogu majke (mada mi se cini da nije nominovana).
Sve zajedno, cak i po cenu da ovaj film ne ostane preterano dugo u vasem secanju, preporucujem vam ga. Nemojte propustiti ova 2 sata uzivanja i bega iz sumorne svakodnevice. Siguran sam da ce posle njega sivilo van bioskopske dvorane (ili dnevne sobe, ukoliko se film vise ne daje u vasim bioskopima) dobiti neku raskosniju nijansu.
Eyes Wide Open, Haim Tabakman –
Obavezno pogledajte ovaj film i vidite kako se u zajednici ortodoksnih Jevreja u Jerusalimu grupa odnosi prema pojedincu, kako se pojedinac bori za svoje mesto u grupi i drustvu, kakva je uloga i pozicija zene u zajednici i braku i kako tradicionalno reaguje na liberalno, na slobodu (izbora). Ovo je film o ljubavi, a ljubav nije ni laka ni jednostavna.
A Serious Man, Joel Coen/Ethan Coen –
Mozda nisam bas srastveni obozavalac rada brace Coen, ali sam svakako postovalac. Priznajem da cesto ne razumem toliku pompu oko njihovih filmova, ali ovim sam (posle duzeg vremena) zaista odusevljen. Skoro sve u ovom filmu je po mom ukusu, a pre svega humor. Mozda je glupo hvaliti zanatske sposobnosti nekoga ko ih je vec toliko puta dokazao, ali cu svakako istaci fenomenalan kasting. Jedina moja zamerka mozda moze da ide na kraj. Ali, niko nije savrsen. A veoma sam blizu da izjavim da je ovaj film remek-delo. Oni koji me poznaju znaju sta to onda znaci. Ne znam, mozda sam bio bas u pravom raspolozenju.
U svakom slucaju pogledajte ovaj film. Ako ste pre njega odgledali ’Eyes Wide Open’, primetite razlike izmedju izvorne i americke obrade teme judaizma.
Men on the Bridge, Asli Ozge – Ovaj film ne traje dugo (89 min), ali zaobidjite ga i potrosite svoje vreme na nesto drugo. Mozda bi neko rekao da se 89 min uvek mogu izdrzati, i to je zaista tacno. Ali iz ovog filma nemate ama bas nista da naucite, nikakvu emociju da dobijete, a kamoli da se makar malo zabavite.
Ovo je dokumentarni film, i to dosadni dokumentarni film prerusen u igrani. U stvari, rediteljka je zelela da snimi dokumentarni film, al’ joj se nije dalo. Po turskim zakonima zabranjeno je da policajci ucestvuju u snimanjima bilo kakve prirode, te je nesrecna rediteljka morala da uzme dva glumca koji bi igrali njihove uloge.
Jedino sto vredi u ovom filmu su dva i po kadra istanbulskog mosta preko Bosfora. Ostale smo mogli i ranije da vidimo, ako nigde drudge onda u Dnevniku.
Inace, film prati sudbine socijalno ugrozenih stanovnika Istanbula u tri odvojene price koje, suprotno najavama, ili nisu ili su zanemarljivo malo isprepletane.
Sve u svemu, CANCEL!
Fish Tank, Andrea Arnold – Ovo bi za mene mogao biti prilicno pristojan film da je glavna junakinja makar u nekom trenutku pokusala da se otrgne od uzasne sudbine koja je prati i prevlada okolnosti u kojima odrasta. Ovako me je samo nervirala svojim nekontrolisanim postupcima i ponasanjem.
Mozda je moja greska sto ocekujem da nam film nesto kaze, pokaze neki put, da neko resenje, a ne samo prikaze (situaciju). Mozda licna emocija ne bi trebalo da utice na moju percepciju kvaliteta filma makar u zanatskom smislu. Mozda subjektivno ne treba da zamagljuje objektivno (koliko god ja kao laik za filmove mogu da budem objektivan).
Ovako, cak i sa, moram priznati odlicnom mladom glavnom glumicom (Katie Jarvis) i super simpaticnim Michael Fassbender-om (glumio i u ‘300’ i ‘Inglourious Basterds’), uz odlican izbor muzike, nesto mi je falilo u prici (mada scenario nije los) i filmu uopste. Mozda malo originalnosti i vise nepredvidljivosti.
The Ghost Writer, Roman Polanski – Neverovatna je bila histerija koja se mogla osetiti pred projekciju ovog filma. Reke i reke ljudi koje su se slivale u SC sto je rezultovalo, naravno, prepunom salom i gomilom onih koji su ostali da stoje.
I dobro, sta reci? Pa nije los film. Ne znam, u stvari, sta sam ocekivao.
Dobra i napeta prica uz, moram priznati, nesto malo kontraverze. Ipak, nisam nesto zadovoljan kastingom, a tu pre svega mislim na Pierce Brosnan-a sa ipak znacajnom ulogom i Kim Catrall sa nesto manjom ulogom. Muzika je, takodje, za moj ukus bila malo konzervativnija.
Mislim da bi reziser kao sto je Polanski morao (svakom) svom filmu da da (ipak) jaci pecat originalnosti. Ne vidim zasto ovakav film ne bi mogao da snimi neko drugi. A mislim da smo vec gledali dobre i napete politicke trilere.
Ipak, pogledajte ovaj film. Nece vam biti zao potrosenog vremena.. A ako ste ljubitelj arhitekture, imacete u cemu da uzivate.
Un Prophete, Jacques Audiard –
Mozda bih i mogao da kazem da je ovo najbolji film koji sam ove godine gledao na FEST-u. Imam tu malu dilemu samo zbog ’A Serious Man’, ali evo neka bude. ’Un Prophet’ pobedjuje!
Ovo je jos jedna zatvorska prica, ali ipak drugacija od drugih. Prava je umetnost vec toliko puta obradjenu temu predstaviti na nov i zanimljiv nacin. I to je upravo ono sto ovaj film odvaja od onih za koje sam malopre imao prigovor na originalnost i predvidljivost.
Ovog kriminalca cete zavoleti i navijacete za njega. Bicete nezadrzivo uvuceni u njegov svet.
Obavezno, obavezno, ooobavezno pogledajte ovaj film.
Namerno vam ne govorim vise, da vam ne bih pokvario ugodjaj.
Shutter Island, Martin Scorcese – Za mene, ovaj film je apsolutni promasaj. Mereno arsinima kinematografije uopste nije on toliko los, dapace. Ali uopste mi nije jasno zasto se Scorcese odlucio da ga snimi.
Slicne price su ranije ispricane (mozda u drugacijem okruzenju), za one koji su
filmofili sve je vrlo predvidljivo, scenario je prilicno los, imao sam utisak da je dosta preuzeto iz japanske horor ikonografije, a povrh svega Leonardo di Caprio i Michelle Williams se pojavlju u, po meni, svojim najslabijim izdanjima. Cak ni ostatak ekipe, a sve su sama imena (Mark Ruffalo, Ben Kingsley, Max von Sydow, ...) nije nesto posebno.
Apsolutno sam sokiran ocenom 8.2/10 na imdb.com. Aman ljudi!
Ovaj film se najavljuje kao horor, (moram reci odlican) forspan samo doprinosi tom utisku, ali je zapravo rec o psiholoskom trileru. Jeste da ima strasnih (da ne kazem zastrasujucih) scena, ali ja bih ih mozda pre nazvao napetim, sve u funkciji tenzije filma.
Ostao sam imun na svaki Scorcese-ov pokusaj da me zastrasi ili privoli da navijam za glavnog glumca. Ne znam, mozda sam bio lose raspolozen.
Voleo bih da vam kazem da ne trosite vreme na ovaj film, ali me uzasno interesuje da li je moguce da sam u tooolikoj zabludi.
Invictus, Clint Eastwood – Za razliku od Scorcese-a koji i ne snima filmove toliko cesto, Clint Eastwood me apsolutno odusevljava nemogucnoscu da promasi, sve i pored hiperprodukcije. Iako mozda ne spadam u grupu velikih ljubitelja njegovih filmova, moram da priznam da je neverovatno koliko dugo covek uspeva da odrzi kvalitet. I to je ono sto cenim.
Iako se ovaj film reklamira kao prica o odnosu Mendele kao crnog predsednika (Morgan Freeman) i kapitena skoro 100% belog ragbi tima (sa izuzetkom 1 igraca) (Mat Damon), meni se cini da je ovo ipak film o Mendeli i njegovoj borbi da u pocetku svog predsednickog mandata odrzi zemlju i nov sistem u njoj u jednom komadu.
Odlicna rezija, odlican scenario, odlicno razradjeni likovi i odlicni pre svega Damon, Freeman (s pravom dobili nominacije za Oskara) i ostatak ekipe. Prava doza patetike cini da se film uglavnom gleda sa osmehom na licu, ali ne nedostaju i momenti koji vas mogu naterati da pustite i po neku suzu.
Necete nista propustiti ako ne pogledate ovaj film, ali vam ga ja ipak preporucujem. Lepse cete se osecati posle njega, a to i nije tako lose, zar ne?
Ward No. 6, Karen Shakhnazarov – Ovo nije prva ekranizacija cehovljeve pripovetke, ali svakako jeste daleko od klasike originala koji sam, btw, resio da procitam.
Ovo je film za die-hard/hard-core ljubitelje filma koji su spremni za nesto komplikovanije umetnicke akrobacije. Pored toga, film nije ni malo lagan. Ipak, siguran sam da ce oni koji se odluce/odvaze da ga pogledaju biti zadovoljni ukupnim rezultatom. Gluma je, uz to, ovde dovedena do prefekcije. A ovo sve pise neko ko i nije bas ljubitelj ruskog filma.
The Lovely Bones, Peter Jackson – Cini se da je posle ’The Lord of the Rings’ Peter Jackson dobio dovoljno veliki i umetnicki i materijalni kredit da moze da snima sta god mu padne na pamet. ’King Kong’ mi je nekako promakao, ali to nisam sebi zeleo da dozvolim i ovoga puta.
Kao i obicno, otisao sam da gledam film bez ikakve pripreme ili informacije.
I bio sam prilicno iznenadjen. Mislim da cu preskociti pricu o tome sta me je to iznenadilo, ali cu samo reci da naslov na zaista pravi nacin odrazava atmosferu filma.
Mogla je to biti jedna obicna prica o ubistvu, ali pretpostavljam da je upravo to pomeranje tezista price i izvrtanje perspektive fasciniralo i Jackson-a i nateralo ga da se tom pricom i pozabavi.
Ja sam uvek spreman za nesto novo, a vi?
Uf, bila je to bas naporna nedelja. A kada se svakodnevnim projekcijama doda i gledanje pre svega curling-a na OI do kasnih vecernjih/ranih jutarnji sati , eto idealnog recepta za pad imuniteta i vitaliteta organizma. Al’ izdrzalo se!
Taking Woodstock, Ang Lee – Kako je neko ko je odrastao u Kini i na Tajvanu resio, a bogami i uspeo, da snimi film o Woodstock-u nikako mi nije jasno. A mozda je slicno trebalo da se zapitam i posle rezije ’Sense and Sensibility’.
Ne znam, doduse, zasto sam uopste i sumnjao da bi Ange Lee mogao verno da prenese bilo kakvu emociju, vezanu za bilo koji dogadjaj ili epohu. Pa, ako neko to moze, onda je to zasigurno on.
I ovoga puta je uspeo. Ovo je jos jedan njegov film-emocija. Ovo je film o Woodstock-u bez Woodstock-a. Da, muzicki festival jeste u centru svega, ali od njega u toku filma vidimo samo jedan majusni (ali bukvalno majusni) deo. Prica prati momka koji, nicim izazvano, postaje jedan od glavnih ljudi u organizaciji cuvenog hipi festivala u svom malom rodnom mestu. Da li treba da napominjem da je rezija kao i obicno fantasticna, kamera i scenario takodje, a nisam siguran ni da li kasting moze biti bolji. Moj predlog za Oskara za sporednu zensku ulogu: Imelda Staunton za ulogu majke (mada mi se cini da nije nominovana).
Sve zajedno, cak i po cenu da ovaj film ne ostane preterano dugo u vasem secanju, preporucujem vam ga. Nemojte propustiti ova 2 sata uzivanja i bega iz sumorne svakodnevice. Siguran sam da ce posle njega sivilo van bioskopske dvorane (ili dnevne sobe, ukoliko se film vise ne daje u vasim bioskopima) dobiti neku raskosniju nijansu.
Eyes Wide Open, Haim Tabakman –
Obavezno pogledajte ovaj film i vidite kako se u zajednici ortodoksnih Jevreja u Jerusalimu grupa odnosi prema pojedincu, kako se pojedinac bori za svoje mesto u grupi i drustvu, kakva je uloga i pozicija zene u zajednici i braku i kako tradicionalno reaguje na liberalno, na slobodu (izbora). Ovo je film o ljubavi, a ljubav nije ni laka ni jednostavna. A Serious Man, Joel Coen/Ethan Coen –
Mozda nisam bas srastveni obozavalac rada brace Coen, ali sam svakako postovalac. Priznajem da cesto ne razumem toliku pompu oko njihovih filmova, ali ovim sam (posle duzeg vremena) zaista odusevljen. Skoro sve u ovom filmu je po mom ukusu, a pre svega humor. Mozda je glupo hvaliti zanatske sposobnosti nekoga ko ih je vec toliko puta dokazao, ali cu svakako istaci fenomenalan kasting. Jedina moja zamerka mozda moze da ide na kraj. Ali, niko nije savrsen. A veoma sam blizu da izjavim da je ovaj film remek-delo. Oni koji me poznaju znaju sta to onda znaci. Ne znam, mozda sam bio bas u pravom raspolozenju.U svakom slucaju pogledajte ovaj film. Ako ste pre njega odgledali ’Eyes Wide Open’, primetite razlike izmedju izvorne i americke obrade teme judaizma.
Men on the Bridge, Asli Ozge – Ovaj film ne traje dugo (89 min), ali zaobidjite ga i potrosite svoje vreme na nesto drugo. Mozda bi neko rekao da se 89 min uvek mogu izdrzati, i to je zaista tacno. Ali iz ovog filma nemate ama bas nista da naucite, nikakvu emociju da dobijete, a kamoli da se makar malo zabavite.
Ovo je dokumentarni film, i to dosadni dokumentarni film prerusen u igrani. U stvari, rediteljka je zelela da snimi dokumentarni film, al’ joj se nije dalo. Po turskim zakonima zabranjeno je da policajci ucestvuju u snimanjima bilo kakve prirode, te je nesrecna rediteljka morala da uzme dva glumca koji bi igrali njihove uloge.Jedino sto vredi u ovom filmu su dva i po kadra istanbulskog mosta preko Bosfora. Ostale smo mogli i ranije da vidimo, ako nigde drudge onda u Dnevniku.
Inace, film prati sudbine socijalno ugrozenih stanovnika Istanbula u tri odvojene price koje, suprotno najavama, ili nisu ili su zanemarljivo malo isprepletane.
Sve u svemu, CANCEL!
Fish Tank, Andrea Arnold – Ovo bi za mene mogao biti prilicno pristojan film da je glavna junakinja makar u nekom trenutku pokusala da se otrgne od uzasne sudbine koja je prati i prevlada okolnosti u kojima odrasta. Ovako me je samo nervirala svojim nekontrolisanim postupcima i ponasanjem.
Mozda je moja greska sto ocekujem da nam film nesto kaze, pokaze neki put, da neko resenje, a ne samo prikaze (situaciju). Mozda licna emocija ne bi trebalo da utice na moju percepciju kvaliteta filma makar u zanatskom smislu. Mozda subjektivno ne treba da zamagljuje objektivno (koliko god ja kao laik za filmove mogu da budem objektivan).Ovako, cak i sa, moram priznati odlicnom mladom glavnom glumicom (Katie Jarvis) i super simpaticnim Michael Fassbender-om (glumio i u ‘300’ i ‘Inglourious Basterds’), uz odlican izbor muzike, nesto mi je falilo u prici (mada scenario nije los) i filmu uopste. Mozda malo originalnosti i vise nepredvidljivosti.
The Ghost Writer, Roman Polanski – Neverovatna je bila histerija koja se mogla osetiti pred projekciju ovog filma. Reke i reke ljudi koje su se slivale u SC sto je rezultovalo, naravno, prepunom salom i gomilom onih koji su ostali da stoje.
I dobro, sta reci? Pa nije los film. Ne znam, u stvari, sta sam ocekivao.
Dobra i napeta prica uz, moram priznati, nesto malo kontraverze. Ipak, nisam nesto zadovoljan kastingom, a tu pre svega mislim na Pierce Brosnan-a sa ipak znacajnom ulogom i Kim Catrall sa nesto manjom ulogom. Muzika je, takodje, za moj ukus bila malo konzervativnija.Mislim da bi reziser kao sto je Polanski morao (svakom) svom filmu da da (ipak) jaci pecat originalnosti. Ne vidim zasto ovakav film ne bi mogao da snimi neko drugi. A mislim da smo vec gledali dobre i napete politicke trilere.
Ipak, pogledajte ovaj film. Nece vam biti zao potrosenog vremena.. A ako ste ljubitelj arhitekture, imacete u cemu da uzivate.
Un Prophete, Jacques Audiard –
Mozda bih i mogao da kazem da je ovo najbolji film koji sam ove godine gledao na FEST-u. Imam tu malu dilemu samo zbog ’A Serious Man’, ali evo neka bude. ’Un Prophet’ pobedjuje!
Ovo je jos jedna zatvorska prica, ali ipak drugacija od drugih. Prava je umetnost vec toliko puta obradjenu temu predstaviti na nov i zanimljiv nacin. I to je upravo ono sto ovaj film odvaja od onih za koje sam malopre imao prigovor na originalnost i predvidljivost.
Ovog kriminalca cete zavoleti i navijacete za njega. Bicete nezadrzivo uvuceni u njegov svet.
Obavezno, obavezno, ooobavezno pogledajte ovaj film.
Namerno vam ne govorim vise, da vam ne bih pokvario ugodjaj.
Shutter Island, Martin Scorcese – Za mene, ovaj film je apsolutni promasaj. Mereno arsinima kinematografije uopste nije on toliko los, dapace. Ali uopste mi nije jasno zasto se Scorcese odlucio da ga snimi.
Slicne price su ranije ispricane (mozda u drugacijem okruzenju), za one koji su
filmofili sve je vrlo predvidljivo, scenario je prilicno los, imao sam utisak da je dosta preuzeto iz japanske horor ikonografije, a povrh svega Leonardo di Caprio i Michelle Williams se pojavlju u, po meni, svojim najslabijim izdanjima. Cak ni ostatak ekipe, a sve su sama imena (Mark Ruffalo, Ben Kingsley, Max von Sydow, ...) nije nesto posebno.Apsolutno sam sokiran ocenom 8.2/10 na imdb.com. Aman ljudi!
Ovaj film se najavljuje kao horor, (moram reci odlican) forspan samo doprinosi tom utisku, ali je zapravo rec o psiholoskom trileru. Jeste da ima strasnih (da ne kazem zastrasujucih) scena, ali ja bih ih mozda pre nazvao napetim, sve u funkciji tenzije filma.
Ostao sam imun na svaki Scorcese-ov pokusaj da me zastrasi ili privoli da navijam za glavnog glumca. Ne znam, mozda sam bio lose raspolozen.
Voleo bih da vam kazem da ne trosite vreme na ovaj film, ali me uzasno interesuje da li je moguce da sam u tooolikoj zabludi.
Invictus, Clint Eastwood – Za razliku od Scorcese-a koji i ne snima filmove toliko cesto, Clint Eastwood me apsolutno odusevljava nemogucnoscu da promasi, sve i pored hiperprodukcije. Iako mozda ne spadam u grupu velikih ljubitelja njegovih filmova, moram da priznam da je neverovatno koliko dugo covek uspeva da odrzi kvalitet. I to je ono sto cenim.
Iako se ovaj film reklamira kao prica o odnosu Mendele kao crnog predsednika (Morgan Freeman) i kapitena skoro 100% belog ragbi tima (sa izuzetkom 1 igraca) (Mat Damon), meni se cini da je ovo ipak film o Mendeli i njegovoj borbi da u pocetku svog predsednickog mandata odrzi zemlju i nov sistem u njoj u jednom komadu. Odlicna rezija, odlican scenario, odlicno razradjeni likovi i odlicni pre svega Damon, Freeman (s pravom dobili nominacije za Oskara) i ostatak ekipe. Prava doza patetike cini da se film uglavnom gleda sa osmehom na licu, ali ne nedostaju i momenti koji vas mogu naterati da pustite i po neku suzu.
Necete nista propustiti ako ne pogledate ovaj film, ali vam ga ja ipak preporucujem. Lepse cete se osecati posle njega, a to i nije tako lose, zar ne?
Ward No. 6, Karen Shakhnazarov – Ovo nije prva ekranizacija cehovljeve pripovetke, ali svakako jeste daleko od klasike originala koji sam, btw, resio da procitam.
Ovo je film za die-hard/hard-core ljubitelje filma koji su spremni za nesto komplikovanije umetnicke akrobacije. Pored toga, film nije ni malo lagan. Ipak, siguran sam da ce oni koji se odluce/odvaze da ga pogledaju biti zadovoljni ukupnim rezultatom. Gluma je, uz to, ovde dovedena do prefekcije. A ovo sve pise neko ko i nije bas ljubitelj ruskog filma. The Lovely Bones, Peter Jackson – Cini se da je posle ’The Lord of the Rings’ Peter Jackson dobio dovoljno veliki i umetnicki i materijalni kredit da moze da snima sta god mu padne na pamet. ’King Kong’ mi je nekako promakao, ali to nisam sebi zeleo da dozvolim i ovoga puta.
Kao i obicno, otisao sam da gledam film bez ikakve pripreme ili informacije.
I bio sam prilicno iznenadjen. Mislim da cu preskociti pricu o tome sta me je to iznenadilo, ali cu samo reci da naslov na zaista pravi nacin odrazava atmosferu filma. Mogla je to biti jedna obicna prica o ubistvu, ali pretpostavljam da je upravo to pomeranje tezista price i izvrtanje perspektive fasciniralo i Jackson-a i nateralo ga da se tom pricom i pozabavi.
Ja sam uvek spreman za nesto novo, a vi?
среда, 3. март 2010.
Mesec ljubavi (deo 1)
E, pa , mnogo toga se izdesavalo po Beogradu proteklog meseca. Mislim da je stvarno obavezno da se, u hronicnom nedostatku vremena, makar po nekoliko recenica napise za svako od desavanja. Zasluzili su!
AIR, Beogradska Arena, 10.02.2010.
Iako su jos uvek veoma interesantan bend, tesko da se moze reci da je slava AIR kao u vreme prva dva, tri albuma. I slusajuci na koncertu stvari iz tog perioda postaje jasno zasto je to zaista tako. Izgubila se carolija aranzmana sa pocetka karijere, pesme deluju monotonije, mada su i dalje veoma atmosfericne i, sto da ne, jos uvek uvrnute na jedinstven AIR nacin.
A onda dolazimo do koncertnog nastupa. Mislim da se i nisu bas potrudili. Sumnjam da se radi samo o Beogradu. Prosto koncept ovogodisnje turneje im je takav. Njih dvojca i bubnjar na potpuno jednostavnom, da ne kazem praznom, stage-u, i ogroman ekran u pozadini, u celoj sirini scene. Cak su i slike i snimci koje se emituju na ekranu krajnje svedeni, obelezeni dobro prepoznatljivim AIR logoom i estetikom.
Pesme se nizu vrlo nepovezano, kao da nema koncepta i ideje kako bi koncert trebalo da tece. Izbor i redosled nisu bili bas po mom ukusu. Nema tu iznenadjenja, nema uzbudjenja. Mozda ce neko prigovoriti da se gore navedene karakteristike (dakle, iznenadjenje i uzbudjenje) nikako ne mogu pripisati njihovoj muzici, ali svako ko ko je gledao njihove ranije nastupe primetio je da su se oni nekada trudili da pesme izvode u potpuno atipicnim i neocekivanim aranzmanima. Ali to je bilo nekada... I nije sve u izmenjenim aranzmanima (koje ja, za razliku od mnogih drugih, priznajem, volim vise od originalnih; jer tako se pokazuje ko je muzicar). Koncert ne treba da bude samo niz pesama koji ce ispuniti ugovoreno vreme njegovog trajanja. Tu mora da postoji neka prica. Cini mi se da je ovde nema.
Malo toga se desava na sceni jer su njih dvojca zakucani za sintisajzere. Komunikacija sa publikom je minilna sto se, hajde da pokazemo i malo razumevanja, mozda moze opravdati njihovom stidljivoscu.
Ipak, nije sve tako crno. Verovali ili ne, moze se uzivati u nastupu AIR, cak i bez „You make it easy“ ili „All I need“. Jeste da bi mi vise prijala neka manja dvorana, intimniji prostor i lazy bag-ovi razbacani po podu. Pa picence... Eeee, kako bi to bilo dobro.
Al’ sta bi onda radili oni huligani pored nas koji su sa sve rogovski uzdignuta dva prsta mlatili dugom kosom i drali se skoro isto grleno kao sto ja to umem. Da ne poverujes, i AIR imaju die-hard fanove.
Na kraju, nije mi zao sto sam bio na koncertu. Ali, to bi bilo to od mene za njih.
FELIX da HOUSECAT, DOB, 12.02.2010.
Svecano se ovde zaklinjem pred svima (hmm, bese ovo neka pesma, jel’?!): ne idem vise na DJ zurke. I ne, ne. To nikako nije zbog nastupa Felix da Housecat-a. Naprotiv. On bi samo mogao da mi vrati veru u to da i dalje postoje DJ-jevi koji nece kvalitet i ideju svog seta zrtvovati zarad prohteva publike i njene sada vec smarajuce razmazenosti.
Nego, mnogo je to, brate, kasno. Pocetak glavnog programa posle 00:30 ili cak i do sat vremena kasnije vise ne moze da se strpa u nesto sto bi se moglo nazvati ’moj dnevni program’. I da se razumemo, ’nocni program’ je krevet, tj. podrazumeva horizontalu.
Dok zvezda veceri ne pocne svoj set, ja sam ili vec preumoran, ili smoren, ili pijan (ups...), ili ... sta god, samo ne spreman da zapocenm lud provod. Tada bih trebalo da ga zavrsavam.
Mnogo mi je bilo drago sto sam resio da izadjem, sada to vec znam - poslednji put, na ovakvo desavanje. Felix je car! Potpuno opusten (citaj naduvan, nasmrkan, pijan, ...) i lud, on je pustao ludacku muziku uz sve probleme koji su se samo nizali jedan na drugi. Prvo nisu mogli da mu povezu lap-top (oh izvinite, Imac), mikrofon mu nije proradio do kraja seta, inzenjer svetla je netragom nestao te su svetla bila kao na kucnoj zurci (ili cak slabija), u toku seta neko je prosao i izvukao mu kabl iz miksete sto je prouzrokovalo potpuni nestanak muzike, i koz na sta jos. Zaboravio sam.
I to sve mi apsoltno nije smetalo da se provedem apsolutno fantasticno, sve zahvaljuci g-dinu Housecat-u. Kakvu je samo dobru muziku pustao. I ne, nisu svi DJ-jevi samo pustaci play-lista sa svojih Imac-ova ili cega god. Pravi DJ stvara muziku dok radi. Dvocetvrtinski taktovi su zabranjeni, a sporija bitaza pozeljna. Dobio sam sve sto zelim od jednog DJ seta: i sporo i brzo, i hard-core i nezno, i hitovi i ne, i vikali i instrumentali, i kreativnost... Kljucna rec: IZNENADJENJE.
Svako ko je iole bio spreman da istrazuje, siguran sam, uzivao je kao i ja. Oni koji su dosli sa idejom sta bi trebali/voleli da cuju, otisli su razocarani. I uostalom, zasto ljudi vec jednom ne shvate da je glupo da pravo iz folkoteka i sa splavova dolaze u klubove na ovakve nastupe. Veeelika greska!
(nastavice se...)
A u nastavku: FEST ’10, SC/DKC, 19-28.02.2010.
AIR, Beogradska Arena, 10.02.2010.
Iako su jos uvek veoma interesantan bend, tesko da se moze reci da je slava AIR kao u vreme prva dva, tri albuma. I slusajuci na koncertu stvari iz tog perioda postaje jasno zasto je to zaista tako. Izgubila se carolija aranzmana sa pocetka karijere, pesme deluju monotonije, mada su i dalje veoma atmosfericne i, sto da ne, jos uvek uvrnute na jedinstven AIR nacin.A onda dolazimo do koncertnog nastupa. Mislim da se i nisu bas potrudili. Sumnjam da se radi samo o Beogradu. Prosto koncept ovogodisnje turneje im je takav. Njih dvojca i bubnjar na potpuno jednostavnom, da ne kazem praznom, stage-u, i ogroman ekran u pozadini, u celoj sirini scene. Cak su i slike i snimci koje se emituju na ekranu krajnje svedeni, obelezeni dobro prepoznatljivim AIR logoom i estetikom.
Pesme se nizu vrlo nepovezano, kao da nema koncepta i ideje kako bi koncert trebalo da tece. Izbor i redosled nisu bili bas po mom ukusu. Nema tu iznenadjenja, nema uzbudjenja. Mozda ce neko prigovoriti da se gore navedene karakteristike (dakle, iznenadjenje i uzbudjenje) nikako ne mogu pripisati njihovoj muzici, ali svako ko ko je gledao njihove ranije nastupe primetio je da su se oni nekada trudili da pesme izvode u potpuno atipicnim i neocekivanim aranzmanima. Ali to je bilo nekada... I nije sve u izmenjenim aranzmanima (koje ja, za razliku od mnogih drugih, priznajem, volim vise od originalnih; jer tako se pokazuje ko je muzicar). Koncert ne treba da bude samo niz pesama koji ce ispuniti ugovoreno vreme njegovog trajanja. Tu mora da postoji neka prica. Cini mi se da je ovde nema.
Malo toga se desava na sceni jer su njih dvojca zakucani za sintisajzere. Komunikacija sa publikom je minilna sto se, hajde da pokazemo i malo razumevanja, mozda moze opravdati njihovom stidljivoscu.
Ipak, nije sve tako crno. Verovali ili ne, moze se uzivati u nastupu AIR, cak i bez „You make it easy“ ili „All I need“. Jeste da bi mi vise prijala neka manja dvorana, intimniji prostor i lazy bag-ovi razbacani po podu. Pa picence... Eeee, kako bi to bilo dobro.
Al’ sta bi onda radili oni huligani pored nas koji su sa sve rogovski uzdignuta dva prsta mlatili dugom kosom i drali se skoro isto grleno kao sto ja to umem. Da ne poverujes, i AIR imaju die-hard fanove.
Na kraju, nije mi zao sto sam bio na koncertu. Ali, to bi bilo to od mene za njih.
FELIX da HOUSECAT, DOB, 12.02.2010.
Svecano se ovde zaklinjem pred svima (hmm, bese ovo neka pesma, jel’?!): ne idem vise na DJ zurke. I ne, ne. To nikako nije zbog nastupa Felix da Housecat-a. Naprotiv. On bi samo mogao da mi vrati veru u to da i dalje postoje DJ-jevi koji nece kvalitet i ideju svog seta zrtvovati zarad prohteva publike i njene sada vec smarajuce razmazenosti.
Nego, mnogo je to, brate, kasno. Pocetak glavnog programa posle 00:30 ili cak i do sat vremena kasnije vise ne moze da se strpa u nesto sto bi se moglo nazvati ’moj dnevni program’. I da se razumemo, ’nocni program’ je krevet, tj. podrazumeva horizontalu.
Dok zvezda veceri ne pocne svoj set, ja sam ili vec preumoran, ili smoren, ili pijan (ups...), ili ... sta god, samo ne spreman da zapocenm lud provod. Tada bih trebalo da ga zavrsavam.
Mnogo mi je bilo drago sto sam resio da izadjem, sada to vec znam - poslednji put, na ovakvo desavanje. Felix je car! Potpuno opusten (citaj naduvan, nasmrkan, pijan, ...) i lud, on je pustao ludacku muziku uz sve probleme koji su se samo nizali jedan na drugi. Prvo nisu mogli da mu povezu lap-top (oh izvinite, Imac), mikrofon mu nije proradio do kraja seta, inzenjer svetla je netragom nestao te su svetla bila kao na kucnoj zurci (ili cak slabija), u toku seta neko je prosao i izvukao mu kabl iz miksete sto je prouzrokovalo potpuni nestanak muzike, i koz na sta jos. Zaboravio sam.I to sve mi apsoltno nije smetalo da se provedem apsolutno fantasticno, sve zahvaljuci g-dinu Housecat-u. Kakvu je samo dobru muziku pustao. I ne, nisu svi DJ-jevi samo pustaci play-lista sa svojih Imac-ova ili cega god. Pravi DJ stvara muziku dok radi. Dvocetvrtinski taktovi su zabranjeni, a sporija bitaza pozeljna. Dobio sam sve sto zelim od jednog DJ seta: i sporo i brzo, i hard-core i nezno, i hitovi i ne, i vikali i instrumentali, i kreativnost... Kljucna rec: IZNENADJENJE.
Svako ko je iole bio spreman da istrazuje, siguran sam, uzivao je kao i ja. Oni koji su dosli sa idejom sta bi trebali/voleli da cuju, otisli su razocarani. I uostalom, zasto ljudi vec jednom ne shvate da je glupo da pravo iz folkoteka i sa splavova dolaze u klubove na ovakve nastupe. Veeelika greska!
(nastavice se...)
A u nastavku: FEST ’10, SC/DKC, 19-28.02.2010.
уторак, 23. фебруар 2010.
Muzicka elipsa
Gost autor: Boba
Nikada nisam voleo pitanja tipa "koja ti je najomiljenija knjiga / film / grupa / izvodjac…?" Jednostavno nemam najomiljenije. Imam uvek gomilu knjiga / filmova / grupa / izvodjaca... koje mi se svidjaju manje ili vise, ili ne, manje ili vise. Jos jedan tip pitanja koja mrzim je "koju bi knjigu/album/film... poneo na pusto ostrvo?" Mislim da bi mi bilo vrlo tesko da izaberem. I tu opet nemam jasnu ideju prioriteta.
Ali, znam zasigurno da bi jedan od albuma, koje bih uvek poneo bilo gde sa sobom "Speak for yourself" Imogen Heap. Zaljubio sam se u taj album jos otkako sam ga prvi put cuo. I zbog njega i raznih spotova Imogen na YouTube-u sam resio da definitivno moram da je cujem uzivo, na koncertu. Mali, ali srecom resivi problem je sto Imogen uglavnom organizuje svirke samo po UK i USA. U ostale delove Evrope i sveta slabo zalazi. Ove godine je resila da malo prosiri, pa su se na spisku pojavile i neke druge zemlje i gradovi, ali Pariz nazalost nije jedan od njih (sramota za nase organizatore! – vrlo me cudi, jer ovde dolazi stvarno sve, i (jos) mnogo manje poznata imena). No, eto izgovora za jos jednu posetu Londonu – koncert 19/02 u O2 Shepherd's Bush Empire.
Za Imogen sam prvi put cuo kada je gostovala kod Urban Species u pesmi "Blanket". Sta reci? Ljubav na prvo slusanje. Od tada pazljivo skupljam sve njene solo albume i one sa grupom Frou Frou.
Back to Jack, tj. nazad na koncert :-). Shepherd's Bush Empire je u stvari pozoriste, napravljeno 1903. godine kao "Music Hall". 1953. godine postaje BBC Television Studio-Theatre, a od 1991. radi kao koncertna sala. Zbog svoje fanstasticne akusticnosti se i ovaj put pokazalo kao idealno mesto za Imogen Heap i njene muzicke akrobacije. Takodje, iako poseduje 3 balkona i, naravno, parter, mesto nije preveliko, pa je i samim tim zadovoljilo potrebe ovog koncerta. Mada, siguran sam i da je vece, Imogen bi ga lako napunila (bar u Engleskoj i njenom rodnom Londonu), jer su karte bile rasprodate vec u novembru prosle godine. Za tili cas, cim se informacija pojavila.
Ova turneja je usledila nakon izdavanja novog albuma "Ellipse", avgusta prosle godine. Po mom skromnom misljenju, odlican album, ali nikako ne moze dosegnuti visine prethodnog, vec pomenutog "Speak for youself". Tako su i repertoar uglavnom cinile stvari sa novog albuma, prosarane ranijim radovima.
Kao prava dobra domacica, Imogen nam se odmah pojavila i najavila svoja 2 gosta – Back Ted N-Ted-a i Tim Exile-a. Dvojicu "elektronicara", cudotvoraca na klavijaturama i kompjuterima, koji su u stvari bili i prateci muzicari u njenom kasnijem delu koncerta.
Back Ted N-Ted nam se predstavio sa nekoliko svojih numera – solo gitara i klavijature uz ostalu muziku pustenu sa matrice. Pevanje je ipak bilo uzivo. Simpaticno, ali nista vise od toga.
Deo Tim Exile-a je bio zanimljiviji i mnogo interaktivniji u kontaktu sa publikom. Sisao bi u publiku, snimio nase uzdahe, uzvike, parole i razne druge neuobicajene zvuke koje bi onda uz pomoc sijaset elektronike pretvorio u nesto sasvim drugo, slusljivo i to ugradio u set elekto DJ-a. Cela numera bi bila sacinjena iskljucivo od toga, nadodatih udaraljki i njegovih dahtanja, sustanja i ustnog beatbox-a. A onda bi se i poigravao sa nama – trazio bi neki, bilo kakav zvuk od volontera iz publike, doticni bi npr. mjauknuo i onda bi od nas zahtevao da mu kazemo u sta zelimo taj zvuk da se pretvori. Neko je dobacio "scuba diving sound" i za tili cas, uz nesto sto bi licilo na deciju igru sa gomilom tastatura i registara bi to preinacio u zvuke koji bi stvarno mogli podsecati na zvuke mehura vazduha ispustenih pod vodom od stane nekog gnjurca.
A onda, posle male pauze je izasla i Imogen, uz pratnju. U startu je sve pokazivalo da ce to biti jedan dobar kontakt s publikom. I bi tako. Izmedju pesama je uvek imala ili neko pitanje za nas ili neku salu ili objasnjenje kako je doticna pesma nastala ili bi nasla za shodno da podeli svoje ideje za naredne projekte na kojima bi zelela da radi...
Za one koji nisu upoznati sa nacinom na koji ona stvara muziku, opis koji mi prvi pada na pamet je "muzicke minijature". Svaka pesma je zaista jedna prica, ispricana tekstom i muzikom. Price, koje su sve inspirisane stvarnim dogadjajima, koje je prozivela. Pocela bi od nekog zvuka – sapata, uzdaha, zvoncica, pucketanja vatre, unapred nasnimljenog cvrkuta ptica u parku, nekakvog cudnog cilindra sa zategnutim zicama preko kojih bi prelazila gudalom, zvuka plasticne, savitljive tube koju vrti iznad glave i mlati po vazduhu... i onda bi uz pomoc raznih minijaturnih zvucnika prikacenih na donji deo rucnih zglobova i u blizini usta to sve prosledila u elektronski mikser i tako usemplovala u pesmu.
Za ilustraciju, pogledati youtube isecke iz gostovanja u emisiji "indie 103.1" losandjeleske alternativne radio stanice (a sve snimljeno kamerom):
part 1: http://www.youtube.com/watch?v=Jjr5Ega_Je8
part 2: http://www.youtube.com/watch?v=l32xrzKX5Jc
part 3: http://www.youtube.com/watch?v=5TFdiN09h40
Razlika izmedju ovih isecaka i koncerta je u tome sto je ovaj poslednji mnogo sveobuhvatniji. U realizaciji pesama ucestvuje i 3-4 prateca muzicara. Dvojica vec gore pomenutih "carobnjaka" na klavijaturama, kompjuterima i gitari i jos jedan "bubnjar/udarac", koji bas i ne koristi klasicni set bubnjeva nego sve moguce i nemoguce udaraljke, zvucnu testeru, zvoncice, gong i razne druge zveckalice...
A za to vreme Imogen peva, sempluje na svom setu sintisajzera, seta neprestano od njih do elektricnog klavira gde odsvira po deonicu ili celu pesmu ili djuska na prednjem delu bine.
Studirala je klasicnu muziku, klavir, celo i klarinet, da bi to svoje znanje i umece kasnije prenela u pisanje i komponovanje pesama i modelovanje i manipulaciju zvucnih efekata. Na taj nacin je i dosla do ideje, koju je prvi put sprovela sada na koncertu. Naime, zamislila je da na svakom koncertu sa ove turneje napravi pesmu-improvizaciju, koju ce posle staviti na svoj sajt (www.imogenheap.com) i pustiti na prodaju, a sva dobit ce ici u dobrotvorne svrhe. Posto je interakcija sa publikom njoj veoma bitna (sto se moze videti i iz e-Blog-ova sa njenog sajta), mi smo ti koji su odlucivali u kom ce tonalitetu i taktu pesma biti. Tako to ovog puta ispade vrlo nezahvalni Cis dur u ¾ taktu :-). I, posle par minuta razmisljanja i isprobavanja raznih stvari, stvori nam iz nicega jedan instrumental, savrseno uspeo. Nadam se da ce se uskoro naci na sajtu.
I jos jedan deo komunikacije sa publikom se sastojao u pripremi – nekoliko pesama je zahtevalo dodatnog prateceg muzicara na celu (cello). Putem e-Blog-a je odradila audiciju i odabrala muzicara za svaki deo turneje.
Sama scena nije bila nesto preterano bogata. Na sredini je stajalo jedno prilicno lepo kartonsko drvo na kome su se projektovale razne scene (vatra - u “Fire“, ptice - u “Little Bird“, i drugi svetlosni efekti tokom drugih pesama) i sa koga su visile udaraljke, gong, zvucna testera i razni zvoncici koje je nas "bubnjar-udarac" obilato koristio. A oko drveta, klavir, proziran, od pleksiglasa sa umetnutim svetlecim cevima i nekoliko setova klavijatura i kompjutera. Oko svega su se povremeno palile razne svetlece trake, narocito u momentima kada je trebalo naglasiti pojedini deo pesme. Sve u svemu slatko, jednostavno i nenapadno. Poptuno u pratnji i funkciji onoga sto se desavalo na sceni.
Kao i svaka bajka, tako je i ova muzicka morala da se zavrsi. Jedno 5 pesama je proslo u stilu "ovo je sad stvarno poslednja pesma za veceras". I svaki put smo bili srecni, sto ipak nije. Ali, dodje i ta poslednja. "Just for now", acapella verzija, u kojoj je publiku podelila na 3 pratece grupe i uz prvobitnu malu vezbu horskog pevanja (a publika je zaista znala da peva!) otpevala svoj, cini mi se, najveci hit. Bez koga po meni ovaj koncert ne bi bio kompletan.
U novembru ce u Royal Albert Hall-u u Londonu prirediti jos jedan, svoj za sada najveci koncert. Ako imate mogucnosti i ako vas je ovaj prikaz zainteresovao za muziku Imogen Heap, pozurite, deo karata je vec rasprodat...
Nikada nisam voleo pitanja tipa "koja ti je najomiljenija knjiga / film / grupa / izvodjac…?" Jednostavno nemam najomiljenije. Imam uvek gomilu knjiga / filmova / grupa / izvodjaca... koje mi se svidjaju manje ili vise, ili ne, manje ili vise. Jos jedan tip pitanja koja mrzim je "koju bi knjigu/album/film... poneo na pusto ostrvo?" Mislim da bi mi bilo vrlo tesko da izaberem. I tu opet nemam jasnu ideju prioriteta.
Ali, znam zasigurno da bi jedan od albuma, koje bih uvek poneo bilo gde sa sobom "Speak for yourself" Imogen Heap. Zaljubio sam se u taj album jos otkako sam ga prvi put cuo. I zbog njega i raznih spotova Imogen na YouTube-u sam resio da definitivno moram da je cujem uzivo, na koncertu. Mali, ali srecom resivi problem je sto Imogen uglavnom organizuje svirke samo po UK i USA. U ostale delove Evrope i sveta slabo zalazi. Ove godine je resila da malo prosiri, pa su se na spisku pojavile i neke druge zemlje i gradovi, ali Pariz nazalost nije jedan od njih (sramota za nase organizatore! – vrlo me cudi, jer ovde dolazi stvarno sve, i (jos) mnogo manje poznata imena). No, eto izgovora za jos jednu posetu Londonu – koncert 19/02 u O2 Shepherd's Bush Empire.
Za Imogen sam prvi put cuo kada je gostovala kod Urban Species u pesmi "Blanket". Sta reci? Ljubav na prvo slusanje. Od tada pazljivo skupljam sve njene solo albume i one sa grupom Frou Frou.
Back to Jack, tj. nazad na koncert :-). Shepherd's Bush Empire je u stvari pozoriste, napravljeno 1903. godine kao "Music Hall". 1953. godine postaje BBC Television Studio-Theatre, a od 1991. radi kao koncertna sala. Zbog svoje fanstasticne akusticnosti se i ovaj put pokazalo kao idealno mesto za Imogen Heap i njene muzicke akrobacije. Takodje, iako poseduje 3 balkona i, naravno, parter, mesto nije preveliko, pa je i samim tim zadovoljilo potrebe ovog koncerta. Mada, siguran sam i da je vece, Imogen bi ga lako napunila (bar u Engleskoj i njenom rodnom Londonu), jer su karte bile rasprodate vec u novembru prosle godine. Za tili cas, cim se informacija pojavila.
Ova turneja je usledila nakon izdavanja novog albuma "Ellipse", avgusta prosle godine. Po mom skromnom misljenju, odlican album, ali nikako ne moze dosegnuti visine prethodnog, vec pomenutog "Speak for youself". Tako su i repertoar uglavnom cinile stvari sa novog albuma, prosarane ranijim radovima.
Kao prava dobra domacica, Imogen nam se odmah pojavila i najavila svoja 2 gosta – Back Ted N-Ted-a i Tim Exile-a. Dvojicu "elektronicara", cudotvoraca na klavijaturama i kompjuterima, koji su u stvari bili i prateci muzicari u njenom kasnijem delu koncerta.
Back Ted N-Ted nam se predstavio sa nekoliko svojih numera – solo gitara i klavijature uz ostalu muziku pustenu sa matrice. Pevanje je ipak bilo uzivo. Simpaticno, ali nista vise od toga.
Deo Tim Exile-a je bio zanimljiviji i mnogo interaktivniji u kontaktu sa publikom. Sisao bi u publiku, snimio nase uzdahe, uzvike, parole i razne druge neuobicajene zvuke koje bi onda uz pomoc sijaset elektronike pretvorio u nesto sasvim drugo, slusljivo i to ugradio u set elekto DJ-a. Cela numera bi bila sacinjena iskljucivo od toga, nadodatih udaraljki i njegovih dahtanja, sustanja i ustnog beatbox-a. A onda bi se i poigravao sa nama – trazio bi neki, bilo kakav zvuk od volontera iz publike, doticni bi npr. mjauknuo i onda bi od nas zahtevao da mu kazemo u sta zelimo taj zvuk da se pretvori. Neko je dobacio "scuba diving sound" i za tili cas, uz nesto sto bi licilo na deciju igru sa gomilom tastatura i registara bi to preinacio u zvuke koji bi stvarno mogli podsecati na zvuke mehura vazduha ispustenih pod vodom od stane nekog gnjurca.
A onda, posle male pauze je izasla i Imogen, uz pratnju. U startu je sve pokazivalo da ce to biti jedan dobar kontakt s publikom. I bi tako. Izmedju pesama je uvek imala ili neko pitanje za nas ili neku salu ili objasnjenje kako je doticna pesma nastala ili bi nasla za shodno da podeli svoje ideje za naredne projekte na kojima bi zelela da radi...
Za one koji nisu upoznati sa nacinom na koji ona stvara muziku, opis koji mi prvi pada na pamet je "muzicke minijature". Svaka pesma je zaista jedna prica, ispricana tekstom i muzikom. Price, koje su sve inspirisane stvarnim dogadjajima, koje je prozivela. Pocela bi od nekog zvuka – sapata, uzdaha, zvoncica, pucketanja vatre, unapred nasnimljenog cvrkuta ptica u parku, nekakvog cudnog cilindra sa zategnutim zicama preko kojih bi prelazila gudalom, zvuka plasticne, savitljive tube koju vrti iznad glave i mlati po vazduhu... i onda bi uz pomoc raznih minijaturnih zvucnika prikacenih na donji deo rucnih zglobova i u blizini usta to sve prosledila u elektronski mikser i tako usemplovala u pesmu.
Za ilustraciju, pogledati youtube isecke iz gostovanja u emisiji "indie 103.1" losandjeleske alternativne radio stanice (a sve snimljeno kamerom):
part 1: http://www.youtube.com/watch?v=Jjr5Ega_Je8
part 2: http://www.youtube.com/watch?v=l32xrzKX5Jc
part 3: http://www.youtube.com/watch?v=5TFdiN09h40
Razlika izmedju ovih isecaka i koncerta je u tome sto je ovaj poslednji mnogo sveobuhvatniji. U realizaciji pesama ucestvuje i 3-4 prateca muzicara. Dvojica vec gore pomenutih "carobnjaka" na klavijaturama, kompjuterima i gitari i jos jedan "bubnjar/udarac", koji bas i ne koristi klasicni set bubnjeva nego sve moguce i nemoguce udaraljke, zvucnu testeru, zvoncice, gong i razne druge zveckalice...
A za to vreme Imogen peva, sempluje na svom setu sintisajzera, seta neprestano od njih do elektricnog klavira gde odsvira po deonicu ili celu pesmu ili djuska na prednjem delu bine.
Studirala je klasicnu muziku, klavir, celo i klarinet, da bi to svoje znanje i umece kasnije prenela u pisanje i komponovanje pesama i modelovanje i manipulaciju zvucnih efekata. Na taj nacin je i dosla do ideje, koju je prvi put sprovela sada na koncertu. Naime, zamislila je da na svakom koncertu sa ove turneje napravi pesmu-improvizaciju, koju ce posle staviti na svoj sajt (www.imogenheap.com) i pustiti na prodaju, a sva dobit ce ici u dobrotvorne svrhe. Posto je interakcija sa publikom njoj veoma bitna (sto se moze videti i iz e-Blog-ova sa njenog sajta), mi smo ti koji su odlucivali u kom ce tonalitetu i taktu pesma biti. Tako to ovog puta ispade vrlo nezahvalni Cis dur u ¾ taktu :-). I, posle par minuta razmisljanja i isprobavanja raznih stvari, stvori nam iz nicega jedan instrumental, savrseno uspeo. Nadam se da ce se uskoro naci na sajtu.
I jos jedan deo komunikacije sa publikom se sastojao u pripremi – nekoliko pesama je zahtevalo dodatnog prateceg muzicara na celu (cello). Putem e-Blog-a je odradila audiciju i odabrala muzicara za svaki deo turneje.
Sama scena nije bila nesto preterano bogata. Na sredini je stajalo jedno prilicno lepo kartonsko drvo na kome su se projektovale razne scene (vatra - u “Fire“, ptice - u “Little Bird“, i drugi svetlosni efekti tokom drugih pesama) i sa koga su visile udaraljke, gong, zvucna testera i razni zvoncici koje je nas "bubnjar-udarac" obilato koristio. A oko drveta, klavir, proziran, od pleksiglasa sa umetnutim svetlecim cevima i nekoliko setova klavijatura i kompjutera. Oko svega su se povremeno palile razne svetlece trake, narocito u momentima kada je trebalo naglasiti pojedini deo pesme. Sve u svemu slatko, jednostavno i nenapadno. Poptuno u pratnji i funkciji onoga sto se desavalo na sceni.
Kao i svaka bajka, tako je i ova muzicka morala da se zavrsi. Jedno 5 pesama je proslo u stilu "ovo je sad stvarno poslednja pesma za veceras". I svaki put smo bili srecni, sto ipak nije. Ali, dodje i ta poslednja. "Just for now", acapella verzija, u kojoj je publiku podelila na 3 pratece grupe i uz prvobitnu malu vezbu horskog pevanja (a publika je zaista znala da peva!) otpevala svoj, cini mi se, najveci hit. Bez koga po meni ovaj koncert ne bi bio kompletan.
U novembru ce u Royal Albert Hall-u u Londonu prirediti jos jedan, svoj za sada najveci koncert. Ako imate mogucnosti i ako vas je ovaj prikaz zainteresovao za muziku Imogen Heap, pozurite, deo karata je vec rasprodat...
Пријавите се на:
Постови (Atom)