Ipak, kriticari su hvalili njen glas, talenat i fuziju jazz-a, soul-a i R&B-ja. Gilles Peterson ju je odmah smestio na svoju prvu „Worldwide“ kompilaciju, i to zasluzeno. „Take the Box“ je jedna od njenih najlepsih pesama, i uopste, ikada.
http://www.youtube.com/watch?v=GEfaoFzy-3E&feature=related
Produkcijsku neizbrusenost njenog prvog albuma resio je da popravi Mark Ronson, sledeci njenu ideju da se okrene zvuku zenskih grupa iz 50-tih i 60-tih godina. Pozajmivsi Dap Kings-e od Sharon Jones, Amy je krenula „Back to Black“ slavi (i propasti), dok ju je Ronson, kasnije ce se ispostaviti na njenu veliku nesrecu, samo pogurao u tom pravcu.
Jer, za jednu majusnu i krhku devojcicu, rodjenu u jevresjkoj porodici u severnom Londonu (tata taksista, mama apotekarka), odredjenu kao problematicnu vec u toku skolovanja (tesko je bilo utisati njeno pevanje na casovima; izbacivanje zbog pirsinga iz prve „umetnicke“ skole u koju su je upisali roditelji prepoznavsi njen talenat) svetska slava, milionski tirazi i honorari bili su previse za cvrst ostanak nogama na zemlji i realno sagledavanje svakodnevice.
Da se nije pojavio Mark Ronson, Amy bi ostala autenticna, (i ne u losem smislu) opskurna pevacica, obozavana od strane vernih fanova i istinski pravih ljubitelja muzike koji umeju da prepoznaju vrednost i bez raskosnog produkcijskog pakovanja. Bila bi jos jedna npr. Andreya Triana, Lou Rhodes, Emiliana Torrini, i sl.
Ovako tvrdim, Mark Ronson je kriv za sve!
Blake Fielder-Civil, njen sada vec bivsi suprug, je samo jedna od pratecih pojava njenog nesrecnog zivota iz ”Back to Black” i post „Back to Black“ perioda, mada ce mnogi reci da je on glavni krivac za njen alkoholizam i narkomaniju. Pri tom se zaboravlja, da su problemi poceli mnogo ranije, ukljucujuci depresiju i poremecaje u ishrani. Pretpostavlja se da je glavni okidac za ozbiljnije stvari od adolescentskog nestasluka bila smrt njene bake, 2006. godine. „Back to Black“ na neki nacin i jeste odraz njenog tadasnjeg stanja i emocija. Poslusajte tekstove, pogledajte spotove. Svima je to bilo jako zabavno. Njoj, ispostavice se, i ne bas toliko.
Od izdavanja tog visestruko nagradjivanog albuma, i ona sama pokupila je brojne naj- nagrade, sve krece nizbrdo prilicno brzo, ali to je ono sto sada vec svi znaju.
A na najbrutalniji moguci nacin to su saznali i oni malobrojni neobavesteni na koncertu u Beogradu. Necu uopste ni sebe, a ni (vas) druge da zamaram opisom tog koncerta. Suvise je toga napisano, skoro ceo koncert moze da se pogleda u prakticno HD-u na YouTube-u.
Ja samo imam da kazem: nije mi zao sto sam bio na Kalemegdanu tog 18. juna (uostalom, sopstevno letovanje sam podesavao po tom datumu) i ne umem da objasnim zastoj je to tako. Sumnjao sam da ce se sve zavrsiti onako kako jeste (po izvestajima sa turneje u Juznoj Americi), nadao sam se necem malo boljem obzirom na dobre vesti sa rehabilitacije u Londonu, a dobio sam makar jednu pesmu, kako-tako otpevanu, od dve koje sam zaista zeleo da cujem (ostatak vremena je mogla da se seta po bini koliko god je zelela): „Love is a Loosing Game“ (druga je ona gore). Samo da ju je publika pustila da je otpeva na svoj, obratite paznju svoj, ne Mark Ronson ili „Back to Black“ nacin.
http://www.youtube.com/watch?v=_ds0eIVGHQk&feature=related
Dosta mi je vise ljudi koji na koncertima ocekuju da cuju reprodukciju CD-a. Aman, ostanite kod kuce i slusajte isti, a na koncertu prepustite umetniku da odsvira i otpeva onako kako u tom trenutku oseca (reference koje mi odmah padaju na pamet: Sting u Novom Sadu, Lenny Kravitz u BG Areni, a sigurno ih je bilo jos; a nezadovoljnih razmazenih fanova jos vise ).
I ne, ovaj tekst nije pravdanje i pokusaj objasnjenja svakako neobjasnivog ponasanja i neprofesionalizma Amy Winehouse, i pre svega njenog menadzmenta koji, barem ja tako smatram, nije smeo u onakvom stanju da je pusti na binu.
Ovo je samo jos jedan utisak sa koncerta u Beogradu (sa malo duzim, a ipak cini se neophodnim uvodom) i podsecanje ko je zapravo Amy Winehouse.
Kao veciti optimista, nadam se da ce nam se vratiti u mnooogo boljem i svakako zdravijem izdanju, sto da ne i nekim besplatnim koncertom na otvorenom, negde u Beogradu, jer ova publika i svi oni koji su bili tog 18. na Kalemegdanu to zaista zasluzuju. Steta bi bilo da svet izgubi jos jedan tako ogroman talenat. A, na zalost, za sada sve ide u tom pravcu.
