Da sam strog i
ostar kriticar, kakav umem da budem, rekao bih da je Quizoola! sestocasovna
uvreda za moju, ili bilo ciju, inteligenciju. U tri dela po dvoje ljudi
razgovara o svacemu.
Ipak, ako cu da
budem iskren, za tih sest sati nisam se pomerio sa mesta, nisam isao u toalet,
nisam bio gladan, nervozan, nestrpljiv. Nije mi bilo dosadno. Zasto? Jos uvek
pokusavam da otkrijem. Mislim da je kljuc u par recenica iz teksta o predstavi
na BITEF-ovom sajtu: ’Мрачна, урнебесно смешна, апсурдна и интимна, то је игра
тренутка; истовремено је и комично, мада повремено и брутално саслушање које се
убрзо отима контроли.’
I tacno je tako. Ali razvuceno na 6 sati, usled pada koncentracije, nedostatka inspiracije, lose improvizacije, mozda i zamora glumaca, svi njeni efekti gube na ostrini, na jacini, utisku, razvodnjavaju se. Nisam mogao a da se ne zapitam: Koja je to i kakva opsednutost kvizovima? (ja je ne poznajem); Da li postoji i da li treba da postoji (zajednicka) nit u predstavi (za sva pitanja, sve price)?; Nisu li sve to (teme/pitanja u predstavi) suvise opsta mesta, toliko puta obradjivana?; Da li ima smisla sve ih obuhvatiti i dotaci na jednom mestu?; Po cemu se ovo razlikuje od nekog dobrog talk-show-a na TV-u ili cak kvalitetnog razgovora sa prijateljem?; Zasto je ovo umetnost???
U predstavi se pominje Jackson Pollock (Ko je bolji: Pablo Picasso ili Jackson Pollock?). I cini mi se da njena forma bas podseca na Pollock-ove slike: pitanja i odgovori prste kao potezi Pollock-ove cetkice koja rasprskava boje po platnu u neodredjenim formama (neko mozda prepoznaje formu), razlicitim intenzitetom, nagomilavajuci sloj na sloj.
Pollock-ove slike
mi se bas dopadaju. Quizoola! bas i ne. Ako je niste gledali, niste nista propustili.
