Courage by Erlend Øye

Beograd me je ponovo iznenadio i odusevio! Onakav prijem kod publike kao sto su imali The Whitest Boy Alive (TWBA) odavno nisam video u Beogradu. Moje zadovoljstvo malopre recenim pojacava cinjenica da TWBA i nisu neki poznat bend, da bas ne koristim rec opskuran, apsolutno su nepretenciozni (mozda i nepretenciozniji od prve Erlend-ove inkaranacije The Kings of Convenience) i vrlno skromni i artisticni.
Kakav bend takva i ekipa koja se pojavila na koncertu. Opet, kako to cesto volim da istaknem, “onaj drugi Beograd”, koji na koncerte i druga desavanja ne ide zbog toga sto ih reklamira RTV Pink. Neki lepi ljudi... I dosta stranaca.
Svirka je opet pocela, za moj ukus, prilicno kasno: 22:45, a sutra bese radni dan. Bila je i predgrupa: makedonski Bei the Fish, ali o tome ne mogu ama bas nista reci, jer sam na koncert stigao taman toliko ranije da mogu da kupim pice za lagano cuganje uz umilne zvuke TWBA.
Priznajem da sam ocekivao da instrumenati budu vise tonski uskladjeni i iskombinovani u nesto nezniji zvuk, ali su me docekali skoro perfektno izdiferenciran zvuci na sceni prisutnih (samo) gitare, basa, bubnejva i klavijatura. Gitara je umela da iznenada odsecno zapara vazduh, isticuci se nad ostalim instrumentima, bubanj mi je delovao malo suplje, dok je cak i glas ponekad nadjacavao sve instrumente. Cudno. Ipak, sve se perfektno culo, kao sto rekoh.
Mozda je razlog za ovakav utisak to sto se koncert odrzavao na otvorenom, ali u jednom od kalemegdanskih rovova, pa se tonci mozda nisu snasli. Ili je skoro celopopodnevno nevreme ucinilo svoje. Ili sam samo mozda ocekivao nesto drugaciji zvuk.

Bilo kako bilo, bio je to odlican i pre svega superopusten provod. Ispred bine ljudi su skakali, djuskali, mahali rukama, pevali u glas svaki stih, dok smo mi pozadi uglavnom lagano njihali kukovima, mrdali guzma, ponekad zaigrali i sve vreme pijuckali svoja picenca i pomagali onima napred u tapsanju i pravljenju buke.
Napravljen je odlican kontakt izmedju Erlend-a, njegove ekipe i publike. Sam Erlend je dosta pricao izmedju pesama – eto konkurencije Bebi Dol, bio potpuno opusten u svirci, na trenutke i improvizovao, a na kraju nas pocastio, ako se dobro secam sa tri bisa. Jedan od njih je bio obrada dens hitica: “Show Me Love”, potpuno neprepoznatljivog u njegovom izvodjenju. I to nije bila jedina obrada. Mozda su moja ocekivanja zbog njegovog DJ Kicks-a bila velika, ali ne i prevelika, kako se pokazalo. Pocasceni smo sa “The Wicked Game”. Mozete li zamisliti svu patetiku Chris Isaak-a provucenu kroz uvrnutost Erlend Øye-a. Zaista neprocenjivo.
A mozete li zamisliti Erlend Øye-a kako djuska tik pored vas ili sa vama i kako ga koji trenutak kasnije publika nosi na rukama kao na nekom pravom rock’n’roll spektaklu? Uf, voleo bih da sam bio napred.
Bravo, bravo, bravo za Erlend-a i ekipu! Dodjite nam opet, u kojoj god varijanti: TWBA, Kings of Convenience, pa cak i u DJ Kicks like set-u (uz ocekivano dopevavanje). Cekamo vas!

Glasao sam protiv Milana Stankovica

ili Thievery Corporation Across the (Serbian) Nation

Kaj’te se, zestoko se kaj’te svi vi koji niste bili sinoc (31.05.2010.) na koncertu Thievery Corporation (Belexpo centar, Beograd)! Propustili ste skoro dva i po sata onoga sto zaista ima pravo da se zove etno, tj. world music.

Belexpo centar sa jedne strane i nije najsrecnije mesto za odrzavanje koncerata, pre svega zbog problema sa akustikom, ali je svakako odlicno resenje kada morate da se izborite sa potop pljuskom kakav je juce napao Beograd. Kakav bi to samo bio dozivljaj da su nas TC zabavljali u nekoj prirodi, pod zvezdanim nebom, a mi u bermudama/sorcicima, majcama i japankama. Ufff...

Elem, taman dok smo stigli da otresemo pljusak sa jakni i pantalona, malo se zagrejemo i popijemo po neko picence, zasvirala je ’Lebanese Blonde’. I sta cete vise od takvog pocetka?! Savrsen uvod za fenomenalan nastup koji sledi. I koji se na drugom i trecem bisu zavrsava sa ’Marching the Hate Machines’ i ’Heaven’s Gonna Burn Your Eyes’. Neki ljudi vole (i neki izvodjaci misle da tako treba) da ih na kraju razvale sa najzescim mogucim nastupom. Ja sam pak vise u varijanti da se kulminacija dostigne negde pred kraj koncerta (ili par puta u toku trajanja koncerta, ako je to ikako moguce :-) ), a da se na bis sviraju neke cool stvari, nesto sto je od srca, a ne ’by popular demand’. Ponekad se ’by popular demand’ poklopi sa cool, i to je ovde bio slucaj. Lucky me! Slatka je ta borba sa sobom kada si rastrzan izmedju obaveze da krenes kuci jer je vec skoro 01:00, a sutra se radi, i zelje da jos malo uzivas u live izvodjenju necega sto si do sada slusao samo na kucnom player-u i mastao, o da mastao, o tome da ga nekad i negde cujes u pravom ambijentu.

Digresija: Nikada necu zaboraviti trenutak srece kada je DJ u tom skroz posh klubu u Parizu, ispod Trijumfalne kapije, pustio ’Lebanese Blond’ ili vec nesto slicno od TC. A grickali su se racici i ostale djakonije i pilo divno francusko vino. Iako su iz Washington-a, TC muzika apsolutno pripada pariskim lounge prostorima.

TC su za koncert u Beogradu najavljeni u punoj postavi, 20 ljudi. I tako bi, recimo, jer me je mrzelo bas da prebrojavam. Bend ne tako veliki (Rob i Eric za svojim masinicama, dva seta perkusija, gitara, gitara/sitar, saksofon i truba), ali zato pevace nisi mogao da prebrojis. Recimo da ih je bilo negde izmedju 6 i 10. A ako se malo napregnem, mogao bih da ih se setim barem 8: 4 zene i 4 muskarca, iz Huston-a, NYC, Argentine, Brazila, Irana, sa Jamajke, ko zna sve odakle. Sto bi rekli: miltinacionalni projekat.


A svirao se ’indijski’ repertoar, rege, raga, brazil, ... Uzivao sam uz umilne zvuke sitara, tako tipicne za TC. Apsolutno me je iznenadilo koliko sam igrao uz rege i raga, koje inace bas i ne volim (toliko o tome koliko je bilo dobro!). A i fenomenalni su bili dvojca mrsavih rasta momaka koji su svasta nesto trucali u svoje mikrofone. Brazilski deo nije nesto na sta sam navikao od TC, a i ucinilo mi se da je pevacica za taj segment, iako super seksi i slatka, bila nesto slabija u odnosu na ostale. Pesmice na francuskom, ili sto bih ja rekao: “francuski lounge deo“ je bio pravi mali dragulj. Mozda na trenutke komplikovan u kombinaciji melodije muzike i melodije pevanja, ipak osvaja svojom specificnoscu i (francuskom) uvrnutoscu. Veliki deo zasluge ovde ipak nosi super (zenski) vokal.

Ukupnom utisku svakako je doprinela super ekipa koja je dosla na koncert. Sto bi moja pratilja rekla:“U Beogradu jos uvek postoje interesantni ljudi od 25,30 godina i vise! Videla sam ih!“
Beograd ne tako retko ume da me odusevi. I sinoc sam bio ponosan. Nisu dzaba TC izasli na treci bis! Publika je sinoc to sigurno zasluzila, mada se mora priznati da je dobar deo napustio salu cak i pre drugog bisa. Jer, kao sto rekoh, bilo je prilicno kasno.

A Milan Stankovic na ESC? Ma, koga je jos briga za tog nesrecnog decka, jos nesrecniji nastup i najnesrecniju pesmu koju smo ikada i ikako mogli da izaberemo da nas predstavlja pred Evropom (a vala i svetom)! Zaista!