Quizoola! (BITEF '17) - Silver Over Black, White, Yellow, and Red (Jackson Pollock)

Da sam strog i ostar kriticar, kakav umem da budem, rekao bih da je Quizoola! sestocasovna uvreda za moju, ili bilo ciju, inteligenciju. U tri dela po dvoje ljudi razgovara o svacemu.

Ipak, ako cu da budem iskren, za tih sest sati nisam se pomerio sa mesta, nisam isao u toalet, nisam bio gladan, nervozan, nestrpljiv. Nije mi bilo dosadno. Zasto? Jos uvek pokusavam da otkrijem. Mislim da je kljuc u par recenica iz teksta o predstavi na BITEF-ovom sajtu: ’Мрачна, урнебесно смешна, апсурдна и интимна, то је игра тренутка; истовремено је и комично, мада повремено и брутално саслушање које се убрзо отима контроли.’

I tacno je tako. Ali razvuceno na 6 sati, usled pada koncentracije, nedostatka inspiracije, lose improvizacije, mozda i zamora glumaca, svi njeni efekti gube na ostrini, na jacini, utisku, razvodnjavaju se. Nisam mogao a da se ne zapitam: Koja je to i kakva opsednutost kvizovima? (ja je ne poznajem); Da li postoji i da li treba da postoji (zajednicka) nit u predstavi (za sva pitanja, sve price)?; Nisu li sve to (teme/pitanja u predstavi) suvise opsta mesta, toliko puta obradjivana?; Da li ima smisla sve ih obuhvatiti i dotaci na jednom mestu?; Po cemu se ovo razlikuje od nekog dobrog talk-show-a na TV-u ili cak kvalitetnog razgovora sa prijateljem?; Zasto je ovo umetnost???

U predstavi se pominje Jackson Pollock (Ko je bolji: Pablo Picasso ili Jackson Pollock?). I cini mi se da njena forma bas podseca na Pollock-ove slike: pitanja i odgovori prste kao potezi Pollock-ove cetkice koja rasprskava boje po platnu u neodredjenim formama (neko mozda prepoznaje formu), razlicitim intenzitetom, nagomilavajuci sloj na sloj.

Pollock-ove slike mi se bas dopadaju. Quizoola! bas i ne.  Ako je niste gledali, niste nista propustili. 

Utisak/Otisak Split

Utisak 1 – Marfijevi zakoni (na žalost) jos uvek vaze! A oni kažu: najviši putnik u autobusu će u toku višečasovne (ispostaviće se 14-to časovne) vožnje na mestu pored sebe dobiti najkrupnijeg putnika u autobusu, a uz to i drugog po visini. Sretan put!

Utisak 2 – Kako smo utvrdili da Marfijevi zakoni i dalje važe, onda je verovatno očekivano bilo da će naš autobus biti jedan od 10-tak koji su istovremeno stigli na granicu. Rezultat: beskorisno izgubljenih par sati života. Situacija se, naravno, totalno promenila kada smo odlazili sa granice. Ni jednog autobusa na istoj. Marfi, yet again.

Utisak 3 – Ne može se mnogo prigovoriti novopečenim članovima EU. Nova pravila i propisi. Jedno od njih verovatno nalaze da graničar vise ne dolazi putnicima, već putnici graničaru. Tako se na 3 otvorena punkta (pohvala!) formiraju redovi putnika iz maloprepomenutih autobusa. Sve podseća na vikend gužve u Tempu, s' tim što se ‘kasa’ otvara tek kada svi putnici stanu u red.

Utisak 4 – Moj red je imao sreće. Dobili smo prijatan enterijer za čekanje. Ostali redovi su formirani na oko 5 stepeni vanjske temperature.

Utisak 5 – Moj red je imao sreće. U prijatnom enterijeru dočekao nas je Bob Dilan (sa radija, naravno). Skoro nadnaravno iskustvo.

Utisak 6 – Split je divan grad, barem njegov stari deo. Ostatak podseća na beogradske blokove 61-2-3.

Utisak 7 – Split voli Hajduk. Split živi za Hajduk. Onaj ko ne govori Srspki, Hrvatski, Bosnjački, Crnogorski, pa čak i Makedonski i Slovenački, pomislio bi zbog svih spomenika i grafita da je Hajduk nekakva značajna ličnost vezana za Split, ili makar da je mnogo uradila za isti.

Utisak 8 – Prijatelji te opominju da kada si u Splitu pričaš tiho, i to mi smeta. Želim da verujem da je Splićanima sve jedno odakle sam, jer konobarica me se seća kada drugi put uđem u kafić (mada, istini za volju, svom kolegi ukazuje na to da sam Hrvat, te mi se ne treba obraćati na Engleskom), u drugom kafiću ne žele da mi daju cheescake, priznajući da je bajat, već mi nude tiramisu, galeristkinje me proglašavaju poznavaocem umetnosti (?!) zbog par banalnih komentara i prepoznavanja par autora slika i grafika koje prodaju, devojka u mobitel radnji ne štedi svoji barem 15 minuta kako bi mi objasnila koji je pre-paid paket najbolji, iako sam objasnio da sam iz Srbije i da me interesuje cena slanja sms-a prijateljima kod kuće, ...

Utisak 9 – Ksenofobija je ružna reč. Tu ružnu reč vezuju za Split i Splićane.

Jedna mlada Amerikanka, na privremenom boravku u Splitu, je pronašla posao u english-speaking obdaništu. Takodje, posle radnog vremena čuva decu čiji bi roditelji želeli da ona, dodatnom konverzacijom na engleskom, bolje savladaju jezik. Dok se igraju u parku, mladi Splićani (10, 11 godina) im dobacuju pogrdne reči na engleskom, kao da su samo to naučili. Vrlo su neprijatni u uporni.

Pitam se da li to Splićane u odnosu na Puljane, koji strance vredjaju isključivo na Hrvatskom (možda im Engleski ne ide tako dobro), na nekakav čudan način čini boljim.

Utisak 10 – Bez komentara 

                                 

Utisak 11 – Nasuprot svim stereotipima, jedno srpsko pozorište može biti pozvano u Hrvatsku, šta vise u Split, i dobiti dugotrajan i gromoglasan aplauz posle odigrane predstave.
 

Utisak 12 - ’Nagradu Marul za najbolji suvremeni dramski tekst izveden na 24. Marulićevim danima dobila je drama Moj sin samo malo sporije hoda Ivora Martinića, izvedena u režiji Predraga Stojmenovića i produkciji Beogradskog dramskog pozorišta.'

Utisak 13 - 'Marul za glumačko ostvarenje dodijeljen je Milošu Bikoviću za ulogu Branka u predstavi Moj sin samo malo sporije hoda.

 

 Obrazloženje: „Miloš Biković, glumac je iznimnog i neupitnog dara. Kreira ulogu vještinom svoje igre čime upisuje dodatnu dimenziju liku Branka u predstavi Moj sin samo malo sporije hoda. Koristeći minimalistička sredstva igre, Biković postiže zavidnu scensku prezentnost.“ '

Utisak 14 - Kada smo već kod nagrada, malo neobična, čak groteskna i bizarna, za mene je bila veličina cvetnog aranžmana koja je glumcima donošena nakon odigrane predstave i postavljana u vrh scene. Da zlo ne čuje, k'o da je neko umro.

Utisak 15 - Taman kada sam pomislio da je aparat za kafu na našem spratu, na poslu, jedina mašina koja ne vraća kusur u slučaju da nemate tačan iznos za željenu kafu (?!), naleteh na automat na ulazu u javni WC na splitskoj autobuskoj stanici. Ipak, ljubazna baba sera mi je vratila 2kn, uz molbu da sledeći put obratim pažnju na napisano. Priznajem, bavio sam proučavanjem načina rada automata (da li radi na kovanice ili žeton), te sam zanemario da uočim uputstvo za upotrebu. How stupid of me!

Utisak 16 - Ponekad 'širenje' na 2 sedišta u autobusu, u toku višečasovne vožnje, može biti neudobnije od skučenog sedenja na svojih kvadrat i po, ispostaviće se u povratnoj vožnji za Beograd.
 

Nema vise novih formi? - BITEF '13 (2. deo)

29. septembra se u Beogradu dogodio pozorisni zemljotres. U okviru BITEF-a (a pod milicijskom opsadom zbog najavljenog odrzavanja Parade ponosa i pretnji desnicarskih organizacija da ce sve uciniti da ista ne bude odrzana) odigrana je predstava SNP-a „Galeb“, u reziji Tomija Janezica.

Postavlja se pitanje zasto je ovoj predstavi trebalo skoro godinu dana da predje 'citavih' 80-tak km (od Novog Sada do Beograd). Kada vec ne mozemo/ne umemo da dovedemo barem predstave iz regiona na gostovanja na redovnim repertoarima beogradskih pozorista (cast izuzecima), zar je bilo tesko organizovati jednoipocasovni prevoz glumaca, scenografije i ostalih ljudi odgovornih za realizaciju predstave do Beograda? Neshvatljivo!

Ocekujuci najavljeni sestoipocasovni spektakl, reditelj nas pri ulasku u pozorisnu salu, ili preciznije na veliku scenu JDP-a, gde je postavljen sklepani mini amfitetar , obavestava da ce predstava, u stvari, trajati 7 sati. Zahvaljujuci losoj logistickoj organizaciji (osim, ukoliko iza toga zaista ne stoji ozbiljna namera reditelja da (3) pauze zaista toliko traju, kako pise u jednoj od kritika predstave), predstava se produzava na skoro 8 sati. Ipak, sa velikim zadovoljstvom mogu da kazem/napisem da mozda nikada ranije, kada su ovakvi i slicni dogadjaji u pitanju, nisam toliko vreme u kontinuitetu proveo na smisleniji i vise ispunjujuci nacin.

Iako sedite na prilicno neudobnim stolicama, gurajuci se sa ostalim gledaocima i glumcima (koji glume na bukvalno par kvadratnih metara i na samo par desetina centimetara od vas), boreci se sa scenografijom, predstava se gleda u jednom dahu, ili bolje reci cetiri daha (obzirom da postoje 3 pauze).

Tomi kao da je u cetiri cina/prikaza (svaki se odrzava u drugacijoj sceografiji, dok se u trecem delu publika cak seli sa scene u gledaliste) iskoristio sve ono sto je mogao da izvuce iz savremenog pozorista i ono o cemu, siguran sam, predaje svojim studentima na novosadskoj Akademiji. Svaki cin je stilski realizovan kao zasebna celina, a opet deo drame, prilicno teske i sumorne cehovljeve drame, koja se bavi porodicnim odnosima i odnosima medju ljudima uopste u jednoj maloj, ucmaloj sredini. Ipak, Tomi je tu nasao mesta i za analizu, mozda cak i kritiku savremenog pozorista, glume, odnosa glumca i pozorista, dajuci svoj komentar na mogucnost postojanja novih formi i ideja.

Navodeci glumce da se prosetaju od hiper-realnog teatra, preko visoko stilizovane glume do apstrakcije, i sam konstantno ucestvujuci u predstavi, kao domacin, komentator, glumac, sou majstor, Tomi kako iz sebe tako i iz ostalih izvlaci maksimum, ostavljajuci gledaoce odusevljenim, pomalo zbunjenim, na trenutke potresenim do suza (oni osetljiviji su se posteno isplakali), a na trenutke i ozarenih osmehom. Sumnjam da je iko ostao ravnodusan. Bila je to jedna luda voznja kroz teatar koja ce tesko biti zaboravljena.

Nejasno je, ako sam dobro primetio, zasto je festivalski ziri dosao tek na cetvri cin predstave, kao i kako je moguce da ova predstava nije dobila Grand Prix Mira Trailovic, za najbolju predstavu.  

Za zatvaranje BITEF-a odabrana je predstava „Tesko je biti Bog“, Proton Theatre-a iz Budimpeste, ili kako je ja od miloste zovem ’Srpski film’ uzivo. Ovo moje poredjenje je, naravno, preterano jer, cini mi se, jedina stvar koja spaja ova dva dela je brutalnost, ali nikako i besmisao i hiper-egzibicionizam, cak i apsolutno nejasna pretencioznost, kojima ’Srpski film’ odise u velikoj meri.

U pravoj zavrsnici ovogodisnjeg izdanja festivala, za koji se cak sumnjalo da ce uopste biti odrzan, Madjari su nam prikazali savrseno reziran sam zivot, tj. problem tzv. belog roblja, mladih zena koji u potrazi za boljim zivotom zaglave u kandzama onih za koje su samo (potrosna) roba.

U scenografskoj postavci koju cine dve prikolice kamiona sa ciradima (BRAVO!), i koja savrseno odslikava okruzenje u kome se te nesrecne i obmanute mlade zene nalaze, pre svega zahvaljuci svojoj naivnosti, prikazana je sva surovost njihovih sudbina, bezvrednost ljudskog zivota i odsustvo humanosti u danasnjem svetu.

Iako naviknuti na razne oblike devijantnog ljudskog ponasanja, prosto je nemoguce da pojedine scenene ne sokiraju gledaoce svojom hiper-realnoscu. U tom smislu BRAVO! za hrabrost glumica koje nose predstavu.

Cak ni veseli songovi, prepevi popularnih ljiga pop hitova (koje izvodi svi glumci, svirajuci na gomili instrumenata), ne pomazu u opustanju atmosfere. Cak je cine i napetijom.

Ubacujuci Bozijeg izaslanika u predstavu, u ulozi doktora koji se brine o mladim nesrecnim devojkama, sa zadatkom da samo posmatra situaciju, ali ne i da se mesa u tok dogadjaja, cemu on, na kraju, ne moze da odoli, reditelj, cini mi se, pokrece interesantno pitanje smisla postojanja Boga, kao i nekih njegovih odluka, pre svega da ne dela. Mozda reditelj zeli da nam poruci nesto na temu smisla vere, sto bi mozda skroz bilo u skladu sa njegovim radikalnim metodom koji primenjuje u predstavi, ...,  ali ja cu se zadrzati samo na ’mozda’.

Sve u svemu, tesko je bilo biti BITEF ove godine. Nadam se da ce ga, uz znacajno manje teskoca,  biti i u mnogo narednih godina. Jer, iako ga mnogi prozivaju elitistickim, nepotrebnim, samodovoljnim, siguran sam da BITEF mora da postoji kao, prakticno, jedina veza Beograda i Srbije sa savremenim evropskim i svetskim teatrom, mora da se prati i, sto da ne, mora da se postuje, voleli ga vi ili ne.

 

Jebes 50 Eura!

Kisni 13. Oktobar (a kakav bi inace bio?!).

James Blake @ Ancienne Belgique, Brussels, Belgium.

Reguralna cena karte: 27 Euro.

Cena karte kod tapkarosa: 50 Euro (uz komentar:“Ne ide to tako, druze!“ na nas pokusaj da smanjimo cenu karte na 40 Euro).

Alergican sam na tapkarose (da budem pristojan), ali ovo je bila jedinstvena “a dream come true“ prilika koju jednostavno nisam mogao da propustim.

Sada, bas svakog dana, u svakom slobodnom trenutku, imam zelju da cujem neku James-ovu stvar. To dovoljno govori o mom utisku sa koncerta, zar ne?

 

James Blake uzivo daje sasvim novu dimenziju svojoj, po mom misljenu, inace prilicno hermeticnoj muzici. Da se ne zavaravamo, svojim eksperimentalnim electro-pop-om/electro-m James Blake nikada nece biti globalna pop ikona. Medjutim, da su ljudi malo vise otvoreniji, zainteresovaniji, ili da samo imaju malo vise vremena ili para, shvatili bi da je tu mnogo vise od opste poznatih  & sporih „Limit to Your Love“ ili „A Case of You“ ili „Overgrown“ ili „Retrograde“. „CMYK“ vec skoro da moze da se postavi na listu opste poznatih mesta, a James na koncertu otkriva pravu velicinu „Air & Lack Thereof“, „Klavierwerke“, „Voyeur“, izmedju ostalih. To mozda i jesu najveca iznenadjenja, mada (extended ) verzija „Limit to Your Love“ izvedena te veceri svakako pripada prethodno pomenutoj grupi.

„Measurements“, izvedena na bis, zatvara perfektno osmisljenu set listu (90 min) , u okviru koje su James i njegovi skolski drugari, slobodno to mogu da kazem, odrzali lekciju svim onim svojim kolegama koji smatraju da na koncertu samo treba reprodukovati studijske snimke. Mozda cete biti iznenadjeni kada procitate da je atmosfera na koncertu na trenutke podsecala na najbolje zurke elektronske muzike (obratiti paznju na zidavacku kucu/label 1-800 Dinosaur!). Verujem da je malo ko (ko ranije nije gledao koncertne nastupe James Blake-a) to ocekivao.

 

Savrseno! Uzbudljivo! Intrigantno! Emotivno! Zaista!

Iako se koncert moze svrstati u ono sto zovemo ’niskobudzetnim’, svetla i scenografija su bili osmisljeni super-inteligentno i super-efektno. 

Kako je James ’a man of few words’ kontakti sa publikom su bili tek sporadicni i vrlo kratki. Ipak, bio sam iznenadjen reakcijom uglavnom prilicno hladnih Belgijanaca posle svake pesme. Bravo! 

Za kraj moram da dodam da je za jednog Srbina (mene) veoma je cudno i neocekivano (mada ne bi trebalo da bude) da koncert pocinje tacno na vreme (uz, na ekranu, jasno istaknuta vremena kada svira predgrupa, a kada main act), dozvoljeno je unosenje flasica sa picem i staklenih casa sa vinom u salu, karte za stajanje u parteru i sedenje na galeriji/balkonu kostaju isto, dok po zavrsetku koncerta publika na ekranima moze da vidi gde im je najbliza metro/bus/voz stanica i kada polaze poslednji vozovi ka zeljenim destinacijama. Savrseno! 

 

 

 

Set lista:

1.I Never Learnt to Share
2.To the Last
3.Life Round Here
4.Air & Lack Thereof
5.CMYK
6.Overgrown
7.I Am Sold
8.Unluck
9.A Case of You (Joni Mitchell cover)
10.Lindisfarne I
11.Lindisfarne II
12.Limit to Your Love (Feist cover)
13.Klavierwerke
14.Voyeur
15.Retrograde
16.The Wilhelm Scream
Bis:
17.Measurements

Nema vise novih formi? - BITEF '13 (1. deo)

I bas kada je sve pocelo neocekivano dobro (jer tesko je bilo zamisliti da bi BITEF (i) ove godine mogao, uz sve finansijske probleme, da odrzi zadovoljavajuci kvalitet programa), dogodi se, sada vec, posle toliko godina slicnih iskustava, prilicno ocekivano, nekakav fijasko.

 

Iako sam se nadao da ce predstava “Beograd“ (eh, Beograd) u izvodjenju pariske trupe Compagnie Espace commun uspeti da popravi utisak posle problema u organizaciji oko ulaska u stari hangar, Airport City (kasnjenje vise od 30 min), to se, na zalost, nije dogodilo.

Kao i svake godine, prozivam Jovana Cirilova kao glavnog krivca za agoniju oko ulaska na predstave, iako ovog puta nisam bas siguran da je on direktno odgovoran. Ali sve je to zbog njegovog (sada vec neizdrzljivo iritantnog) motoa:“Na predstavu ce uci svi oni koji zele da udju.“ ’E, pa nece, ne mogu i ne bi trebali!“, kazem ja (po ko zna koji put!).

Tako se dogodilo da je neko iz organizacije rekao da svi, i posetioci sa kartama (ocekivano) i posetioci sa akreditacijama (kako se uopste dobijaju te akreditacije?) mogu da udju na predstavu. Al’ avaj, broj mesta za sedenje je ogranicen. Takodje, cinilo se da su svi Francuzi koji su se iz bilo kog razloga zatekli u datom trenutku u Beogradu dosli da vide svoje sunarodnike. Hocu reci, vrlo je verovatno da su sve karte bile rasprodate, te nije moglo biti mesta za ’akreditovane’. Sve to dovelo je do velike guzve, pometnje i zbunjenosti samih organizatora.

A kada smo svi, ili barem veci deo nas usli, docekalo nas je jos jedno razocarenje (mislim da delim misljenje vecine gledalaca te veceri). Dramski tekst poznate performerke i spisateljke Angelice Liddell, koja pise o gradu u kom nikad nije bila - Beogradu, inspirisana medijskom obradom sahrane Slobodana Milosevica, bio je, ispostavlja se, preveliki zalogaj kako za rezisera, tako i za glumce. Nikako nisam mogao da se naviknem na preglumljeno sekspirovsko ’To be or not to…“, uglavnom jednolicno, izgovaranje, na trenutke, filozofskog i brutalnog teksta, kao ni na cinjenicu da srpskog ubicu, koljaca - citaj ratnog zloicinca, ili ogorcenog Srbina sa duznoscu cuvara milosevicoveg groba igraju upeglani Francuzi, na trenutke u stilu Smith Jerrod-a na njegovoj off-off-off-Broadway premijeri, slicno etericnog komada, na cijem se kraju on skida (referenca: Sex and the City). Mnogi su verovatno ocekivali barem slicnu satisfakciju kada je jedan mladjahni Francuz poceo da skida majicu i carape, al’ pantalone ostadose na svom mestu. Pih! Nista od uzbudjenja.

Da, nista od BITEF-ovskog uzbudjenja, nista od kvalitetne glume, nista od zanimljivih reziserskih resenja, plus zbunjujuca scenografija. Samo nepotrebna guzva na ulazu, nervozna meskoljena gledalaca i povremeni izlasci (uz treskanje po montaznim tribinama), zuljanje neudobnih stolica i glasno nezadovoljstvo (dela) publike pri zavrsetku predstave.

Nije mi jasno zasto su selektori uvrstili ovu predstavu u program ovogodisnjeg BITEF-a. Ni po cemu posebna, ni po cemu izazovna i provokativna u izvodjenju, izvedena na novou igranja amaterskih pozorista. Mozda, eto, taj tekst. Malo, vrlo malo. Nedovoljno za festival ovog ranga.

I jos nesto. Zar je tesko bilo obeleziti kako se dolazi do mesta odrzavanja predstave? Airport City nije male povrsine, a neki od nas su ipak prvi put dolazili u stari hangar. Cini se da neki propusti nikada nece biti ispravljeni, na zalost. 

Ipak, BITEF je odlicno poceo. “Before Your Very Eyes“ (Campo, Gent, Belgija & Gob Squad, Berlin, Nemacka) je bio pravi izbor za otvaranje, stavljajuci svima do znanja, jasno i glasno, da je (BITEF), i pored svega, jos uvek ziv, i da takav namerava i da ostane. Fantasticno osmisljena predstava, igra sa vremenom, ogoljavanje zivota do nivoa njegovog predstavljanja kroz nekakvu varijantu realitija Veliki brat. Kako gledaoci nemaju vremena da posmatraju neciji zivot u celini, on je za potrebe predstave ubrzan kako bi stao u 75 minuta, koliko predstava traje. Nadanja, zelje, mogucnosti tinejdzera na pocetku predstave, menjaju se sa godinama i sukobljavaju sa prosloscu kroz fanatasticno osmisljene dijaloge sa snimcima njih samih, napravljenih pre nekoliko godina. Fantasticno, epohalno i zadivljujuce. Bravo za produkciju i kasting.

Neverovatno je da skoro svi tinejdzeri, inace amaterski glumci, glume nadahnutije i, suvise je jednsotavno samo reci bolje, od vise od polovine domacih (skolovanih) glumaca. Pitam se samo da li bi diplomci koji su igrali neke nerazumljive diplomske predstave mogli barem slicno uzbudljivo da odigraju ovakav komad.

I nema tu mnogo da se doda. Kratka predstava, in your face, bez suvise filozofiranja i foliranja. Takav je i moj komentar. Bravo!  

A izmedju ove dve predstave desila se “Europeana“ (Divadlo Na zábradlí, Prag, Ceska). Mozda je trebalo da izbareme glagol ’odigrala’ jer bi on, mozda, na najbolji nacin mogao da opise ono sto smo videli na sceni (ipak praznjikavog) Ateljea 212. Naglasak je svakako bio na pokretu, gestikulaciji, glasu, dok je tekst ostao na nivou scenografije, podloge za rediteljski prikaz Evrope u XX veku. Glumci su taksativno nabrajali istorijske fakte iz datog perioda, neke manje, neke vise zanimljive, opet manje ili vise uspevajuci da ih suprotstave ili udruze u sarkasticni prikaz onoga sto su mnogi od nas proziveli. Tekst i jeste najslabija tacka ovog komada, ali ipak dovoljno dobar da reditelj i glumci na njemu grade dvocasovni, skoro montipajtonovski prikaz ne tako davnog vremena.    

Iako mozda oni koji imaju prilike da prate desavanja u evropskom i svetskom teatru van granica ove zemlje nisu u ovom komadu videli nesto preterano novo, u reziserskom smislu,  siguran sam da su bili iznenadjeni sa vise nego par odlicnih rediteljskih resenja kao i glumom skoro hipnoticki posvecenog ansambla.  

A onda nam je Mestno gledališče ljubljansko priredilo zaista nadahnuto i u savrsenoj meri artisticki promisljeno izvodjenje  ’Oluje’ po, kako se kaze u najavi predstave,“ pomalo zaboravljenom tekstu Ostrovskog, napisanom pre više od sto pedeset godina“. Ljubav, strast, dekadencija, poremeceni porodicni odnosi, zivot u maloj ucmaloj sredini u osnovi price nas uce kako sacuvati moral(ne vrednosti), kako sacuvati sebe i kako svoj zivot uzdici iznad trivijalnosti koje nas okruziju.

Ne tako savrsena glumacka postava, narocito na poziciji glavne glumice (iako joj se trud i predanost nikako ne mogu osporiti), podpomognuta je gudackim triom, postavljenim na sceni sve vreme predstave, i prevacicom koja svojim hipnotisucim glasom nadopunjuje odigranu emociju. Siguran sam da ideja vokalnog podr(a)zavanja emocija nije sasvim nova i originalna, ali zadivljujuce inteligentno osmisljeno od strane reditelja i fantasticno izvedeno do strane pevacice i muzicara, ovakvo, na trenutke vrlo dramaticno izvodjenje se dugo pamti.

A upravo je predstava „Galeb“ Srpskog narodnog pozorista pokazala zasto morate da imate savrsenu glumacku postavu ako imate i vise nego savrsenu reziju. Brilijantno, super inteligentno, intrigantno, uznemirujuce, potresno, hrabro, …, sve se to, i jos mnogo toga u superlativima, moze reci za rad Tomija Janezica na pomenutoj predstavi. (Nastavice se…)

 

Zakasneli suvisni izvestaj - EXIT ’13

 

(pre dva meseca)

Citajuci pojedine naslove i izvestaje u novinama i na Internet-u, zamalo da pomislim da je ove godine u Novom Sadu odrzan Glastonbury, a ne EXIT festival. Prenaduvane cifre posetilaca, preterana euforija oko raspolozenja publike, neizmerna zelja da se na tvrdjavu postavi vecinski srpsko (muzicki osvesteno, avaj) stanovnistvo, hvalospevi o nastupima izvodjaca naveli su me na razmisljanje dali smo ti izvesni izvestaci i ja bili na istom festivali ove godine.

I pored organizacionog i finasisjkog raspada (manje ili vise insajderske informacije), EXIT ’13 je uspeo da odrzi kakav takav kvlitet, i vise, makar na dva glavna stage-a. Iskreno, cim sam cuo da su Atom s For Peace najavljeni kao headliner-i, zakljucio sam da se moja kupovina kompleta karata (za ipak jos jednu godinu), u startu isplatila. Kasnije potvrde: Snoop Dogg, Bloc Party, Nick Cave & the Bad Seeds su to samo potvdili.

Ali, sta se zapravo dogodilo sa EXIT-om? Da li je zaista (R)evoluirao? NIJE!

Broj bina je drasticno smanjen, zadrzane su neke neinteresantne, a nerazumljivo ugasene neke popularnije, ili hajde da kazemo progresivnije. Oduvek sam smatrao da pored opstenarodne zabave EXIT treba da ima i edukativnu funkciju. I u tom smislu, trebalo bi zadrzati stage-ve koji ce predstaviti izvodjace koji imaju da kazu nesto novo u muzici, pa makar to bilo i manje isplativo. Jer, manje je isplativo na kratak rok, ali dugorocno …

Uvek vibrant (sto bi braca Englezi rekli) Pozitive Vibration Reggae Stage, mesto konstantno dobrog raspolozenja, gde ste uvek mogli da sretnete neke interesantne i krajnje opustene i komunikativne likove, ove godine je bio prakticno sablasno prazan. Bio sam sokiran. Fusion Stage je bio vidno manje popunjen u odnosu na prethodne godine. Verujem da je line-up bio jedan od ozbilnijih razloga za to. Konstatno popularan i krcat Silent Disco ove godine nije radio oko 21:30 kada sam, prakticno svakog dana, dolazio na tvrdjavu. Latino Stage su popunjavali samo latino igraci, verovatno angazovani da animiraju publiku. Postojanje HappyNoviSad Stage-a, nikada nisam razumeo, posebno uzimajuci u obzir njegovu lokaciju (odmah uz Dance Arena-u).

Agora Stage, Radio AS FM Stage, Urban Bug Stage nikada nisam smatrao ozbiljnim, te ih ni ovoga puta necu komentarisati.

Svi novi stage-ovi su za mene ostali nepoznanica: od Disco Zone, preko Giaia Experiment Trance Stage-a do R&B (Riffs & Beats, ne Rhytm & Blues), pocevsi od razloga njihovog postojanja, pa do line-up(ova), te nisam ni imao zelju da ih posetim.

EXIT bi morao da se osvesti u smislu toga sta zeli da ponudi, koja je ciljna grupa kojoj se obraca. Drugim recima, EXIT bi morao da shvati da ne treba da bude vasar, da ne treba da bude Guca, da ne treba da bude kupusijada. Ako sve (iz materijalnih razloga) treba svesti na 3-4 stage, OK. Bolje to neko gledati (pre)tuzne prazne, no-name & no concept & no purpose stage-ve. A zaista je bilo tuzno prolaziti pored nekih od njih. U tom smislu je najvise prednjacio OTPevaj stage, gde su, kako je neko vispreno primetio, radnici OTP banke zadovoljavali svoje najnize karaoke potrebe urlajuci u mikrofon, dok ih nekolicina kolege zdusno bodri, a prolaznici se zgrazavaju. Tuzno. Zaista tuzno!

(danas)

Zasto pisem ovo, dva meseca po zavrsetku EXIT-a? Pa, jednostavno, greh bi bilo ne istaci koliko su Atoms for Peace razvalili nastup na tvrdjavi i vise nego opravdali svoju reputaciju tzv. ’rok super-grupe’. To je bio jedan od onih nastup za koji se slobodno moze reci da ga Srbija nije videla, niti ce ga videti u skorijoj buducnosti.

Mnogi su se, kao i ja, uostalom, pribojavali sta bi AFP mogli da nam ponude u svom live izvodjenju, imajuci u vidu zvuk sa njihovog albuma. Medjutim, svako ko je iole zainteresovan za takvu vrstu zvuka, i sire, morao je da, posle nastupa, ode prezadovoljan onim sto je video i cuo. Thom Yorke jeste MEGA r’n’r zvezda i suvereno vlada scenom, kao sto nepogresivo vodi svoje prijatelje u nastupu, pa usudicu se da kazem, svog projekta. OK, Nigel Godrich se tu sigurno nesto pita, ali cini se da je savrseno jasno da je Yorke ipak mastermind iza svega. Uostalom, pored materijala AFP, sve ostale izvedene pesme su Thom-ove, bilo da su objavljene na njegovom solo albumu, albumu Radiohead (neocekivano, bio sam iznenadjen, iako bih voleo da ih je bilo vise) ili kao saradnja sa UNCLE.

Mnogo je momenata tog koncerta koje cu jos dugo pamtiti. Ipak, ako me pitate da li sam ocekivao dvocasovni nastup (jedan objavljen album), nisam. A proslo je tako brzo i zeleo sam jos. OK, bicu potpuni iskren: zeleo sam, ZELIM! da cujem Radiohead. Nadam se da ce neko biti dovoljno pametan i hrabar da ih dovede.       

Flashback: 29. septembar 1995., dakle daaaavno. Buffalo, NY, USA. Radiohead kao predgrupa ’razvaljuje’ headliner-e R.E.M. ’The Bends’, na putu da postane all-time classic. Najava neceg velikog. Zaista nezaboravno!

O ostalima koje sam gledao (i slusao) na EXIT-u 2013 samo kratko:

Viva Vox - nepotrebno, Chic feat. Nile Rodgers - too retro, Alice Russell - Kolarac je bio premali, ali EXIT-ov Main Stage je ipak preveliki, Bad Copy - prejeftino (mada su prakticno samo popunjavali vreme na Main-u), Snoop Dogg aka Snoop Lion - prakticno ponovljen nastup od pre neku godinu; mnogo Dogg, skoro nista Lion, The Prodigy - bolji nego sto sam ocekivao (na moje veliko iznenadjenje; mislio sam da budem samo u prolazu, ali su uspeli da mi privuku paznju), Vrelo - histericno-pomahnitale devojke koje su poverovale onome ko im je rekao da to sto rade na sceni ima smisla, i zestoko se prevarile, nerazumljivo vriste i jodluju u mikrofone u wannabe stilizaciji narodnih nosnji; krajnje nepotrebno i zbunjujuce, Darkwood Dub - tezga, Bloc Party - visak kilograma i manjak koncepta, ili zelje, Nick Cave & The Bad Seeds - Dark, dirty & scary; umetnici na visini zadatka.

Love is Blindness aka Not so Great Gatsby

Zasto je Luhrmann-ov ‘Great Gatsby’ ne tako dobar film:

- Zato sto se Lurhmann najbolje snalazi u mjuziklima I filmovima u kojima muzika ima znacajanu ulogu.

- Zato sto ‘Great Gatsby’ nije mjuzikl, a ocajnicki bi to zeleo da bude.

- Zato sto i raskos streba da ima granice.

- Zato sto se 20’-tih godina nije slusao Jay Z-jevski hip-hop, niti melanhoilicni pop Florence + the Machine i Lana-e del Ray, niti su se Jack White-ovski cepale gitare. I nemojte pogresno da me shvatite, soundratck nije toliko los, ali nije za ovaj film, barem neki njegovi delovi nisu.

- Zato sto je neko ko se bavio muzikom za ovaj film rascepljena licnost.

- Zato sto ne treba svaki film snimati u 3D.

A zasto treba pogledati 2D verziju ovog filma:

- Zato sto je Luhrmann nepogresivi esteta (cak i kada preteruje).

- Zato sto je kastingovao fenomenalnu ekipu glumaca predvodjenu Leonardo DiCaprio-m.

- Zato sto ovo nije jos samo jedna obicna ljubavna prica.