Mesec ljubavi (deo 2)

FEST ’10, SC/DKC, 19-28.02.2010.

Uf, bila je to bas naporna nedelja. A kada se svakodnevnim projekcijama doda i gledanje pre svega curling-a na OI do kasnih vecernjih/ranih jutarnji sati , eto idealnog recepta za pad imuniteta i vitaliteta organizma. Al’ izdrzalo se!

Taking Woodstock, Ang Lee – Kako je neko ko je odrastao u Kini i na Tajvanu resio, a bogami i uspeo, da snimi film o Woodstock-u nikako mi nije jasno. A mozda je slicno trebalo da se zapitam i posle rezije ’Sense and Sensibility’.
Ne znam, doduse, zasto sam uopste i sumnjao da bi Ange Lee mogao verno da prenese bilo kakvu emociju, vezanu za bilo koji dogadjaj ili epohu. Pa, ako neko to moze, onda je to zasigurno on.

I ovoga puta je uspeo. Ovo je jos jedan njegov film-emocija. Ovo je film o Woodstock-u bez Woodstock-a. Da, muzicki festival jeste u centru svega, ali od njega u toku filma vidimo samo jedan majusni (ali bukvalno majusni) deo. Prica prati momka koji, nicim izazvano, postaje jedan od glavnih ljudi u organizaciji cuvenog hipi festivala u svom malom rodnom mestu.
Da li treba da napominjem da je rezija kao i obicno fantasticna, kamera i scenario takodje, a nisam siguran ni da li kasting moze biti bolji. Moj predlog za Oskara za sporednu zensku ulogu: Imelda Staunton za ulogu majke (mada mi se cini da nije nominovana).
Sve zajedno, cak i po cenu da ovaj film ne ostane preterano dugo u vasem secanju, preporucujem vam ga. Nemojte propustiti ova 2 sata uzivanja i bega iz sumorne svakodnevice. Siguran sam da ce posle njega sivilo van bioskopske dvorane (ili dnevne sobe, ukoliko se film vise ne daje u vasim bioskopima) dobiti neku raskosniju nijansu.

Eyes Wide Open, Haim Tabakman – Obavezno pogledajte ovaj film i vidite kako se u zajednici ortodoksnih Jevreja u Jerusalimu grupa odnosi prema pojedincu, kako se pojedinac bori za svoje mesto u grupi i drustvu, kakva je uloga i pozicija zene u zajednici i braku i kako tradicionalno reaguje na liberalno, na slobodu (izbora). Ovo je film o ljubavi, a ljubav nije ni laka ni jednostavna.

A Serious Man, Joel Coen/Ethan Coen – Mozda nisam bas srastveni obozavalac rada brace Coen, ali sam svakako postovalac. Priznajem da cesto ne razumem toliku pompu oko njihovih filmova, ali ovim sam (posle duzeg vremena) zaista odusevljen. Skoro sve u ovom filmu je po mom ukusu, a pre svega humor. Mozda je glupo hvaliti zanatske sposobnosti nekoga ko ih je vec toliko puta dokazao, ali cu svakako istaci fenomenalan kasting. Jedina moja zamerka mozda moze da ide na kraj. Ali, niko nije savrsen. A veoma sam blizu da izjavim da je ovaj film remek-delo. Oni koji me poznaju znaju sta to onda znaci. Ne znam, mozda sam bio bas u pravom raspolozenju.
U svakom slucaju pogledajte ovaj film. Ako ste pre njega odgledali ’Eyes Wide Open’, primetite razlike izmedju izvorne i americke obrade teme judaizma.

Men on the Bridge, Asli Ozge – Ovaj film ne traje dugo (89 min), ali zaobidjite ga i potrosite svoje vreme na nesto drugo. Mozda bi neko rekao da se 89 min uvek mogu izdrzati, i to je zaista tacno. Ali iz ovog filma nemate ama bas nista da naucite, nikakvu emociju da dobijete, a kamoli da se makar malo zabavite. Ovo je dokumentarni film, i to dosadni dokumentarni film prerusen u igrani. U stvari, rediteljka je zelela da snimi dokumentarni film, al’ joj se nije dalo. Po turskim zakonima zabranjeno je da policajci ucestvuju u snimanjima bilo kakve prirode, te je nesrecna rediteljka morala da uzme dva glumca koji bi igrali njihove uloge.
Jedino sto vredi u ovom filmu su dva i po kadra istanbulskog mosta preko Bosfora. Ostale smo mogli i ranije da vidimo, ako nigde drudge onda u Dnevniku.
Inace, film prati sudbine socijalno ugrozenih stanovnika Istanbula u tri odvojene price koje, suprotno najavama, ili nisu ili su zanemarljivo malo isprepletane.
Sve u svemu, CANCEL!

Fish Tank, Andrea Arnold – Ovo bi za mene mogao biti prilicno pristojan film da je glavna junakinja makar u nekom trenutku pokusala da se otrgne od uzasne sudbine koja je prati i prevlada okolnosti u kojima odrasta. Ovako me je samo nervirala svojim nekontrolisanim postupcima i ponasanjem.
Mozda je moja greska sto ocekujem da nam film nesto kaze, pokaze neki put, da neko resenje, a ne samo prikaze (situaciju). Mozda licna emocija ne bi trebalo da utice na moju percepciju kvaliteta filma makar u zanatskom smislu. Mozda subjektivno ne treba da zamagljuje objektivno (koliko god ja kao laik za filmove mogu da budem objektivan).
Ovako, cak i sa, moram priznati odlicnom mladom glavnom glumicom (Katie Jarvis) i super simpaticnim Michael Fassbender-om (glumio i u ‘300’ i ‘Inglourious Basterds’), uz odlican izbor muzike, nesto mi je falilo u prici (mada scenario nije los) i filmu uopste. Mozda malo originalnosti i vise nepredvidljivosti.

The Ghost Writer, Roman Polanski – Neverovatna je bila histerija koja se mogla osetiti pred projekciju ovog filma. Reke i reke ljudi koje su se slivale u SC sto je rezultovalo, naravno, prepunom salom i gomilom onih koji su ostali da stoje.
I dobro, sta reci? Pa nije los film. Ne znam, u stvari, sta sam ocekivao.
Dobra i napeta prica uz, moram priznati, nesto malo kontraverze. Ipak, nisam nesto zadovoljan kastingom, a tu pre svega mislim na Pierce Brosnan-a sa ipak znacajnom ulogom i Kim Catrall sa nesto manjom ulogom. Muzika je, takodje, za moj ukus bila malo konzervativnija.
Mislim da bi reziser kao sto je Polanski morao (svakom) svom filmu da da (ipak) jaci pecat originalnosti. Ne vidim zasto ovakav film ne bi mogao da snimi neko drugi. A mislim da smo vec gledali dobre i napete politicke trilere.
Ipak, pogledajte ovaj film. Nece vam biti zao potrosenog vremena.. A ako ste ljubitelj arhitekture, imacete u cemu da uzivate.

Un Prophete, Jacques Audiard –
Mozda bih i mogao da kazem da je ovo najbolji film koji sam ove godine gledao na FEST-u. Imam tu malu dilemu samo zbog ’A Serious Man’, ali evo neka bude. ’Un Prophet’ pobedjuje!
Ovo je jos jedna zatvorska prica, ali ipak drugacija od drugih. Prava je umetnost vec toliko puta obradjenu temu predstaviti na nov i zanimljiv nacin. I to je upravo ono sto ovaj film odvaja od onih za koje sam malopre imao prigovor na originalnost i predvidljivost.
Ovog kriminalca cete zavoleti i navijacete za njega. Bicete nezadrzivo uvuceni u njegov svet.
Obavezno, obavezno, ooobavezno pogledajte ovaj film.
Namerno vam ne govorim vise, da vam ne bih pokvario ugodjaj.

Shutter Island, Martin Scorcese – Za mene, ovaj film je apsolutni promasaj. Mereno arsinima kinematografije uopste nije on toliko los, dapace. Ali uopste mi nije jasno zasto se Scorcese odlucio da ga snimi.
Slicne price su ranije ispricane (mozda u drugacijem okruzenju), za one koji su filmofili sve je vrlo predvidljivo, scenario je prilicno los, imao sam utisak da je dosta preuzeto iz japanske horor ikonografije, a povrh svega Leonardo di Caprio i Michelle Williams se pojavlju u, po meni, svojim najslabijim izdanjima. Cak ni ostatak ekipe, a sve su sama imena (Mark Ruffalo, Ben Kingsley, Max von Sydow, ...) nije nesto posebno.
Apsolutno sam sokiran ocenom 8.2/10 na imdb.com. Aman ljudi!
Ovaj film se najavljuje kao horor, (moram reci odlican) forspan samo doprinosi tom utisku, ali je zapravo rec o psiholoskom trileru. Jeste da ima strasnih (da ne kazem zastrasujucih) scena, ali ja bih ih mozda pre nazvao napetim, sve u funkciji tenzije filma.
Ostao sam imun na svaki Scorcese-ov pokusaj da me zastrasi ili privoli da navijam za glavnog glumca. Ne znam, mozda sam bio lose raspolozen.
Voleo bih da vam kazem da ne trosite vreme na ovaj film, ali me uzasno interesuje da li je moguce da sam u tooolikoj zabludi.

Invictus, Clint Eastwood – Za razliku od Scorcese-a koji i ne snima filmove toliko cesto, Clint Eastwood me apsolutno odusevljava nemogucnoscu da promasi, sve i pored hiperprodukcije. Iako mozda ne spadam u grupu velikih ljubitelja njegovih filmova, moram da priznam da je neverovatno koliko dugo covek uspeva da odrzi kvalitet. I to je ono sto cenim.
Iako se ovaj film reklamira kao prica o odnosu Mendele kao crnog predsednika (Morgan Freeman) i kapitena skoro 100% belog ragbi tima (sa izuzetkom 1 igraca) (Mat Damon), meni se cini da je ovo ipak film o Mendeli i njegovoj borbi da u pocetku svog predsednickog mandata odrzi zemlju i nov sistem u njoj u jednom komadu.
Odlicna rezija, odlican scenario, odlicno razradjeni likovi i odlicni pre svega Damon, Freeman (s pravom dobili nominacije za Oskara) i ostatak ekipe. Prava doza patetike cini da se film uglavnom gleda sa osmehom na licu, ali ne nedostaju i momenti koji vas mogu naterati da pustite i po neku suzu.
Necete nista propustiti ako ne pogledate ovaj film, ali vam ga ja ipak preporucujem. Lepse cete se osecati posle njega, a to i nije tako lose, zar ne?

Ward No. 6, Karen Shakhnazarov – Ovo nije prva ekranizacija cehovljeve pripovetke, ali svakako jeste daleko od klasike originala koji sam, btw, resio da procitam.
Ovo je film za die-hard/hard-core ljubitelje filma koji su spremni za nesto komplikovanije umetnicke akrobacije. Pored toga, film nije ni malo lagan. Ipak, siguran sam da ce oni koji se odluce/odvaze da ga pogledaju biti zadovoljni ukupnim rezultatom. Gluma je, uz to, ovde dovedena do prefekcije. A ovo sve pise neko ko i nije bas ljubitelj ruskog filma.

The Lovely Bones, Peter Jackson – Cini se da je posle ’The Lord of the Rings’ Peter Jackson dobio dovoljno veliki i umetnicki i materijalni kredit da moze da snima sta god mu padne na pamet. ’King Kong’ mi je nekako promakao, ali to nisam sebi zeleo da dozvolim i ovoga puta.
Kao i obicno, otisao sam da gledam film bez ikakve pripreme ili informacije. I bio sam prilicno iznenadjen. Mislim da cu preskociti pricu o tome sta me je to iznenadilo, ali cu samo reci da naslov na zaista pravi nacin odrazava atmosferu filma.
Mogla je to biti jedna obicna prica o ubistvu, ali pretpostavljam da je upravo to pomeranje tezista price i izvrtanje perspektive fasciniralo i Jackson-a i nateralo ga da se tom pricom i pozabavi.
Ja sam uvek spreman za nesto novo, a vi?

Mesec ljubavi (deo 1)

E, pa , mnogo toga se izdesavalo po Beogradu proteklog meseca. Mislim da je stvarno obavezno da se, u hronicnom nedostatku vremena, makar po nekoliko recenica napise za svako od desavanja. Zasluzili su!

AIR, Beogradska Arena, 10.02.2010.


Iako su jos uvek veoma interesantan bend, tesko da se moze reci da je slava AIR kao u vreme prva dva, tri albuma. I slusajuci na koncertu stvari iz tog perioda postaje jasno zasto je to zaista tako. Izgubila se carolija aranzmana sa pocetka karijere, pesme deluju monotonije, mada su i dalje veoma atmosfericne i, sto da ne, jos uvek uvrnute na jedinstven AIR nacin.

A onda dolazimo do koncertnog nastupa. Mislim da se i nisu bas potrudili. Sumnjam da se radi samo o Beogradu. Prosto koncept ovogodisnje turneje im je takav. Njih dvojca i bubnjar na potpuno jednostavnom, da ne kazem praznom, stage-u, i ogroman ekran u pozadini, u celoj sirini scene. Cak su i slike i snimci koje se emituju na ekranu krajnje svedeni, obelezeni dobro prepoznatljivim AIR logoom i estetikom.
Pesme se nizu vrlo nepovezano, kao da nema koncepta i ideje kako bi koncert trebalo da tece. Izbor i redosled nisu bili bas po mom ukusu. Nema tu iznenadjenja, nema uzbudjenja. Mozda ce neko prigovoriti da se gore navedene karakteristike (dakle, iznenadjenje i uzbudjenje) nikako ne mogu pripisati njihovoj muzici, ali svako ko ko je gledao njihove ranije nastupe primetio je da su se oni nekada trudili da pesme izvode u potpuno atipicnim i neocekivanim aranzmanima. Ali to je bilo nekada... I nije sve u izmenjenim aranzmanima (koje ja, za razliku od mnogih drugih, priznajem, volim vise od originalnih; jer tako se pokazuje ko je muzicar). Koncert ne treba da bude samo niz pesama koji ce ispuniti ugovoreno vreme njegovog trajanja. Tu mora da postoji neka prica. Cini mi se da je ovde nema.
Malo toga se desava na sceni jer su njih dvojca zakucani za sintisajzere. Komunikacija sa publikom je minilna sto se, hajde da pokazemo i malo razumevanja, mozda moze opravdati njihovom stidljivoscu.

Ipak, nije sve tako crno. Verovali ili ne, moze se uzivati u nastupu AIR, cak i bez „You make it easy“ ili „All I need“. Jeste da bi mi vise prijala neka manja dvorana, intimniji prostor i lazy bag-ovi razbacani po podu. Pa picence... Eeee, kako bi to bilo dobro.
Al’ sta bi onda radili oni huligani pored nas koji su sa sve rogovski uzdignuta dva prsta mlatili dugom kosom i drali se skoro isto grleno kao sto ja to umem. Da ne poverujes, i AIR imaju die-hard fanove.

Na kraju, nije mi zao sto sam bio na koncertu. Ali, to bi bilo to od mene za njih.

FELIX da HOUSECAT, DOB, 12.02.2010.

Svecano se ovde zaklinjem pred svima (hmm, bese ovo neka pesma, jel’?!): ne idem vise na DJ zurke. I ne, ne. To nikako nije zbog nastupa Felix da Housecat-a. Naprotiv. On bi samo mogao da mi vrati veru u to da i dalje postoje DJ-jevi koji nece kvalitet i ideju svog seta zrtvovati zarad prohteva publike i njene sada vec smarajuce razmazenosti.

Nego, mnogo je to, brate, kasno. Pocetak glavnog programa posle 00:30 ili cak i do sat vremena kasnije vise ne moze da se strpa u nesto sto bi se moglo nazvati ’moj dnevni program’. I da se razumemo, ’nocni program’ je krevet, tj. podrazumeva horizontalu.
Dok zvezda veceri ne pocne svoj set, ja sam ili vec preumoran, ili smoren, ili pijan (ups...), ili ... sta god, samo ne spreman da zapocenm lud provod. Tada bih trebalo da ga zavrsavam.

Mnogo mi je bilo drago sto sam resio da izadjem, sada to vec znam - poslednji put, na ovakvo desavanje. Felix je car! Potpuno opusten (citaj naduvan, nasmrkan, pijan, ...) i lud, on je pustao ludacku muziku uz sve probleme koji su se samo nizali jedan na drugi. Prvo nisu mogli da mu povezu lap-top (oh izvinite, Imac), mikrofon mu nije proradio do kraja seta, inzenjer svetla je netragom nestao te su svetla bila kao na kucnoj zurci (ili cak slabija), u toku seta neko je prosao i izvukao mu kabl iz miksete sto je prouzrokovalo potpuni nestanak muzike, i koz na sta jos. Zaboravio sam.

I to sve mi apsoltno nije smetalo da se provedem apsolutno fantasticno, sve zahvaljuci g-dinu Housecat-u. Kakvu je samo dobru muziku pustao. I ne, nisu svi DJ-jevi samo pustaci play-lista sa svojih Imac-ova ili cega god. Pravi DJ stvara muziku dok radi. Dvocetvrtinski taktovi su zabranjeni, a sporija bitaza pozeljna. Dobio sam sve sto zelim od jednog DJ seta: i sporo i brzo, i hard-core i nezno, i hitovi i ne, i vikali i instrumentali, i kreativnost... Kljucna rec: IZNENADJENJE.
Svako ko je iole bio spreman da istrazuje, siguran sam, uzivao je kao i ja. Oni koji su dosli sa idejom sta bi trebali/voleli da cuju, otisli su razocarani. I uostalom, zasto ljudi vec jednom ne shvate da je glupo da pravo iz folkoteka i sa splavova dolaze u klubove na ovakve nastupe. Veeelika greska!

(nastavice se...)

A u nastavku: FEST ’10, SC/DKC, 19-28.02.2010.