Zasto je Luhrmann-ov ‘Great Gatsby’ ne tako dobar film:
- Zato sto se Lurhmann najbolje snalazi u mjuziklima I filmovima u kojima muzika ima znacajanu ulogu.
- Zato sto ‘Great Gatsby’ nije mjuzikl, a ocajnicki bi to zeleo da bude.
- Zato sto i raskos streba da ima granice.
- Zato sto se 20’-tih godina nije slusao Jay Z-jevski hip-hop, niti melanhoilicni pop Florence + the Machine i Lana-e del Ray, niti su se Jack White-ovski cepale gitare. I nemojte pogresno da me shvatite, soundratck nije toliko los, ali nije za ovaj film, barem neki njegovi delovi nisu.
- Zato sto je neko ko se bavio muzikom za ovaj film rascepljena licnost.
- Zato sto ne treba svaki film snimati u 3D.
A zasto treba pogledati 2D verziju ovog filma:
- Zato sto je Luhrmann nepogresivi esteta (cak i kada preteruje).
- Zato sto je kastingovao fenomenalnu ekipu glumaca predvodjenu Leonardo DiCaprio-m.
- Zato sto ovo nije jos samo jedna obicna ljubavna prica.
Potpuno je nejasno zasto je predstava ‘Unterstadt’ skoro potpuno zapostavljena kako u najavama Sterijinog pozorja, tako i u kritikama.
Mozda zbog toga sto nije ucestvovala u glavnom takmicarskom programu, vec u okviru međunarodne selekcije „Krugovi”, zajedno sa koprodukcijskom predstavom SNP-a, Ulysses teatra i mnogih drugih iz okruzenja: ’Odisej’. Ili mozda zbog citave politicke ujdurme oko otvaranja i, kao posledica toga, otkazivanja ucesca Bosanskog narodnog pozorista „Zenica”.
U stvari, cela prica oko Sterijinog pozorja presla ja sa umetnickog na polje politike. Sto zbog vec pomenutog otvaranja, za koje je najavljen Emir Kustirica, sto zbog izbora Selimira Radulovica za direktora Pozorja. G-din Radulovic se smatra zagovornikom nacionalističkih ideja, kako navode jedne nase novine.
Emir Kusturica nije odoleo da se makar asocijacama ne osvrne na politicku situaciju, cak i u samoj Vojvodini (aktuelna deklaracija Skupstine Vojvodine), te je tako i potvrdio sumnje svih protivnika politizovanja Sterijinog pozorja, kao i Selme Spahic, koja je blagovremeno povukla svoju predstavu sa ovogodisnjeg izdanja Pozorja.
Al’ kako su se karte za Frljicevu ’Gospodja ministarku’ mogle naci samo cudom (cudna odluka organizatora da je postavi u malu salu, kao i da ne organizuje drugo ili cak trece igranje predstave ovog popularnog i kontraverznog hrvatskog reditelja), izbor je za ovogodisnje Pozorje pao na ’Unterstadt’ po romanu Ivane Šojat Kuči u izvodjenju ansambla Hrvatskog narodnog kazališta (HNK) iz Osijeka.
Po obimu i velicini produkcije ova predstava bi se mogla porediti sa ’Velikom dramom’ Narodnog pozorista u Beogradu, a po temi sa ’Banatom’ JDP-a. Ipak, obe predstave su, po mom misljenu, bolje od hrvatske.
Predstava prati porodicnu pricu, tacnije tragediju, porodice folksdojcera u istocnom delu Hrvatske, preciznije Osijeku, kroz nekoliko generacija. Katarina, poslednji predstavnik porodice Pavkovic aka Steiner, sto ce tek kasnije spoznati kao svoje pravo prezime, se posle 18 godina vraca iz Zagreba u rodni Osijek „kako bi posjetila teško bolesnu majku. U svome je trošnom domu dočekuje Jozefina u suzama i molitvi za dušu Marije koja je tijekom kćerkina putovanja preminula. Time započinje Katarinino katarzično putovanje kroz obiteljsku prošlost do istine o vlastitu podrijetlu, sudbinama njezinih najbližih koji su poput sramote tajili gorku, tragičnu sudbinu, kalvariju kroz koju su kao pripadnici njemačke nacionalne manjine prošli nakon Drugog svjetskog rata.“
Zaista ambiciozan projekat sa jos ambicioznijom scenografijom i postavkom pocetka predstave jos na ulazu u pozorisnu salu gde gledalac mora da prodje kroz scene iz logora Krdnija (logor za tzv. folksodjcere, organizovan od tadasnje komunisticke vlasti), pa da i sam prodje kroz vrata istog, dobijajuci na ulazu pecat logora na svojoj karti. Intrigantno.
Ipak, cini mi se da reditelj kao da nije uspeo da se izbori sa toliko zahtevnom pricom, velikim vremenskim razdobljem koje ona pokriva (cetiri generacije), kao ni sa velikim brojem likova izmedju kojih se ne sme ispustiti ni jedna veza, kako bi prica imala logican i smislen tok.
Zbog velicine pozornice i scenografije, glumci moraju da igraju sa bubicama, sto smanjuje komunikativnost medju glumacima, kao i komunikativnost predstave sa publikom. Zvuk npr. dolazi sa zvucnika sa strane, dok se radnja odvija na sredini prilicno velike pozornice.
Cini se da bi se bolja povezanost prica mogla postici skromnijom scenografijom i vecom blizinom glumaca, a onda, zbog toga, i preciznijim osvetljenjem (scena).
Sve u svemu, 2 sata i 45 minuta, koliko predstava traje, ukljucujuci pauzu, bila je previse za skoro trecinu sale. Nerazumljivo je zasto je pocetak predstave zakazan za 20:30. Predstava se zavrsila oko 00:30.
I bez obzir na trajanje, predstavi nije nedostajalo dinamike. Sta vise. Radnje je na pretek, mozda i previse, ali mi se cinilo da likovi nisu bas najbolje profilisani. Kao da nisu imali dovoljno prostora. Takodje mi se ucinilo da nije bas najbolje predstavljen odnos majke i cerke, glavnog lika u predstavi, cime cela prica gubi na dubini. Zbog toga, izmedju ostalog, nisam uspeo da se povezem sa likovima, a to je sigurno uticalo na ne bas povoljan prijem predstave.
2010. sam na Pozorju prisustvovao veoma dobrom izvodjenju „Barbelo, o psima i deci’, Gradskog dramskog kazalište "Gavella" iz Zagreb, ne znam kako sam propustio izdanja 2011 i 2012, a za ovu godinu mi ostaje da sacekam Frljicevu „Ministarku“ ili da skupim hrabrost za sest i po sati „Galeba“, SNP-a iz Novog Sada. Nesto mi govori, ma, znam da mi se ovogodisnji pobednik Pozorja, ’Zona Zamfirova’, Pozorista na Terazijama nece svideti.
Depeche Mode su konacno stigli u Beograd. Proslo je skoro 20 (eh, 20!) godina od naseg poslednjeg susreta (’Devotional Tour’, Budimpesta, jul 1993.). Iako je, po meni, ’Songs of Faith and Devotion’ njihov najbolji album (mada mozemo polemisati da DM imaju vise najboljih albuma), cak ni tadasnji nastup nisam ubrajao u jedan od (naj)boljih koje sam video. Jos i danas se pitam da li je trebalo mozda da odem na U2 ’Zooropa Tour’ nastup, zakazan samo par dana pre DM. Mozda je trebalo da budem hrabar i odgledam oba. Al’ u to vreme, to se cinilo prakticno nemogucim.
Elem, ’Devotional Tour’ koncert jeste bio spektakularan u svakom smislu te reci: stage, video projekcije, ozvucenje, set-lista, naravno. Sva trojica: Dave, Martin i Andy su bili skroz u elementu, al’ ono sto je nedostajalo je bio bas, za koncert mozda najbitiniji, tzv. ’live’ element. Sve je zvucalo apsolutno kao da ste pustili CD, uz po neki neprepoznatljivi repetitivni intro ili extended mix . Mnogi vole takav nastup, cak vecina. Ja, pak, ocekujem uzbudjenja i iznenadjenja. Ocekujem da nam bend ili izvodjac prikazu sta zaista umeju kao umetnici. CD sam preslusao kod kuce.
Secajuci se koncerta u Budimpesti i utisaka koje sam imao gledajuci video snimke DM turneja odrzanih u medjuvremenu, krenuo sam na beogradski koncert bez velikih nadanja. Cak nisam ni kupio ’Fan pit’ karte, sto pak jesam uradio za prosli, otkazani, koncert, iako mi nadanja ni tada nisu bila prevelika. Nesto mi je govorilo da cu i ovoga puta od DM dobiti nesto slicno sto i prosli put, sada mozda malo umanjeno faktorom iznenadjenja video cudotvorca Anton Corbijn-a, kao i cinjenicom da su Dave, Martin i Andy ipak stariji 20 godina.
I bio sam u pravu. Iako je poslednji album DM mnogo bolji u odnosu na par prethodnih, koji su se isticali odsustvom hitova i prakticno introvertnoscu, mozda cak i lutanjem, set lista nije mogla biti spektakularna kao nekada. Nisam ocekivao ni ’The Greatest Hits’ listu, kojoj su se mnogi nadali posle ogromne medijske pompe i najave. DM su shvatili da njihovim godinama prilici nesto ozbiljnija i mracnija atmosfera i laganiji ritmovi. I priznajem, nije mi bilo dosadno kao kada sam gledao ’Touring the Angel’. A bilo je i iznenadjenja. Pretpostavljam da je malo ko ocekivao ’Black Celebration’ i ’A Question of Time’ koje su pored ocekivane ’Enjoy the Silence’ bile i najbrze pesme. Taman da se razdrma malo uspavana publika koja bas i ne voli male BPM. Ipak, znacajna je cinjenica da je odredjeni deo publike bio mladji od ’Black Celebration’ albuma, te su se, barem u mom okruzenju, nasli u cudu kada su pesme krenule, a pravi fanovi grleno pratili Dave-a.
Dave Gahan je apsolutno iznenadjenje i ove turneje. Posle toliko godina njegovo pevanje je sve bolje i bolje (barem ono sto sam cuo sa drugog seta zvucnika okruzen zaglusujucom bukom publike koja ga je pratila). Iako mu je kretanje donekle umanjeno, energija koju donosi ni malo nije. Svaka cast, Dave!
Martin nikada i nije bio nesto spreman za komunikaciju sa publikom, ali to uveliko nadoknadjuje svojim nezaboravnim izvodjenjima. Koliko bih samo voleo da ga gledam na nekom njegovom solo nastupu. Na koncertu u Budimpesti apsolutni highlight za mene je bilo izvodjenje ’Death’s Door’ (pred totalno zbunjenom budimpestanskom publikom, obzirom da se ovaj singl ne nalazi na DM izdanju, vec na fenomenalnom soundtrack-u Wenders-ovog ’Until the End of the World’), mada je cela kombinacija ’Condemnation’, ’Judas’ i ’Death’s Door’ apsolutno epohalana, nezaboravna, i cini se, neponovljiva.
I ovoga puta, Martinovi nastupi su bili aposlutni highlight, a pre svega ’Home’. Fantasticno je understatement.
Andy, onako udaljen u dnu stage-a, sa svojim sintizajzerom, nije ni pre 20 godina, a ni ovoga puta uspeo da dopre do publike, sto u principu nije bitno. Dave je taj koji vodi ceo koncert, master of ceremony.
Posle toliko godina, DM opet nastupaju bez pratecih vokala. Hrabro!
Onaj ko je, po mom skoromnom misljenju, podbacio je Anton Corbijn. Jeste da mu scenografija, tj. broj i polozaj ekrana nisu dali da se razmahne koliko ume, ali video radovi za ovu turneju su daleko ispod njegovog nivoa. Imao sam osecaj kao da ih je odradio u najbukvalnijem smislu te reci. Bio sam razocaran. A kako sam bio daleko pozicioniran, jedino mi je ostalo da na ekranima posmatram Dave-ovo kretanje i nastup.
Sve u svemu, iako ovo definitivno nije bio najspektakularniji koncert koji je Beograd video, kako su ga mnogi najavljivali, a kasnije i opisivali, vredelo je doci, videti i cuti ga. DM nisu razocarali, ali nisu ni iznenadili. Ostali su u granicama ocekivanja, barem mojih, da ne budem grub i kazem u granicama svojih mogucnosti.
Bravo za publiku, takodje. Izgleda da je Fan pit zaista bio popunjen fanovima, jer je huk koji je odande stizao do nas, nesto dalje pozicioniranih, bio na trenutke zadivljujuci, pa i zastrasujuci.
Set lista:
Intro
1.Welcome to My World, Delta Machine
2.Angel, Delta Machine
3.Walking in My Shoes, Songs of Faith and Devotion
4.Precious, Playing the Angel
5.Black Celebration, Black Celebration
6.Policy of Truth, Violator
7.Should Be Higher, Delta Machine
8.Barrel of a Gun (restarted twice), Ultra
9.Only When I Lose Myself (Sung by Martin), The Singles 86>98
10.When the Body Speaks (Sung by Martin), Exciter
11.Heaven, Delta Machine
12.Soothe My Soul, Delta Machine
13.A Pain That I'm Used To ('Jacques Lu Cont's Remix' version), Playing the Angel
