„Pederi nisu stvoreni za ljubav“?

Citajuci prve kritike i statuse na FB-u, bio sam iznenadjen dobrim, cak odlicnim, prijemom predstave ‘Izopaceni’, premijerno izvedene 30. oktobra u Bitef teatru.

U startu proglasavana kontraverznom, cini se pre svega zbog, navodno, kontraverznog teksta Martina Sermana o stradanju homoseksualaca u nacistickoj nemackoj i koncentracionim logorima, ova predstava u stvari ne daje nista kontraverzno, barem onima koji su makar malo upoznati sa gore pomenutom temom. Bice da vise kontraverze izaziva ljubljenje dva muskarca na sceni jednog beogradskog pozorista, simulacija seksa i travestiranje kao prikaz dekadentnog gay berlinskog klupskog zivota s’ kraja 30-tih proslog veka. Ovo, pak, uopste ne cudi, obzirom da beogradska pozorisna publika sa nelagodom deluje na bilo kakvu nagost na pozorisnoj sceni, a kamoli na scene seksa, bile one eksplicitne ili ne. Dok stariji gledaoci sa gnusanjem negoduju, mladja publika se iritantno smejulji, kao da slicne prizore nije million puta videla u nekom od manje ili vise besmislenih americkih filmova koje guta uglavnom sa ekrana svojih kompjutera/lap-topova, a redje u bioskopima.

Ipak, treba odati priznanje za hrabrost reditelju i glumcima za postavljanje jednog ovakvog komada u danasnoj Srbiji koja, cini se, sve vise srlja u homofobiju. Ili je to samo trenutak u kome je predstava ugledala svetlost dana? I pored upecatljivog igrackog pocetka predstave, prikaza berlinskog gay klupskog zivota uz odlican song u izvodjenju Draska Adzica, kao i ocekivano doajensku glumu Branka Cvejica, i nepogresivu preciznost i osecaj Albana Ukaja (odlican utisak jos iz ’Hipermnezije’), to bi bilo uglavnom sve za pohvaliti.

Ostatak glumacke postave je samo zadovoljavajuci u svom izvodjenju, a moje apsolutno nerazumevanje ide ka izboru plesaca (igraci Bitef dens kompanije) za sporedne uloge. Radovan Vujovic, kao glavni lik, iako mlad glumac, ne moze da pobegne od svoje tipske, a ovde i prilicno povrsne, glume. Ja mu nisam poverovao da je gay, a sumnjam da je i malo ko u publici. Sa druge strane, Alban Ukaj je apsolutno uverljiv i cini se jedini ’krivac’ za emotivni dozivljaj odnosa dvojce logorasa izlozenih brutalnom mucenju Nacista u logorima prikazanog kroz besmisleno premestanje kamenja sa jednog na drugo mesto i obratno.

Iako se Martin Serman u jednom delu svoje drami bavi poredjenjem velicina zrtve koji su u nacistickim logorima podneli homoseksualci i Jevreji, mislim da je svako komentarisanje ovog pitanja (pa cak i ono koje se pojavilo u nekim kritikama) apsolutno neumesno. Sta vise, smatram da je taj deo teksta pre svega trebalo da odslika unutrasnji sukob glavnog junaka i njegovu borbu sa sopstvenim demonima u izboru izmedju zlocina i kazne, zivota i smrti.

Rediteljeva zelja je bila da tekstu da novo tumacenje koje treba da se sagledava u kontekstu diskriminacije u Srbiji, te je, kako sam kaze, uradio obradu poznatog komada. Priznajem da nisam prepoznao kontekst. Promiskuitet medju gay populacijom je opste mesto, stereotip, a razlike u nacinu prihvatanja i iskazivanja sopstvene seksualnosti ni po cemu nisu specificne samo za Srbiju.

Publika na reprizi koju sam gledao, za razliku od premijere, barem prema jednoj recenziji, nije bas zagrejala dlanove na kraju predstave, niti su se glumci vise puta vracali na scenu. Cini se sa razlogom.


P.S. - Cuo sam jednu interesantnu dilemu:“Da li se naziv predstave (’Izopaceni’), iako ne bas veran originalu (’Bent’), odnosi na progonjene ili progonitelje?“ Zaista, da li?