29. septembra se u Beogradu dogodio pozorisni
zemljotres. U okviru BITEF-a (a pod milicijskom opsadom zbog najavljenog
odrzavanja Parade ponosa i pretnji desnicarskih organizacija da ce sve uciniti
da ista ne bude odrzana) odigrana je predstava SNP-a „Galeb“, u reziji Tomija
Janezica.
Postavlja se pitanje zasto je ovoj predstavi
trebalo skoro godinu dana da predje 'citavih' 80-tak km (od Novog Sada do
Beograd). Kada vec ne mozemo/ne umemo da dovedemo barem predstave iz regiona na
gostovanja na redovnim repertoarima beogradskih pozorista (cast izuzecima), zar
je bilo tesko organizovati jednoipocasovni prevoz glumaca, scenografije i
ostalih ljudi odgovornih za realizaciju predstave do Beograda? Neshvatljivo!
Ocekujuci najavljeni sestoipocasovni spektakl,
reditelj nas pri ulasku u pozorisnu salu, ili preciznije na veliku scenu JDP-a,
gde je postavljen sklepani mini amfitetar , obavestava da ce predstava, u
stvari, trajati 7 sati. Zahvaljujuci losoj logistickoj organizaciji (osim,
ukoliko iza toga zaista ne stoji ozbiljna namera reditelja da (3) pauze zaista
toliko traju, kako pise u jednoj od kritika predstave), predstava se produzava
na skoro 8 sati. Ipak, sa velikim zadovoljstvom mogu da kazem/napisem da mozda
nikada ranije, kada su ovakvi i slicni dogadjaji u pitanju, nisam toliko vreme
u kontinuitetu proveo na smisleniji i vise ispunjujuci nacin.
Iako sedite na prilicno neudobnim stolicama,
gurajuci se sa ostalim gledaocima i glumcima (koji glume na bukvalno par
kvadratnih metara i na samo par desetina centimetara od vas), boreci se sa
scenografijom, predstava se gleda u jednom dahu, ili bolje reci cetiri daha (obzirom
da postoje 3 pauze).
Tomi kao da je u cetiri cina/prikaza (svaki se
odrzava u drugacijoj sceografiji, dok se u trecem delu publika cak seli sa
scene u gledaliste) iskoristio sve ono sto je mogao da izvuce iz savremenog
pozorista i ono o cemu, siguran sam, predaje svojim studentima na novosadskoj
Akademiji. Svaki cin je stilski realizovan kao zasebna celina, a opet deo
drame, prilicno teske i sumorne cehovljeve drame, koja se bavi porodicnim
odnosima i odnosima medju ljudima uopste u jednoj maloj, ucmaloj sredini. Ipak,
Tomi je tu nasao mesta i za analizu, mozda cak i kritiku savremenog pozorista,
glume, odnosa glumca i pozorista, dajuci svoj komentar na mogucnost postojanja
novih formi i ideja.
Navodeci glumce da se prosetaju od
hiper-realnog teatra, preko visoko stilizovane glume do apstrakcije, i sam
konstantno ucestvujuci u predstavi, kao domacin, komentator, glumac, sou
majstor, Tomi kako iz sebe tako i iz ostalih izvlaci maksimum, ostavljajuci
gledaoce odusevljenim, pomalo zbunjenim, na trenutke potresenim do suza (oni
osetljiviji su se posteno isplakali), a na trenutke i ozarenih osmehom. Sumnjam
da je iko ostao ravnodusan. Bila je to jedna luda voznja kroz teatar koja ce
tesko biti zaboravljena.
Nejasno je, ako sam dobro primetio, zasto je
festivalski ziri dosao tek na cetvri cin predstave, kao i kako je moguce da ova
predstava nije dobila Grand Prix Mira Trailovic, za najbolju predstavu.
Za zatvaranje BITEF-a odabrana je predstava
„Tesko je biti Bog“, Proton Theatre-a iz Budimpeste, ili kako je ja od miloste
zovem ’Srpski film’ uzivo. Ovo moje poredjenje je, naravno, preterano jer, cini
mi se, jedina stvar koja spaja ova dva dela je brutalnost, ali nikako i
besmisao i hiper-egzibicionizam, cak i apsolutno nejasna pretencioznost, kojima
’Srpski film’ odise u velikoj meri.
U pravoj zavrsnici ovogodisnjeg izdanja festivala,
za koji se cak sumnjalo da ce uopste biti odrzan, Madjari su nam prikazali
savrseno reziran sam zivot, tj. problem tzv. belog roblja, mladih zena koji u
potrazi za boljim zivotom zaglave u kandzama onih za koje su samo (potrosna)
roba.
U scenografskoj postavci koju cine dve
prikolice kamiona sa ciradima (BRAVO!), i koja savrseno odslikava okruzenje u
kome se te nesrecne i obmanute mlade zene nalaze, pre svega zahvaljuci svojoj
naivnosti, prikazana je sva surovost njihovih sudbina, bezvrednost ljudskog
zivota i odsustvo humanosti u danasnjem svetu.
Iako naviknuti na razne oblike devijantnog
ljudskog ponasanja, prosto je nemoguce da pojedine scenene ne sokiraju gledaoce
svojom hiper-realnoscu. U tom smislu BRAVO! za hrabrost glumica koje nose
predstavu.
Cak ni veseli songovi, prepevi popularnih
ljiga pop hitova (koje izvodi svi glumci, svirajuci na gomili instrumenata), ne
pomazu u opustanju atmosfere. Cak je cine i napetijom.
Ubacujuci Bozijeg izaslanika u predstavu, u
ulozi doktora koji se brine o mladim nesrecnim devojkama, sa zadatkom da samo
posmatra situaciju, ali ne i da se mesa u tok dogadjaja, cemu on, na kraju, ne
moze da odoli, reditelj, cini mi se, pokrece interesantno pitanje smisla
postojanja Boga, kao i nekih njegovih odluka, pre svega da ne dela. Mozda
reditelj zeli da nam poruci nesto na temu smisla vere, sto bi mozda skroz bilo
u skladu sa njegovim radikalnim metodom koji primenjuje u predstavi, ..., ali ja cu se zadrzati samo na ’mozda’.
Sve u svemu, tesko je bilo biti BITEF ove godine.
Nadam se da ce ga, uz znacajno manje teskoca,
biti i u mnogo narednih godina. Jer, iako ga mnogi prozivaju
elitistickim, nepotrebnim, samodovoljnim, siguran sam da BITEF mora da postoji
kao, prakticno, jedina veza Beograda i Srbije sa savremenim evropskim i
svetskim teatrom, mora da se prati i, sto da ne, mora da se postuje, voleli ga
vi ili ne.
Нема коментара:
Постави коментар