Zakasneli suvisni izvestaj - EXIT ’13

 

(pre dva meseca)

Citajuci pojedine naslove i izvestaje u novinama i na Internet-u, zamalo da pomislim da je ove godine u Novom Sadu odrzan Glastonbury, a ne EXIT festival. Prenaduvane cifre posetilaca, preterana euforija oko raspolozenja publike, neizmerna zelja da se na tvrdjavu postavi vecinski srpsko (muzicki osvesteno, avaj) stanovnistvo, hvalospevi o nastupima izvodjaca naveli su me na razmisljanje dali smo ti izvesni izvestaci i ja bili na istom festivali ove godine.

I pored organizacionog i finasisjkog raspada (manje ili vise insajderske informacije), EXIT ’13 je uspeo da odrzi kakav takav kvlitet, i vise, makar na dva glavna stage-a. Iskreno, cim sam cuo da su Atom s For Peace najavljeni kao headliner-i, zakljucio sam da se moja kupovina kompleta karata (za ipak jos jednu godinu), u startu isplatila. Kasnije potvrde: Snoop Dogg, Bloc Party, Nick Cave & the Bad Seeds su to samo potvdili.

Ali, sta se zapravo dogodilo sa EXIT-om? Da li je zaista (R)evoluirao? NIJE!

Broj bina je drasticno smanjen, zadrzane su neke neinteresantne, a nerazumljivo ugasene neke popularnije, ili hajde da kazemo progresivnije. Oduvek sam smatrao da pored opstenarodne zabave EXIT treba da ima i edukativnu funkciju. I u tom smislu, trebalo bi zadrzati stage-ve koji ce predstaviti izvodjace koji imaju da kazu nesto novo u muzici, pa makar to bilo i manje isplativo. Jer, manje je isplativo na kratak rok, ali dugorocno …

Uvek vibrant (sto bi braca Englezi rekli) Pozitive Vibration Reggae Stage, mesto konstantno dobrog raspolozenja, gde ste uvek mogli da sretnete neke interesantne i krajnje opustene i komunikativne likove, ove godine je bio prakticno sablasno prazan. Bio sam sokiran. Fusion Stage je bio vidno manje popunjen u odnosu na prethodne godine. Verujem da je line-up bio jedan od ozbilnijih razloga za to. Konstatno popularan i krcat Silent Disco ove godine nije radio oko 21:30 kada sam, prakticno svakog dana, dolazio na tvrdjavu. Latino Stage su popunjavali samo latino igraci, verovatno angazovani da animiraju publiku. Postojanje HappyNoviSad Stage-a, nikada nisam razumeo, posebno uzimajuci u obzir njegovu lokaciju (odmah uz Dance Arena-u).

Agora Stage, Radio AS FM Stage, Urban Bug Stage nikada nisam smatrao ozbiljnim, te ih ni ovoga puta necu komentarisati.

Svi novi stage-ovi su za mene ostali nepoznanica: od Disco Zone, preko Giaia Experiment Trance Stage-a do R&B (Riffs & Beats, ne Rhytm & Blues), pocevsi od razloga njihovog postojanja, pa do line-up(ova), te nisam ni imao zelju da ih posetim.

EXIT bi morao da se osvesti u smislu toga sta zeli da ponudi, koja je ciljna grupa kojoj se obraca. Drugim recima, EXIT bi morao da shvati da ne treba da bude vasar, da ne treba da bude Guca, da ne treba da bude kupusijada. Ako sve (iz materijalnih razloga) treba svesti na 3-4 stage, OK. Bolje to neko gledati (pre)tuzne prazne, no-name & no concept & no purpose stage-ve. A zaista je bilo tuzno prolaziti pored nekih od njih. U tom smislu je najvise prednjacio OTPevaj stage, gde su, kako je neko vispreno primetio, radnici OTP banke zadovoljavali svoje najnize karaoke potrebe urlajuci u mikrofon, dok ih nekolicina kolege zdusno bodri, a prolaznici se zgrazavaju. Tuzno. Zaista tuzno!

(danas)

Zasto pisem ovo, dva meseca po zavrsetku EXIT-a? Pa, jednostavno, greh bi bilo ne istaci koliko su Atoms for Peace razvalili nastup na tvrdjavi i vise nego opravdali svoju reputaciju tzv. ’rok super-grupe’. To je bio jedan od onih nastup za koji se slobodno moze reci da ga Srbija nije videla, niti ce ga videti u skorijoj buducnosti.

Mnogi su se, kao i ja, uostalom, pribojavali sta bi AFP mogli da nam ponude u svom live izvodjenju, imajuci u vidu zvuk sa njihovog albuma. Medjutim, svako ko je iole zainteresovan za takvu vrstu zvuka, i sire, morao je da, posle nastupa, ode prezadovoljan onim sto je video i cuo. Thom Yorke jeste MEGA r’n’r zvezda i suvereno vlada scenom, kao sto nepogresivo vodi svoje prijatelje u nastupu, pa usudicu se da kazem, svog projekta. OK, Nigel Godrich se tu sigurno nesto pita, ali cini se da je savrseno jasno da je Yorke ipak mastermind iza svega. Uostalom, pored materijala AFP, sve ostale izvedene pesme su Thom-ove, bilo da su objavljene na njegovom solo albumu, albumu Radiohead (neocekivano, bio sam iznenadjen, iako bih voleo da ih je bilo vise) ili kao saradnja sa UNCLE.

Mnogo je momenata tog koncerta koje cu jos dugo pamtiti. Ipak, ako me pitate da li sam ocekivao dvocasovni nastup (jedan objavljen album), nisam. A proslo je tako brzo i zeleo sam jos. OK, bicu potpuni iskren: zeleo sam, ZELIM! da cujem Radiohead. Nadam se da ce neko biti dovoljno pametan i hrabar da ih dovede.       

Flashback: 29. septembar 1995., dakle daaaavno. Buffalo, NY, USA. Radiohead kao predgrupa ’razvaljuje’ headliner-e R.E.M. ’The Bends’, na putu da postane all-time classic. Najava neceg velikog. Zaista nezaboravno!

O ostalima koje sam gledao (i slusao) na EXIT-u 2013 samo kratko:

Viva Vox - nepotrebno, Chic feat. Nile Rodgers - too retro, Alice Russell - Kolarac je bio premali, ali EXIT-ov Main Stage je ipak preveliki, Bad Copy - prejeftino (mada su prakticno samo popunjavali vreme na Main-u), Snoop Dogg aka Snoop Lion - prakticno ponovljen nastup od pre neku godinu; mnogo Dogg, skoro nista Lion, The Prodigy - bolji nego sto sam ocekivao (na moje veliko iznenadjenje; mislio sam da budem samo u prolazu, ali su uspeli da mi privuku paznju), Vrelo - histericno-pomahnitale devojke koje su poverovale onome ko im je rekao da to sto rade na sceni ima smisla, i zestoko se prevarile, nerazumljivo vriste i jodluju u mikrofone u wannabe stilizaciji narodnih nosnji; krajnje nepotrebno i zbunjujuce, Darkwood Dub - tezga, Bloc Party - visak kilograma i manjak koncepta, ili zelje, Nick Cave & The Bad Seeds - Dark, dirty & scary; umetnici na visini zadatka.